10 istaknutih primenjenih umetnika u SFRJ

Razvoj industrijskog dizajna u SFRJ odvijao se u specifičnim okolnostima zemlje čija je specifičnost postala još očiglednija nakon njenog raspada. Kako su njene naslednice podlegle euforiji kolektivnog zaborava, koja je progutala i sve što je bilo pozitivno u Coca-cola socijalizmu, tako su i jugonostalgičari uspeli da sačuvaju sećanje makar na ono što je bilo dobro, poput dela primenjenih umetnika.

Njihova zaostavština uglavnom je među kolekcionarima, dok je beleške o njihovom radu moguće pronaći u stručnim ili popularnim časopisima i magazinima tog vremena. Istraživačke literature iz postjugoslovenskog vremena ima jako malo ili je uopšte nema. S tim u vezi, nemoguće je u potpunosti sagledati život i delo primenjenih umetnika koji su egzistirali u SFRJ, ali nije teško izdvojiti one najistaknutije.

Dobra stvar je što je Jugoslavija u trenutku kada se javila ogromna potreba za telefonom imala Davora Savnika da tu spravu koja je odjednom ušla u svaki dom dizajnira po principu “manje je više”.

Njegov sada već čuveni model Iskra ETA pokazao je da telefon ne mora biti stabilan, čvrst, glomazan, pastelnih boja i mekih linija. Primerak koji je on dizajnirao, bio je sve suprotno od toga, potpuno moderan i potom ultra popularan.

Savnik je rođen 1929. u Kranju. Studirao je u Ljubljani, a zvanje magistra industrijskog dizajna stekao u Pragu 1969. Veliki deo karijere proveo je u fabrici Iskra u Kranju gde je radio kao glavni dizajner, a potom i dizajn direktor. Bavio se dizajniranjem audiovizuelne i telekomunikacione opreme, telefona, električnih i kućnih aparata.

U SFRJ nije bilo doma bez Savnikovog proizvoda, a za većinu njih je dobio brojne svetske nagrade, dok ga je Stedelijk Muzej u Amsterdamu još na početku karijere, 1968. godine, predstavio kao jednog od dvadeset najistaknutijih evropskih dizajnera.

Njegovi radovi su prepoznatljivi po svom minimalizmu, akcentujući funkcionalnost, oni se obraćaju čulima na svoj neponovljiv način, iskreno, jednostavno i toplo.

Miroljub Kostić rođen je u Nišu, diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu 1973. a od 1975. radi u Dizajn birou Elektronske industrije u Nišu.

Kao dizajner, postaje deo jednog od stvaralačkih timova koji su ime EI preneli u svetsku orbitu. Većinu televizora koji su izašli sa njihove proizvodne trake dizajnirao je Kostić, ali i radio aparate, satove, automatske kongresne sisteme i drugu telekomunikacionu opremu za koju je nagrađen brojnim domaćim i stranim priznanjima. Osoben pristup i jasna ideja vodilja u kreiranju proizvoda u oblasti elektronike umnogome su obeležili koordinate po kojima se razvijao industrijski dizajn na našim prostorima.

Njegov značaj posebno se ogleda u strasnom angažovanju da izmeni tokove prakse koju nije pratila nikakva naročito vredna istorija dizajna u njegovom okruženju. Njegovo stvaralaštvo je potvrda da bi veliki izumitelji morali, dok stvaraju revolucionarne izume, razmišljati i o vizuelnom aspektu njihove pragmatičnosti, čineći ih tako dopadljivijim.

S druge strane, Kostić je ostavio značajan legat i kao vajar u čijem opusu je spomenička skulptura, biste značajnih istorijskih ličnosti, skulpture savremenika i razni objekti manjih dimenzija, kao i statua Naisa koja se dodeljuje na niškim Filmskim susretima.

Aleksandar Šaletić jedan je od retkih primenjenih umetnika zlatnog doba SFRJ, čijem se opusu danas odaje počast u vidu nagrade ULUPUDS-a za doprinos primenjenoj umetnosti, koja nosi njegovo ime.

Šaletića mnogi percipiraju kao arhitektu, što nije pogrešno, diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu 1954. Tvorac je prepoznatljivih i uvek atraktivnih rešenja u jezgrima zatvorenih prostora u Beogradu, ali i drugim gradovima, širom SFRJ, od Vardara do Triglava, od kojih je najčuvenije kongresno zdanje Centar Sava u Beogradu, koji je trenutno u fazi rekonstrukcije.

Šaletićev dizajn je prepoznatljiv. Baveći se funkcijom enterijera i izlagačkih prostora unutar jugoslovenskog političkog i kulturnog sistema, nikada nije odstupao od sopstvenog stvaralačkog kreda. Za nas, važna je lekcija njegovo uverenje da život reprezentativnog prostora  počiva na reprezentativnom izboru materijala i da je nerazumno graditi površno, na kratke staze.

Dobitnik je brojnih nagrada, kako za samostalne projekte, tako i za one rađene u okviru BIRO 71 iz Ljubljane, koji je činilo nekoliko najznačajnijih jugoslovenskih arhitekata sa impozantnim brojem prvih i ostalih konkursnih nagrada, te desetine realizacija.  Njegovi najpoznatiji radovi, pored Sava centra su: Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, aerodromska zgrada u Beogradu, ali i enterijeri svih Jugoeksportovih butika, kao i mnogih drugih butika, prodavnica i salona širom Jugoslavije.

Dragan Drobnjak je umetnik koji je u stanju da od gline, porcelana i stakla, iskonskih samorazvojnih materijala, napravi takve forme da ga sa pravom nazivaju “pesnikom u staklu i porcelanu”.

Na Akademiji primenjenih umetnosti diplomirao je 1961, a postdiplomske studije završio 1981. Od 1969. radi kao dizajner stakla u fabrici “9. Oktobar” u Prokuplju. Vajar po vokaciji, a dizajner po praksi, Drobnjak je učinio da likovni pristup preovlada i kod upotrebnih predmeta namenjenih industrijskoj proizvodnji. Onim što je tamo stvorio približio se svom idealu da upotrebni predmet ne bude raritet i dragocenost vitrine.

Ne postoji nagrada u oblasti dizajna i skulpture u SFRJ koju Drobnjak nije osvojio, a neke čak i više puta. Ono što mu je verovatno najveća nagrada jeste činjenica da su se njegove kreacije u staklu, stvorene u fabrici u Prokuplju, nalazile u svakom domu bivše republike. I ne samo to. Ovi predmeti su veoma popularni i traženi i dan danas, verovatno upravo zato što je u osnovi njihovog stvaranja zapravo vajarski postupak.

Slobodne forme koje je Dragan Drobnjak kreirao u okviru industrijske proizvodnje, koncipirane su u najboljoj tradiciji apstraktnog vajarstva, najčešće izgledaju kao da su nastale u unutrašnjim tenzijama staklene magme, u grču te specifične materije da se oslobodi bezobličja i pređe u oblik. Drobnjaku polazi za rukom da organizuje i samu svetlost u predmetu, iako to nije sasvim jednostavno, jer kada se radi u duvanom staklu odluke tog tipa se moraju donositi brzo. Ta nepredvidivost i potom unikatnost upravo su najvažnija vizuelna komponenta Drobnjakovih dela koja ih čini primamljivim i sada.

Saradnja sa Jovankom Broz bila je ključna za to što je Mirjana Marić postala modna kreatorka koja je, na izvestan način, formirala vizuelni identitet žena u Jugoslaviji i  bila prepoznatljiva kako u izlozima naših, tako i svetskih butika.

Diplomirala je na odseku za tekstil 1960. nakon čega odlazi u Mančester da bi magistrirala tekstil i savremeni kostim na tamošnjoj Umetničkoj školi. Posle studija se vratila u Jugoslaviju i nakon kraće karijere u prosveti zaposlila u Jugoeksportu, gde je napravila potez koji je odredio njenu buduću karijeru ubedivši rukovodstvo firme da pokrene proizvodnju.

Počela je s malom radionicom koja se ubrzo razvila u ozbiljnu radionicu za visoku modu. Zahvaljujući saradnji sa Jovankom Broz, Mirjanine kreacije su se mogle videti na mnogim pripadnicima strane političke elite, pa ju je tako zapazio i Pjer Karden, za čije je revije Mirjana uradila nekoliko kreacija. Ubrzo slede i njene samostalne revije u Parizu i Njujorku čime je njeno ime zacementirano u svetu mode. Istovremeno, kreirala je uniforme za JAT i modele za jugoslovensku reprezentaciju na Zimskim olimpijskim igrama.

Mada se zapravo nikada nije bavila visokom modom u pravom smislu, Mirjana Marić je unela njene tragove u ormare naših mama, tetki i baka. Postala je sinonim za doba u kome su žene nosile svilene košulje i tretirale ih s ljubavlju i pažnjom, predano ih peglajući pred svako nošenje dok se ne izravna i najsitniji nabor na njima. To je bilo doba kada se na posao išlo u finim kompletima koji su trajali, bili aktuelni sezonama i kojima vreme nije moglo ništa.

Drugo veliko ime jugoslovenske modne scene bio je Aleksandar Joksimović, rođen 1933. u Prištini. Sa dvadeset je upisao scenografiju na Višoj školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, a nakon što je taj smer ukinut, prelazi na odsek za tekstil na kome je diplomirao 1958. posle čega će konstruktivna obrada tekstila postati njegovo glavno zanimanje.

Njegova pojava na modnoj sceni SFRJ dešava se uporedo sa poboljšanjem standarda u zemlji i usponom srednje klase, koja je bila otvorena za nove moderne proizvode kakve Joksimović kreira u odeljenju za izvoz u Centrotekstilu gde započinje svoju karijeru. Prvu kolekciju visoke mode pod nazivom “Simonida” predstavlja 1967. spajajući moderne tendencije i svoj kreativni duh sa nacionalnom tradicijom koja mu je bila nepresušan izvor inspiracija.

Kolekcija je predstavljena i u Moskvi pred šesnaest hiljada gledalaca zajedno sa kolekcijama Koko Šanel, Diora i Pjer Kardena.

Sledeće godine izbacuje kolekcije “Vitraž” i “Pejzaž”, a 1969. kolekciju “Prokleta Jerina” kojom ponovo osvaja Moskvu, ali i Pariz, Rim, Njujork… U to vreme dobija i ponudu da radi za Diora, ali ju je odbio.

Pored toga što je oblačio Jovanku Broz, njegove modele su nosile i druge poznate ličnosti kako kod nas, tako i u svetu. Dobitnik brojnih nagrada i priznanja isticao se svojom originalnošću i naprednim idejama kojima je krčio put visokoj modi u SFRJ.

Ferenc Barat možda nije bio pionir grafičkog dizajna u SFRJ, ali je nesporno jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Završio je srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu, nakon čega je otišao na Likovnu akademiju u Beograd, na kojoj je diplomirao 1969.

Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje bio je dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina, njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata.

Istraživanje u okviru ovih vizuelnih komunikacija – plakata i opreme za knjige i časopise – sastavni su deo njegovog celokupnog aranžmana. Njegovi plakati su avangardni, pogotovu ako se imaju u vidu vreme i prilike u kojima su nastajali, ali nikada nisu provokativni. U njima nema ni cinizma ni morbidnosti, ali ipak otkrivaju višeslojnost poruke sakrivene iza slike sa rafiniranom, nabijenom i čistom grafičkom strukturom.

“Medalju može svako da dobije, ali ne može svako da je napravi.”

Tako je govorio Nebojša Mitrić, vajar čiji opus prevashodno obuhvata medalje, ali i skulpture, reljefe i portrete.

Nakon što je 1951. diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu otišao je u obilazak srednjevekovnih spomenika u Srbiji, Crnoj Gori, Dalmaciji i Makedoniji, da bi potom izradio seriju medalja, skulptura i portreta inspirisanih tom epohom.

Bio je nesvakidašnji talenat, a njegov uticaj na jugoslovensku i, kasnije, srpsku primenjenu skulpturu je ogroman. Zahvaljujući njemu, na Fakultetu primenjenih umetnosti uveden je predmet “Plaketa i sitna plastika”. U njegovom fokusu uvek je bio čovekov lik, čak i kada bi na neku od medalja odlučio da ugravira, primera radi, arhitektonski sklop radio je to tako da slavi autora i njegovu ličnost.

Beograd krase i mnogi reljefi i biste koji su delo njegovih ruku,baš kao i krst, koji se nalazi na vrhu Hrama Sv.Save iza kog je ostala i tragična priča da je slavni vajar izvršio samoubistvo u avgustu 1989. dvadesetak dana nakon što je on postavljen.

Plakatima se bavio i makedonski primenjeni umetnik Vladimir Avramčev, rođen u Skoplju gde je nastavio da živi i stvara i nakon što je 60tih diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Za to što je radio u oblasti grafičkog dizajna dobio je veliki broj nagrada, ali je ipak najistaknutiji ostao na polju keramike u kojoj je najviše i delao.

Sve ono što je stvorio na polju keramike predstavlja savršen spoj realnog i iracionalnog, manifestovan kroz antropogenetičke oblike na koje retko koji posmatrač ostaje imun. Pod njegovim prstima keramika je gubila fizičku težinu, a dobijala metafizičku višeslojnost, kao da umetnik uranja u snove koji su čas odraz realnih zbivanja , čas izraz nemirnih želja za raskidom sa svetom u kome živi.

Miodrag Živković svojim umećem i nesvakidašnjim darom uspeo je da podigne neka od remek dela jugoslovenske, ali i svetske skulpture u javnom prostoru i stvori opus za divljenje, poštovanje, zahvalnost i nezaborav.

Spomenik streljanim đacima u Kragujevcu, Tjentište, Spomenik na Kadinjači, Spomenik Revolucije u Prištini, Spomenik palim Jugoslovenima u Beču, Skulptura u sportskom centru 25.maj, samo su neka od dela umetnika koga je proslavilo revolucionarno vajarstvo.

Međutim, prenoseći značenja monumenta na otiske u kamenu, prevashodno, Živković je pre strasni istraživač ljudske snage, nego ideologije. Njegova dela osim izražajnosti u betonu, naizgled hladnom materijalu, karakterišu i neka čudna toplina i mekoća, ali i snaga na koju retko ko ostaje imun.

Jednom doživljen “kameni cvet” iz detinjstva, vraća nam se u misli stalno poput neke lekcije koja se ne zaboravlja. Svi njegovi spomenici ili spomenički kompleksi i svojim fizičkim iszgledom, a pogotovu svojim značenjem u odnosu na događaje koje obeležavaju, izdigli su se iznad umetnosti, ušavši u sam duh vremena i naroda na jugoslovenskim prostorima.