50. rođendan Kuma: Kad je mafijaš postao centar sveta

Prošlo je pola veka od kad je prvi put prikazan jedan od najviše hvaljenih filmova u istoriji – The Godfather (1972) reditelja Francisa Forda Coppole.

Mnogi su ga proteklih decenija proglašavali najboljim filmom svih vremena, te je na filmskim listama skoro uvek u samom vrhu, rame uz rame s najvećim rivalima –  filmovima Citizen Kane iz 1941. i Casablanca iz 1942. godine.

I pre početka filma, pre nego što se bilo ko pojavi na ekranu, čuje se rečenica „Verujem u Ameriku“.

Potom iz mraka izranja lice koje ne pripada nijednom od glavnih junaka, već pogrebniku Bonaseri (Salvatore Corsitto). Dijalog dakle započinje pričom o američkom snu, ali i o tome kako žive italijanski doseljenici:

„Vaspitao sam svoju ćerku u američkom duhu. Dao sam joj slobodu, ali sam je naučio da nikada ne osramoti porodicu.“

Ono što Bonasera izgovara je svedočanstvo o nasilju i nepravdi – muškarci koji su napali njegovu ćerku su brzo oslobođeni, pa je odlučio da pravdu potraži na drugom mestu.

Kadar se ubrzo širi, te se pojavljuje Don Corleone (Marlon Brando), s leđa. „Zašto si išao u policiju? Zašto nisi prvo došao kod mene?“, pita ucveljenog Bonaseru, na šta mu ovaj odgovara da je spreman da učini sve, samo da mu pomogne da se osveti – „Želim ih mrtve“, šapne mu na uvo, na šta Corleone odgovara  da to nije moguće, jer ne bi bilo pravedno – ćerka je ostala živa. Time otkriva da bi počinioce mogao da likvidira, ali da se to ne uklapa u njegov „kodeks časti“.

Na tu nam se „čast“ često skreće pažnja – kroz detalje.

Na primer u sceni s venčanja Connie Corleone (Talia Shire) i Carla Rizza (Gianni Russo). Dok Don Vito prima goste i ispunjava im želje po starom sicilijanskom običaju (otac ne sme ništa da odbije na dan kad mu se udaje kćer), napolju se slavi. Budući da se radi o mafijaškoj porodici, oko svadbe kruže čuvari reda i mira. Stoje na obodima vesele skupine, a prvi će ih primetiti Sonny Corleone (James Caan). Ubrzo će zapodenuti svađu s jednim od njih, ali su mu ruke vezane, jer FBI agentima ne sme ništa. U besu koji izvire iz nemoći razbija fotoaparat kojim fotografišu goste, ali odmah potom iz džepa izvlači dve novčanice i baca ih pored uništene kamere. Time nam otkriva svoj temperament, ali i pomenuti kod časti – klan Corleone uvek plaća svoje dugove.

Improvizacija

Scena s razbijenim aparatom je zanimljiva iz još jednog razloga – James Caan je u tom trenutku improvizovao, a Copola ju je uključio u film upravo zbog toga što fantastično ilustruje pravila od kojih porodica ne odstupa.

To nije bio jedini put da je neko od glumaca posegao za improvizacijom, a Copola je takav način glume ohrabrivao još na probama. Priča se da je okupljao filmsku ekipu i od glumaca i glumica tražio da glume i improvizuju dok večeraju zajedno. Ta praksa je proizvela mnogo improv scena, uključujući i neke koje su u međuvremenu postale kultne.

Put posut trnjem

Ali da se vratimo na početak. Samo nekoliko godina ranije uopšte ne bi bilo moguće da se snimi film kao što je The Godfather, i to ne samo zbog nasilja ili krvoprolića – produkcijski kodeks koji su poštovali svi veliki filmski studiji je stupio na snagu 1934. godine i ostao aktivan sve do kasnih šezdesetih.

Pravilo je bilo da svi kriminalci na filmu moraju da dobiju zasluženu kaznu i da ne smeju da budu takvi da publika može da saoseća s njima. The Godfather je u potpunosti ispričan iz ugla mafijaša, pa su i policajci pokvareni. Mafija cveta u ovoj priči, a Paramount je prvi koji je to dozvolio.

Suđenja mafijaškim porodicama iz stvarnog života su šezdesetih godina prošlog veka okupirala pažnju javnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, pa je roman Maria Puza zahvaljujući tome postao bestseler odmah nakon što je izašao 1969. godine. Gangsterskih priča je bilo i pre toga, još od tridesetih godina, ali je razlika u tome što su policajci ranije imali značajnu ulogu u njima. The Godfather je to promenio.

Francis Ford Coppola

Nakon velikog uspeha romana, Paramount je odlučio da snimi film. Coppola je diplomirao samo desetak godina pre toga, pa je 1972. godine iza sebe imao tek nekoliko filmova koji nisu bili naročito zapaženi, na primer Finian's Rainbow (1968) i The Rain People (1969), ali i jednog Oskara – nagrađen je za scenario za film Patton (1970).

Zbog toga nije bio prvi izbor za film The Godfather – studio je isprva hteo da reditelj bude Sergio Leone, potom Peter Bogdanovich, pa tek onda Coppola koji ni sam nije bio zainteresovan, jer mu se roman nije dopao, te nije hteo da kao unuk italijanskih emigranata glorifikuje kriminal i negativne stereotipe. Kasnije je govorio da je pristao nakon što je shvatio da priču može da iskoristi kao metaforu za kapitalizam i američki san, što je na kraju od filma i napravilo ono što danas jeste.

Marlon Brando

Paramount je mislio da će Coppolu moći lako da kontroliše, budući da je u to vreme bio mlad i relativno nepoznat reditelj. To je ipak bilo daleko od istine, pa su se sukobili već oko izbora glumaca. Studio je hteo da glavnu ulogu igra Ernest Borgnine ili Danny Thomas, ali je Coppola zahtevao da to bude Marlon Brando koji je već bio zvezda, ali ozloglašen zbog toga što se “ponašao kao diva“.

Savremenici su kasnije svedočili da Brando nije hteo da se pojavi na audiciji, pošto je smatrao da bi kao veliki glumac ulogu trebalo da dobije odmah, bez nadmetanja s drugima. Coppola se onda dosetio da ga krišom snimi tokom probe šminke i proteza, pa je taj snimak pokazao producentima.

Brando je na kraju dobio i Oskara za ulogu u ovom filmu, a zanimljivo je da je nagradu odbio iz u tom momentu sasvim neočekivanog razloga – zlatnu statuu nije hteo da preuzme zbog diskriminacije američkih starosedelaca u Holivudu. Na 45. dodeli Oskara se umesto njega pojavila tada malo poznata glumica iz naroda Apača – Sacheen Littlefeather.

Jednim pokretom ruke stavila je do znanja da nagradu ne želi da preuzme, predstavila se i obratila prisutnima: „Večeras predstavljam Marlona Branda – rekao mi je da vam poručim da on duboko žali što ne može da primi ovu nagradu. Njegovi razlozi tiču se lošeg tretmana američkih Indijanaca danas. Imam njegovo pismo, ali ne mogu da ga pročitam u celini jer nema dovoljno vremena. To ću učiniti kasnije na konferenciji za novinare“.

Al Pacino

Teško da ovaj film bilo ko može da zamisli bez Al Pacina, mada je vrlo lako moglo da bude tako. Studio je želeo da Michaela Corleonea igra Robert Redford, ali je Coppola imao drugu ideju. Tražio je potpuno nepoznatog glumca koji je više ličio na Italijana. Pogađate – Pacina.

Glumac se u jednom intervjuu povodom pedesete godišnjice filma prisetio kako je to izgledalo – „Nisam imao izbora, Coppola je hteo mene“. Pre toga je snimio samo jedan film – The Panic in Needle Park (1971), pa filmadžije još uvek nisu znale ko je Al Pacino. Ali Coppola jeste. Nisu se poznavali, ali ga je video na pozornici, tokom izvođenja predstave Does a Tiger Wear a Necktie? 1969. godine. To je bilo dovoljno da nikoga drugog ne može da zamisli u ulozi Michaela Corleonea.

Lako možemo da povučemo paralelu između uloge i pravog života tada još uvek nepoznatog glumca. I mladi Corleone je na početku filma tek usputna pojava – njegovo ime prvi put čujemo kad zakasni na sestrino venčanje i porodično fotografisanje. Stiže u uniformi, s devojkom Kay (Diane Keaton), a više puta će joj tog dana ponoviti da planira da živi drugačijim životom nego njegov otac. „Ja nisam moj otac“, kaže, ali život ne poštuje planove, čak ni na filmu. Tako će se Michael Corleone do kraja uzdići na sam vrh, baš kao i Pacino u stvarnom životu, sve do trenutka dok se između njega i Kay (koja mu je tu već supruga) ne prepreče zatvorena vrata – on ostaje s jedne strane kao novi Don, ona s druge, kao partnerka koja ne sme da postavlja pitanja o „poslu“.

Dijalog

Michael i Kay su zaslužni i za jedan od najupečatljivijih dijaloga u filmu. Zbog toga što je Coppola još na početku shvatio da The Godfather može da mu posluži kao metafora, iz čega su nastale mnoge kultne rečenice. Neke su aktuelne i danas, poput razgovora iz druge polovine filma:

Michael: Moj otac se ne razlikuje od drugih moćnih ljudi, od onih koji su odgovorni za narod, kao senatori i predsednici.
Kay: Da li znaš koliko naivno zvučiš?
Michael: Zašto?
Kay: Senatori i predsednici ne ubijaju ljude!
Michael: Oh. Ko je sad naivan, Kay?

Važno je da se razume da je radnja u tom trenutku smeštena u pedesete godine, kada takva razmišljanja o vladajućim figurama nisu bila uobičajena, ali je 1972. godine većina građana već verovala da nijedan političar nije ništa bolji od bilo kojeg pripadnika Corleona klana.

Zahvalnica Luce Brasija

Kad sam prvi put gledao film, nisam video ni Don Corleonea, ni Michaela, ni Key – za mene je postojao samo Luca Brasi (Lenny Montana).

Usred svadbene gužve sedi grmalj, nezainteresovan za ono što se dešava oko njega. „Don Coreleone, počastvovan sam i zahvalan što ste me pozvali“, ponavlja dok tupo gleda u daljinu.

„Michael, onaj čovek tamo priča sam sa sobom“, kaže Kay dok ručaju za stolom u blizini. „Vidiš, onaj strašni tip tamo?“, nastavlja. „Vrlo strašan tip“, odgovara Michael i potvrđuje ono što i sam u tom trenutku osećam.

Luca će vrlo brzo ući u radni kabinet Don Corleonea. „...počastvovan sam i zahvalan što ste me pozvali na venčanje vaše ćerke… na venčanje vaše ćerke“, muca i deklamuje s velikom pažnjom.

Ko je taj Corleone kad ga se ovakav čovek boji?

Odgovor je jednostavan – još strašniji junak, bar do polovine filma. Onda postaje nešto drugo – simpatičan starčić koji se juri s unukom po bašti.

Da nas priča ne odvlači u potpuno zatvoren svet, možda bismo o njemu drugačije razmišljali. Ovako možemo da saosećamo i s njim i sa ostalim likovima – sve nam je prikazano isključivo iz ugla pripadnika mafijaškog klana, drugih izvora nemamo. Budući da film traje skoro tri sata, spoljašnji svet, onaj koji smatramo stvarnim, ostaje iza nas. Zato se saživljavamo s ljudima od kojih bismo, da su nam komšije, sigurno zazirali. Upravo je u tome uspeh i čarolija ovog filma – Vito i Michael nisu tamo neki zločinci, već junaci koje iznova i iznova doživljavamo kao da im i sami na uvo šapućemo o nepravdama koje su nam učinjene.