10 kultnih muških likova iz domaćih komedija sa kojima se identifikujemo

Domaća kinematografija bogata je kultnim komedijama, prepunih replika koje se pamte, ponavljaju i koje su našle svoje mesto u svakodnevnom životu, maltene potpuno neovisno o filmu iz koga su potekle.

Slična stvar je i sa likovima iz tih ostvarenja, koji predstavljaju specifične glumačke bravure sa kojima se nacija poistovećuje i neretko ih voli više od samog filma, serije ili predstave čiji su deo bili.

Ponekad, kao što je slučaj i sa mnogim likovima na listi koja sledi, gledaocu je teško da se seti naziva filma iz kog je dati lik, pa čak i drugih likova u filmu, fokusirajući se na njega, njegove replike i činjenicu da imaju nešto zajedničko sa njim, jer da nisu podudarni sa genom publike, ovi likovi nikada ne bi bili tako kultni kao što jesu.

Radovan III tipičan je primer lika koji tačno pogađa dušu našeg mentaliteta i zbog toga je tako omiljen u narodu. On je, kao što ga i sam autor Dušan Kovačević opisuje, čovek koji je iz Zavičaja došao u veliki grad, ali konstantno lamentira sa Zavičajem u koji ne može da se vrati, jer je zeznuo neke lokalce. Sticajem raznih okolnosti  penzionisan je u tridesetoj godini. Tokom svog života je malo radio, a mnogo upropastio – već sasvim dovoljno da se prosečan Srbin sa njim poistoveti.

Radovan III je paradigma našeg vremena. On je svečovek, deo nebeskog naroda, koji sublimira sve ono loše u nama na šta se smejemo, tapšemo i konstatujemo: jbg, takvi smo - nenadjebivi. Oko nas je puno Radovana. Ima ih svuda od politike do estrade, a u komšiluku, možda čak i u kući, nesporno. I svaki je bolji od boljeg, sve veći i veći Radovan. Prvi koji je to shvatio bio je Kovačević, a potom i Zoran Radmilović. Iako je tekst sam po sebi dobar, on sigurno nikada ne bi dosegao toliku popularnost da ga nije tako maestralno odigrao jedan od najboljih komičara sa ovih prostora.

O tome najbolje svedoči činjenica da je jubilarno 250. izvođenje ove predstave koje je zabeleženo na VHS kaseti i potom digitalizovano na DVD-u, najvećim delom improvizacija velikog glumca, jer originalni tekst čini tek 40% ove izvedbe.

O genijalnosti Radmilovićevog umeća improvizacije, za koju su sposobni samo oni kojima je gluma toliki dar da ne moraju ni da glume, najbolje svedoče kolege koje su u tom trenutku na sceni sa njim i koje se i same toliko smeju da najčešće to ne uspevaju ni da sakriju.

Zoran Radmilović je Radovana III na sceni Ateljea 212 oživeo tačno 299 puta i gotovo da ne postoji replika koju tokom predstave izgovara, a koja nije ušla u svakodnevni govor.

Ilija Čvorović, balkanski špijun, još jedan je u nizu likova domaće kinematografije, kakvi su posebno karakteristični za dela Dušana Kovačevića, kojima ne polazi za rukom da iskoriste splet životnih okolnosti kako bi ostvarili ličnu korist. U nadmetanju sa svetom oni su tragikomične žrtve sa kojima saosećamo, identifikujemo se, ali i smejemo njihovoj sudbini koliko god da je teška.

Kroz ovaj lik, koga je oživeo Danilo Bata Stojković, Kovačević pokazuje koliko je sumnja jedan od kobnih sindroma našeg naroda, ali i koliko smo skloni gledanju preko plota i zabadanju nosa u tuđe stvari.

Sitni činovnik Ilija Čvorović, nekadašnji staljinista i osuđenik sa Golog otoka, postaje opsednut zadatkom, koga je sam sebi zadao, da otkrije državnog neprijatelja, želeći da, kao bivši osuđenik sa Golog otoka, dokaže lojalnost, nakon koje bi usledila pohvala i povratak na posao, o čemu najbolje svedoči čuvena replika : „Mene, ako se sete za Dan bezbednosti - sete se, ako se ne sete - nikom ništa, sve što sam radio, bila mi je dužnost da radim“.

Lik baziran na naivnom humoru, kreiran kao deo porodične sage u kojoj je tek jedan od likova, zahvaljujući maestralnoj glumi Dragomira Bojanića Gidre, postao je glavni lik serijala od čak nekoliko filmova, snimanih u periodu od 1978. do 1992.

Slično kao i kod Radovana III, u pitanju je lik koji je sa sela došao u grad u koji se teško uklapa, čak ni ne želeći da pobegne od svojih korena, u čemu su se pronalazili i sa njime identifikovali mnogi Jugosloveni 80-tih, s obzirom na to da ih je većina tih godina emigrirala iz sela u grad. Na taj način Her Žika postaje slika i prilika jedne epohe.

Međutim, popularnost Her Žike ne jenjava ni danas. U vreme nastanka serijala ponajviše simbol Jugoslovena srpskog porekla, on i danas simbolizuje tipičnog Srbina, koji ne veruje u Boga, ali drži do tradicije. Ne folira se, direktan je, piše isključivo ćirilicom, veseli se na tradicionalan način i ne da na sebe. Voli da je u centru pažnje i zavodnik je par ekselans, na ruralno-gastarbajterski način.

Reditelj i tvorac ovog lika, Zoran Čalić, pre par godina je izjavio da bi snimio još 20 nastavaka ovog serijala, ali da Gidru u ulozi Her Žike niko ne bi mogao da zameni.

Još jedan migrant sa sela u grad uspeo je da stekne popularnost jugoslovenske publike svojom iskrenošću i postane, zahvaljujući svojim šalama i gegu, simbol čitave jedne generacije. Sa Dragišom Popadićem, Gigom Moravcem, i u volji i nevolji mogli su se identifikovati mnogi savremenici Druge Jugoslavije rođeni u periodu 1935-1965. U tome se ogleda i tajna onolike gledanosti i uspešnosti tolikih repriza Boljeg života.

Sam Marko Nikolić, koji je i pored velikog broja maestralnih uloga najprepoznatljiviji ostao upravo po ovoj, svedočio je kako su mu ljudi tokom prvog prikazivanja serije često prilazili i govorili “Istu muku mučimo, Gigo!”

Dragiša Popadić poreklom je iz jednog moravskog sela i njegovi roditelji su se celog života “hranili od motike”, ali je on došao u Beograd i tu se oženio Emilijom, poteklom iz sasvim drugog miljea beogradske intelektualne elite. Unatoč mnogim problemima, kako u braku i porodici, tako i na poslu sa kojima se svakodnevno nosi, Giga Moravac uporno gura napred i to je možda i najvažnija tačka u kojoj su se sa njim identifikovali milioni gledalaca nadajući se nekom boljem životu, nekada.

Borivoje Šurdilović – Šurda simbol je niskog pritiska, jutarnje kafe i glavobolje - drugim rečima, uobičajene rutine prosečnog Srbina. Njegova potreba da prilegne svako malo u toku radnog vremena tačka je u kojoj se sa njim identifikuju mnogi. Istovremeno on je simbol i propalog gastarbajtera. U potrazi za srećom odlazi u Nemačku, ali se vraća, stalno menja zanimanja i živi kod ujaka, kao što većina ljudi poput njega živi sa roditeljima.

Šurda je tipičan predstavnik nacije - čovek nezadovoljan svojim životom, za koga nema mesta nigde, ni u Beogradu, ni u Vlasotincu odakle je potekao. Konstantno traga za nekim svojim mestom pod suncem, sklon tome da pesmom leči svoju tugu i beži od probleme, što je još jedan razlog da se sa njim identifikuju mnogi.

Tu njegovu melanholičnu ležernost i dert, konstantno na granici sreće i tuge, majstorski je oživeo Ljubiša Samardžić, koga je ova uloga obeležila koliko i on nju. Siniša Pavić, koji ga je kreirao, bio je inspirisan autentičnim likom, baš iz Vlasotinca, kod Leskovca.

Još jedan lik iz Vlasotinca uspeo je da omađija publiku i zasmeje je do suza, upravo karikaturalnim naglašavanjem govora karakterističnog za ovo područje juga Srbije, prepoznatljivg po manjku korišćenja padeža i učestalim Turcizmima.

Srećko Šojić, uz naglašenu pokondirenost u svojoj ležernosti i odsustvo bilo kakvog vida samokritike u svojoj neobrazovanosti, nije mogao ostati neomiljen među Srbima, posebno zahvaljujući maestralnoj i jedinstvenoj glumi Milana Laneta Gutovića.

Pojavljuje se najpre kao sporedan lik, u filmovima Laf u srcu i Tesna koža, kao korumpirani direktor preduzeća, koji zbog popularnosti kasnije dobija celu seriju od nekoliko sezona u kojoj je glavni lik. U seriji je avanzovao i tako što je od direktora postao korumpirani političar.

Siniša Pavić, njegov kreator, Srećka Šojića opisao je kao paradigmu našeg vremena, kao lika koji ne poseduje nijednu pozitivnu osobinu, ni u životu, ni na poslu, a ipak je veoma omiljen.

Gde je Srećko Šojić, tu je i Dimitrije Pantić. Međutim, Pantić je svoju popularnost stekao u filmskom serijalu Tesne kože, ali je nije održao i u seriji Bela lađa, prevashodno zato što Nikola Simić koji ga je maestralno odigrao na filmu, nije bio u prilici da ga odigra i u seriji, u kojoj on i jeste sporedan lik, čini se namerno gurnut u drugi plan, kako bi se fokus stavio na Šojića.

Međutim, on je već samim filmovima dobio i zaslužio status kultnog lika domaće kinematografije.  Večito mlađi referent, koji sanja unapređenje i da dobije na sportskoj prognozi, još jedan je lik iz naroda sa čijim se problemima i dogodovštinama ljudi lako identifikuju, a čije se replike poput “Sido, rodila si idijota” stalno i svuda ponavljaju.

Maratonci trče počasni krug su remek delo-delo domaće kinematografije sa odlično postavljenim likovima, među kojima je teško izdvojiti jednog. I baš zato je maestralnost onoga što je Bora Todorović doneo kroz sporedni lik Đenke još veća. Njegove kicoško-švalerske fore doprinele su da se mnogi sa njim identifikuju, a izgovorene replike učinile da se izdigne iznad okvira uloge koja mu je dodeljena.

Njegova želja da kultiviše svoje selo i donese u njega duh Zapada sa koga se na početku ove sage vratio, želeći da svoju sredinu učini liberalnijom i erotski osvešćenijom nisu bili samo plod piščeve mašte, već su inspirisane stvarnim likom.

Film Mi nismo anđeli, kultan je sam po sebi, ali u tom smislu puno ne zaostaje ni glavni lik Nikola, koga je odglumio Nikola Kojo, sa kojim se identifikovala cela jedna generacija.

Apsolvent književnosti, koji nikako da završi fakultet, niti da se na bilo koji način skrasi, krade Bogu dane u noćnim provodima fokusiran isključivo na instant zadovoljstva, prevashodno alkohol i žene, prototip je beogradskog mladića devedesetih koji na taj način beži od neizvesne budućnosti.

Buđenje u krevetima nepoznatih devojaka i jutarnja amnezija praćena mamurlukom u jednom trenutku ipak moraju da prestanu, a Nikola baš i nije spreman da glavni povod za to bude trudnoća jedne od devojaka sa kojom je spavao, a koje se ni ne seća. Njegove dogodovštine i “užasi promiskuiteta” praćeni brojnim replikama učinili su ga kultnim na više nivoa.

Crni Gruja možda nije lik sa kojim se možemo tako lako identifikovati, s obzirom da on ne pripada savremenoj epohi, ali je nesporno lik koji nas je zasmejavao neovisno o tome da li ga je igrao Sergej Trifunović ili Nenad Jezdić, jer su obojica bili odlični.

Iako je lik kreiran po uzoru na BBC-jevu Crnu Guju i dosta se oslanja na britanski crni humor, koji nije lako razumljiv niti previše popularan na našim prostorima, Gruja je naišao na dobar prijem kod publike i svojim dogodovštinama i replikama uspeo da stekne status jednog od kultnih likova među “komedijašima” domaće kinematografije.