7 sjajnih serija-mokumentaraca za strastvene ljubitelje (ne)ozbiljnog života

Mokumentarci su filmovi i serije koji preteruju s klišeima, ismevaju stereotipe, dok pokušavaju da nas ubede da je jaz između fikcije i stvarnosti mnogo manji nego što mislimo. Sve u njima podseća na dokumentarni film, a mogu da obuhvataju širok raspon tema – od običnih prevara, preko fenomena popularne kulture, do političkih ujdurmi.

Subjekti su izmišljeni, a priče se obično temelje na problemima koji potiču iz stvarnog života običnih građana, ali s preuveličavanjem. Improvizovana gluma je važan deo svakog mokumentarca, a glumci su često i reditelji, scenaristi, snimatelji. Često se snimaju u javnim prostorima, pa se ponekad dešava da učesnici u početku ne znaju da su deo komedije.

Dakle, mokumentarac je poput nekog dalekog, uvrnutog rođaka dokumentarnog filma. Glumci ruše barijeru koja obično stoji između gledaoca i onoga što se u filmu dešava, a tako što se okreću ka kameri i direktno se obraćaju.

Mnogi imaju komični ton, ali ne nužno – dobar primer su filmovi Paranormal Activity i The Blair Witch Project na koje je uticao stil na kojem se zasnivaju mokumetarci, ali s jednom bitnom razlikom – u njima ništa nije smešno.

Istorija žanra

Ovaj žanr ima daleko bogatiju istoriju nego što se misli, pa se filmski eksperti slažu da je prvi primer Land Without Bread Luisa Bunuela iz 1933. godine, mada mnogi tvrde da je poznati reditelj samo „besramno falsifikovao istoriju“.

Bunuel je kroz nadrealnu prizmu ponudio sliku siromaštva i bolesti. Špansko selo Las Hurdes je tu prikazano kao pakao na zemlji, a većina scena je pažljivo isplanirana, tako da nema reči o tome da se radi o pravom dokumentarnom filmu. Budući da scene nisu prijatne, u ovom ranom mokumentarcu nema ničeg komičnog, pa se razlikuje od onoga što savremenim gledaocima prvo padne na pamet kada se spomene ovaj žanr.

Zanimljivo je da je ovom žanru kumovala i jedna radio drama – projekat Orsona Wellesa. U pitanju je naučno-fantastična drama The War of the Worlds koja je prvi put emitovana uoči Noći veštica 1938. godine, te izazvala paniku kod lakovernog građanstva. Welles je dramu režirao i odglumio toliko dobro da su slušaoci u panici napuštali domove.

Sutradan je to bila glavna tema na američkom kontinentu, budući da su svi poverovali da je Mars izvršio napad na Nju Džersi. Iz toga se rodila ideja da autore baš ništa ne sprečava da fikciju prikazuju kao stvarnost.

Tu su i drugi formati, na primer TV prilog televizije BBC iz 1957. godine. Napravljen je kao prvoaprilska šala, ali se ispostavilo da su gledaoci temu doživelo ozbiljno, što ne bi trebalo da čudi, jer se i danas veruje da je sve što se pojavi na televiziji i internetu gola istina. U prilogu je bilo reči o tome da špagete rastu na drveću, a uz odgovarajuće snimke berača ove danas omiljene poslastice. U to vreme se izvan Italije o ovom proizvodu nije znalo puno, pa su gledaoci u Velikoj Britaniji poverovali da špagete rastu na grani, i to u Švajcarskoj. BBC je nakon toga primio na stotine telefonskih poziva – mnogi su poželeli da saznaju gde mogu da nabave sadnice koje rađaju špagete.

Onda su se šezdesetih godina pojavili filmovi koji mnogo više liče na ono što se danas smatra mokumentarcem. Na prvom mestu je A Hard Day’s Night iz 1964. godine koji se i danas smatra klasikom. Prati članove grupe Beatles, a odjeknuo je zbog toga što su obožavaoci goreli od želje da zavire u privatne živote svojih idola. Iako napravljen kao dokumentarac, A Hard Day’s Night je ipak sniman po scenariju, pa je tako neka vrsta mokumentarca.

Jedan od najpopularnijih mokumentaraca je film This Is Spinal Tap iz 1984. godine. Priča prati izmišljeni muzički bend, a mnogi su poverovali da se radi o pravom sastavu. Tako isprva nije bilo jasno zašto bi bilo ko snimao film o grupi za koju niko nije čuo.

Žanr je lagano rastao, a u moderno vreme je procvetao zahvaljujući nekim serijama. Danas ih je sve više, a evo spiska onih koje bi svako ko sebe smatra obožavaocem mokumentarnog stila trebalo da zna.

Ova serija je mokumentarac katapultirala u mejnstrim, a bazirana je na britanskoj verziji iz 2001. godine. Kreirali su je Ricky Gervais i Stephen Merchant.

Jednostavna priča koja prati živote zaposlenih u izmišljenoj kompaniji Dunder Mifflin Paper brzo je okupila veliki broj obožavalaca. Prva sezona nije bila naročito popularna ni kod publike ni kod kritičara, ali se s drugom sve promenilo, zbog filma The 40-Year-Old-Virgin u kojem glavnu ulogu tumači Steve Carell, a u seriji igra Michaela Scotta.

Američka verzija je vremenom postala priča za sebe, te sa originalnim dijalozima i zapletima privukla novu publiku. Kao i svaki punokrvni mokumentarac, gađa tamo gde najviše boli, izvlači stereotipe, izvrće homofobiju, mizoginiju, rasizam, ali i političku korektnost.

Usput je uspela da nas ubedi da rad u sterilnom okruženju može da bude zabavan, što joj je možda jedina mana – u stvarnom životu skoro ništa nije dalje od istine.

Ovo je serija koju najčešće porede sa The Office, valjda zbog toga što je i smišljena po ugledu na nju. Vremenom je postala nešto više, nezavisna politička satira savršena za bindžovanje.

Najveća razlika je možda to što The Office kipi od negativnih junaka (koje gledalac zavoli uprkos svemu), dok Parks and Recreation više polaže na one dobre, koji doduše ponekad rade loše stvari.

Jedna od njih je i Leslie Knope (Amy Poehler), možda najvoljenija junakinja u komičnom univerzumu, koja ponekad ode predaleko u želji da oblikuje zajednicu u kojoj živi. To ipak radi iz dobrog razloga, pa cilj opravdava sredstvo, jer skoro svako može da se poistoveti s njenim motivima.

Parks and Recreation nam se podsmeva, ali nežno, i čini da se osećamo dobro, zbog čega je u samom vrhu liste komedija.

Vampiri su u filmski svet ušli još u doba nemih filmova. Od tada svedočimo svakojakim vampirskim scenama s tužnim, okrutnim, zgodnim, ružnim, strašnim i smešnim monstrumima. Spekuliše se da ih je čovek izmislio da bi u njih projektovao zabranjene želje i žudnje, na primer potisnutu seksualnost.

Sve do skoro su postojali isključivo u onim prostorima u koje običan čovek nerado ide. Iz tih marginalnih područja smo dobijali priče o dugovečnosti, ali su vampiri ostajali daleko. Jedan mokumentarac je pomogao da se to promeni.

U pitanju je serija What We Do in the Shadows bazirana na istoimenom filmu. Posle odlične prve, i još bolje druge sezone, stigla je i treća – svih deset epizoda. Vampiri su i dalje zvezde, ali glavnu ulogu polako preuzima njihov pomoćnik – obično ljudsko biće.

Taika Waititi i Jemaine Clement napravili su sjajan mokumentarac o krvopijama - cimerima koji životare u staroj, viktorijanskoj vili, a u moderno doba. Iz horor fantazije izbija mračni humor i bizarne šale koje su urnebesno smešne. Uspešna formula se rastavlja i ponovo sastavlja, dok se glavni junaci razvijaju.

Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi koliko će još moći da se vrti priča o troje običnih vampira, jednom energetskom i jednom čoveku koji i sam želi da se napija krvi, ali se, ako je verovati trećoj sezoni, čini da je svitanje još uvek daleko.

Već je od uvodne špice jasno da ovo nije običan sadržaj – muzika koja podseća na početak kultne serije Dosije X izmenjena je taman toliko da obećava uvrnute epizode u kojima je sve moguće.

Ova novozelandska serija je savršena za sve one koji vole horor komedije, a jedan od kreatora je i Taika Waititi, pa je veza sa What We Do in the Shadows neizbežna.

Svaka epizoda donosi novi slučaj, a dvoje inspektora prihvata samo natprirodne zločine – od vampira, preko vukodlaka, pa sve do pobune starih mašina, svaka je scena zabavna, ali i bizarna. Odličan spoj!

Odavno je vreme za takozvane „moderne“ porodice. U pitanu su sasvim obične porodice, koje se od tradicionalnih razlikuju po tome što preispituju tradiciju, a na najprirodniji mogući način.

Ovaj američki mokumentarac je u središte postavio čak dvanaest junaka, ali i priče o porodičnoj dinamici, kao i o tome da istopolni parovi žive kao i svi drugi.

Najčešće je smešna, ali je pored zabave gledaocima poklonila i neka zanimljiva razmišljanja o životu – na primer ono da ljubav nije priča koja se završava sa „živeli su srećno do kraja života“, već naporan posao koji zahteva mnogo energije i ne dobija se na tacni. Ili ono da porodica nisu samo krvne veze, već veze koje se grade i neguju, osluškuju i paze.

Najvažnija lekcija je možda ona da sebe i druge ne bi trebalo da shvatamo previše ozbiljno, život je ipak prekratak za takve gluposti.

Često čujemo da su deca samo deca, što služi kao opravdanje kada se ponašaju onako kako se društvu ne dopada.

Na primer kad po automobilima svojih nastavnika crtaju krupne polne organe. Teško da počiniocu koji je dovoljno star da stoji na dve noge i uz pomoć bočice spreja nacrta falusoidno obličje, nije jasno da to što radi nije baš za primer.

American Vandal parodira true-crime serije koje se bave „zločinima“ poput ovog, a usput pojašnjava kako je to biti mlad u vreme kad cvetaju društvene mreže. Urnebesno je smešna, ali nije samo to – gledaoca tera i da se duboko zamisli, čak i kada je crtanje „skaradnih“ organa daleko u njegovoj prošlosti.

Kao što mu samo ime kaže, Documentary Now! parodira (ili mokumentira) opsednutost dokumentarnim filmova i usput odaje počast istoriji ovog žanra.

Stilovi poznatih dokumentarista se imitiraju s velikom pažnjom, a slobodno možemo da kažemo i s ljubavlju. Zahvaljujući tome smo dobili ozbiljnu retrospektivu, ali autori (kao i svi drugi dobri mokumentaristi) izvlače na površinu najveće ispade u istoriji dokumentarnog filma.

Važno je da gledalac poznaje filmove koji se parodiraju, a kako bi stvarno mogao da ceni (i razume) humor, ali poštovanje s kojim se to radi.

Većina gledalaca odmah može da primeti razliku između mokumentarca i dokumentarca, ali i dalje postoje izuzeci. Neke priče toliko dobro balansiraju između stvarnog i izmišljenog, da su previše ubedljive, posebno kada tema nije komična.

Istina je da je malo verovatno da će narod zbog nekog mokumentarca u panici istrčati na ulice kao onomad zbog radio drame Orsona Wellesa, ali to ne znači da dobar mokumentarac ne može da ih uznemiri. Upravo su nam zbog toga potrebni ovakva dela – da nam pokažu kakvi smo ponekad, jer se svako preterivanje bar jednom stvarno dogodilo (osim možda onih koja uključuju napade marsovaca i drugih vanzemaljskih naroda).