10 filmskih kemp klasika

Kemp je jedan od onih pojmova koje je gotovo nemoguće definisati. Vizuelno je grandiozan, glamurozan, senzacionalan, nametljiv za sve pare, ali ga je teško opisati u jednoj rečenici.

Većina teoretičara polazi od čuvenog eseja Suzan Zontag „Zapisi o kempu“ iz 1966. koji ona započinje rečenicom:

Mnoge stvari postoje, a nemaju ime; mnoge stvari, čak i kad imaju ime, zapravo nikad nisu bile opisane. Jedna od takvih stvari je i senzibilitet – nepogrešivo moderan, kao neka vrsta sofisticiranosti, koja se teško može nazvati sofisticiranošću – a koja postoji pod kultnim imenom, ,,kemp”.

Kemp nije ideja, već senzibilitet. Za razliku od kiča, nije reč o ukusu, već o stilu. U prirodi ništa ne može biti kemp, jer je on daleko od neposrednosti prirode, simboliše neprirodnost i uvek je proizvod urbanih tendencija.

U osnovi kempa su prenaglašenost i kršenje društvenih normi. Drugim rečima, kemp je ono što je previše za mejnstrim. Kao takav, on je svuda, ali nigde nije napravio takav uticaj kao na bioskopskom platnu.

Na filmu kemp okreće red naglavačke, pronalazi humor u tragediji, ženstvenost u muškosti i vrednosti u smeću. Filmovi u kojima on dominira prikazuju najkomplikovaniji bioskopski stil u kome je tako lako uživati. Ima ih puno, ali deset koji slede su klasici koje bi trebalo da pogledate, ukoliko već niste...

Film ne mora biti promašaj ili kultni fenomen da bi bio proglašen klasikom kempa. Takođe, ne mora biti uvek preteran u svom načinu pripovedanja – sve šokantno, uzbudljivog stila, bez suštine. Međutim, ako spojite sva tri kriterijuma zajedno, dobićete Showgrils, reklamiran kao jedan od najgorih filmova ikada snimljenih, a takođe odgovoran za postavljanje nove granice kada su u pitanju filmovi o lošim devojkama sa golim ambicijama.

Režiser Pol Verhoven i scenarista Džo Esterhas – koji su ranije udruženim snagama snimili Niske strasti - nisu pokušavali da nas nateraju da zavolimo, čak ni da budemo empatični sa glavnom junakinjom Nomi, plesačicom iz Las Vegasa čija je ambicija da se kandžama probije u burleskni šou Boginja i postane njegova glavna zvezda. Oni kao da su samo zadovoljili sebe i druge muškarce iz publike tako što su prikazali dve žene koje se nadmeću i svađaju, češće golišave nego obučene.

Dijalozi su u ovom filmu potpuni kemp, nešto kao moderni Šekspir u striptiz svetu, jer gde biste drugde mogli da čujete: Ti si jedina od koje mi sise puknu ili Ona je bolja nego kita od 10 inča.

Film je zaradio oko 45 miliona dolara, što je prilično velika svota, ali se nije zadržao u bioskopima onoliko dugo koliko se očekivalo. Međutim, postao je veliki hit na DVD-u.

Kultnu popularnost je, očigledno, stekao sa žurkama kod kuće, ponoćnim projekcijama, čak i posebnim angažmanima na festivalima gej filma. I to je ok. Tako loš, a kultni film ne bi trebalo ni gledati sam kod kuće, morate uživati u društvu poznatih istomišljenika uz koktele, mnogo i puno koktela.

Ako postoji žanr ozbiljnog kampa, onda je ovo film koji ga predvodi. To je sentimentalna priča odenuta u kemp komediju... i još mnogo toga.

S jedne strane, tu su šareni, preneglašeni kostimi, opsesija grupom ABBA i oštri, dreg kraljicama svojstveni, komentari. S druge strane, postoji poruka otkrića, iskupljenja i težnje za oslobođenjem i srećom. I to je snažna poruka. Kemp dolazi u svom punom sjaju kada tri dreg kraljice od komedije pređu u dublju, ljudsku priču. U punom otporu, u kontrastu sa pustom lepotom pustinje, ova tri putnika prenose trenutak duhovne transcendentnosti koji je istinski dirljiv. Svako ko je osetio težinu života, potrebu da viče „Ja sam ono što jesam“ ili da ceni čuda univerzuma, trebalo bi da se naježi na Prisilu.

Ono što je draž ovog filma jeste to što njegova kemp vrednost raste. Čak i glumci su iz godine u godinu sve popularniji igrajući sada uglavnom neke „žestoke“ momke, pa kao poslastica dođe i pitanje: Da li ste znali da su general Zod, agent Smit iz Matriksa i onaj momak iz Mementa počeli tako što su igrali dreg kraljice, i to više nego odlično?

Kada je reč o kempu, film Mladi Frankenštajn je kemp radi kempa. Na kraju krajeva, to je parodija i to brilijantno glupa parodija.

Osim što je film režirao Mel Bruks, koji sve čega se dohvati pretvara u komediju, a glavnu ulogu odigrao Džin Vajlder— ovaj film nose žene.

Teri Gar je zabavna kao seoska devojka koja uživa u rolanju u senu, ali su Kloris Ličman i Medlin Kan kraljice ove komedije. Ovde je Ličmanova blistava poslušnica iz zamka, Frau Bluher, čudesno smešna kao misteriozni i strogi istočnoevropski pušač cigara koji vodi dr Frankenštajna svojoj sudbini. Elizabet, koju igra Kan, je prava devojka sa tako visokim glasom da vam ponekad oči mogu zasuziti od njega.

Ono što Mladog Frankenštajna čini vrednim je to što glumačka ekipa, od Vajldera do njegovih glavnih dama, zajedno sa Piterom Bojlom kao njegovom kreacijom i Martijem Feldmanom kao Igorom, čini da se tako dobro zabavimo. Oni svojom igrom uzdižu kemp do nezamislivih visina i to što rade deluje zarazno.

Disekcija najdisfunkcionalnijeg braka na svetu u filmu Ko se boji Virdžinije Vulf? smrtno je ozbiljna u svojoj temi. Međutim, isporučena nam je u formi zapanjujućeg kempa, dok se Džordž i Marta, Ričard Barton i Elizabet Tejlor, upuštaju u dugotrajnu, alkoholom podstaknutu bitku duhovitosti i verbalnog zlostavljanja, a sve to pred mlađim parom koga su pozvali na noćnu čašicu razgovora. Ukratko, ovo je najneugodnija svetska zabava posle radnog vremena ikada.

U vezi sa ovim klasikom među teoretičarima se stalno javlja dilema da li je to namerno ili nenamerno kemp? Mračni humor je svakako ukorenjen u tekstu, ali eskalirajući nastup dvoje glavnih glumaca je ono što ga stavlja u tabor kempa, bez obzira da li je to bilo njihovo odredište ili ne.

S obzirom na veliki broj koktela konzumiranih tokom filma, logično je pitati se kako bi bilo koji čovek mogao izaći iz takve večeri bez trovanja alkoholom i zdrave jetre. Međutim, to prenaglašeno alkoholisanje pomaže i u tome da ovaj film bude jedan od najcitiranijih na listi. Većina kemp komentara izlazi iz grla Liz Tejlor:

„Vidi, dušo, mogu da te popijem pod kojim god prokletim stolom želiš, zato ne brini za mene.“

Ili kada mu kaže, nakon što Džordž u besu razbija flašu:

„Nadam se da je to bila prazna flaša, Džordž! Ne možeš sebi priuštiti da prosipaš dobro piće, ne na tvoju platu!

Sve što se u ovom filmu dešava je istovremeno i užasno i zadivljujuće. To je kemp koji vas tera da ga gledate širom otvorenih očiju.

Glorija Svonson ovde glumi Normu Dezmond, izbledelu glumicu nemih filmova koja angažuje mladog pisca da orkestrira njen povratak u bioskop - "Ja sam velika. Slike su postale male".

Ubrzo započinju brak iz interesa koji na kraju postaje loš i tragičan. Vezanost Dezmondove za slavne dane njene popularnosti i pad njene sposobnosti da se nosi sa stvarnošću polazište su za savršenu kemp dramu.

Svoju privlačnost u kempu Sunset je dodatno povećao kada je 1993. napravljen mjuzikl, u kojem su glumile Peti LuPone, Glen Klouz, Elejn Pejdž i Džon Baroumen. Trijumf ovog mjuzikla pružio je dozu dodatnog sjaja zaostavštini jednog od najvećih holivudskih filmova ikada.

Možda je mnogima teško da zamisle da je Džejn Fonda, danas u 86-oj godini i proslavljena intelektualna politička aktivistkinja, pre više od pola veka trčkarala unaokolo maltene bez ičega na sebi glumeći Barbarelu, futurističku seks sirenu na međugalaktičkoj misiji, ali jeste, i to odlično.

Film je postao kultni klasik, a Fonda je inaugurisana u pin-up jedne cele generacije zbunjenih gej tinejdžera, kao i njihove strejt braće. Veći deo kempa u ovom filmu dolazi iz komedije koja je na nivou retardiranosti, poput scene u kojoj gube nevidljivi ključ, ili kada Babs napadnu opake žive lutke.

Sa bezbroj nauljenih muškaraca bez košulje, uvodnom sekvencom kojoj su počast odale Kajli i Arijana Grande i likom Duranda Duranda koji je dao ime jednom od najsjajnijih pop bendova 80-ih, ovo je kemp film koji nastavlja da traje i daje.

Verovatno master među kemp filmovima, ovaj šestostruki dobitnik Oskara, u kome glavnu ulogu igra kraljica drame Bet Dejvis, prikazuje ostarelu brodvejsku glumicu Margo Čening, koja nesvesno pomaže u usponu Iv Harington - mlade glumice koja joj zabada nož u leđa prerušena u odanu obožavateljku. Priča je postala tema koja se ponavlja u popularnoj kulturi, iskačući kao referenca u svakom scenariju sa likom koji planski gradi svoju karijeru, gazeći preko mrtvih.

Film “Sve o Evi” ostvario je veliki uticaj u modernoj umetnosti i to je samo jedan od razloga zbog koga je u Americi stavljen pod zaštitu kao kulturno nacionalno dobro. Brojni delovi filma su neretko inspiracija drugim rediteljima i glumcima, a Margo Čening je jedan od omiljenih likova među imitatorima i dreg kraljicama.

Bet Dejvis, koja briljira u ulozi kučke koja se nikom ne izvinjava, uzdignuta je zahvaljujući ovoj roli na pijedestal gej ikone i kemp dive. Njene prepoznatljive oči često izgledaju kao da njihov pogled seče kamen, ali su komentari sa nemilosrdnom oštricom ono zbog čega se ovaj film u tolikoj meri citira. Svaka druga rečenica je kemp u svom punom sjaju, ali je verovatno najcitiranija ona:

“Vežite svoje pojaseve, biće ovo teška noć!”

Uđite u bilo koji gej bar u Americi i viknite: „Tina, donesi mi sekiru!“ i verovatno ćete kao odgovor dobiti još gomilu citata iz “Najdraže mamice” - posebno ako je prosečna starost posetilaca starija od 45 godina.

Zasnovan na istoimenim memoarima iz 1978. godine koje je napisala Kristina Kraford, usvojena ćerka holivudske legende Džoan Kraford, film je imao snažan odjek kada se pojavio.

Mlađa Krafordova opisuje svoju ikoničnu majku kao holivudsku lujku koja tuče svoje dvoje dece, zahteva neprekidnu pažnju i odanost svih, i uopšteno biva podjednako nepodnošljiva kod kuće koliko je bila popularna na javnoj sceni. Nijedan detalj nije propušten, od maminog ozloglašenog skakanja u krevet do njenog svakodnevnog tretmana za lice sa ledom i alkoholom.

U predstavljanju takve Džoan Kraford, Fej Danavej nikako nije mogla izbeći kemp. Kvazi-tragedija ukorenjena u stvarnost ispričana hladnim kremastim maskama, opasno počupanim obrvama i bombastičnim vriscima postala je savršeni izraz kempa i još jedno opšte mesto kvir leksikona.

Meril Strip i Goldi Hon, svojim gorkim rivalstvom i željom za sticanjem večne mladosti u ovom klasiku čine smrtonosnu kombinaciju kempa. Obe se podvrgavaju istim procedurama sa željom da dobiju neprirodno dobar izgled i večnu mladost i jedna drugoj preotmu dr Ernesta Menvila, koga igra Brus Vilis.

Između njih dve dolazi do žestokih rasprava sa salvama sočnih uvreda i do divljih borbi koje rezultiraju savršenom kružnom rupom koja se probija kroz stomak Goldi Hon i mnogim drugim morbidno smešnim situacijama.

Kad Ernest konačno pobegne od obe, one shvataju da su jedna drugoj jedino društvo i da moraju da se pomire i oslone jedna na drugu živeći večno zajedno kao basnoslovno neverovatne parodije svojih nekadašnjih “ja”.

Film obiluje sočnim kemp citatima, a jedan od najcitiranijih je onaj koji Strip izgovara, gledajući kroz zajepću ranu od pištolja u Honovoj:

"Ti si prevarant Helen, hodajuća laž, i mogu da vidim kroz tebe!"

Australija je bila vrlo inspirisana kempom ranih 90-ih. Nakon veoma očigledne blistavosti Avantura Prisile, kraljice pustinje, Mjurijelino venčanje je ponudilo nešto poput australijskog odgovora na britanski hit Četiri venčanja i sahrana dok je istovremeno i oživljavanje interesovanja za hitove grupe ABBA – koji, čini se, nikada do tada nisu zvučali slađe.

Sama tema je stara priča: ružno pače Mjurijel koje voli leopard print pobegla je iz kandži australijskih zlih, popularnih devojaka sa idejom da započne novi život u ljubavi sa životinjskim printom. Na svom putu ona nalazi finog dečaka, ali ga ostavlja zbog južnoafričkog plivača u vrućim Speedo gaćicama kome treba viza.

Film obiluje kemp estetikom, velikim kosama, naramenicama, koktelima i tipično kemp citatima poput onog:

Pusti je neka doživi svoj orgazam prvo!