9 kultnih likova i urbanih legendi Beograda

Beograd, kao uporište urbanog jugoslovenskog i srpskog duha i svojevrstan raj za avanturiste, spada u red onih gradova koji se prepoznaju po ljudima koji ga čine, po velikim umetnicima, znamenitim intelektualcima, fatalnim ženama i gradskim mangupima.

Duša Beograda vezana je za mnoge koji su u njemu živeli i stvarali, a koji nisu bili samo idoli i uzori masama, već su svojim životom i stvaralaštvom postali prepoznatljiv deo beogradskog kulta.

To su ličnosti koje su svojim delima, ali i karakterom, inteligencijom, šarmom i originalnošću od Beograda stvorili jedan od najautentičnijih i najinteresantnijih gradova na ovim prostorima.

Liste popularnosi i uticaja nikada nije lako sastaviti, a da to bude na zadovoljstvo većine. S tim u vezi, verovatno će svaki čitalac imati ideju o još nekoj ličnosti koja bi mogla da se doda ovom spisku kultnih beogradskih likova, ali sigurno ne i da neku od navedenih oduzme. Jer, iako se o ukusima ne raspravlja, činjenice su činjenice i ovih devet ličnosti nesporno su deo beogradskog duha i bude jasnu asocijaciju na grad koji su na ovaj ili onaj način proslavili i svoje ime utkali u njegovu modernu istoriju.

“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”

Iako rođen u Nišu, Duško Radović bio je i ostao najprepoznatljiviji pesnik Beograda, za decu i odrasle. Stariji sugrađani pamte njegov promukli glas koji ih je budio sa radija Studio B, dok njegove misli o životu u glavnom gradu citiraju čak i oni koji za njega nikada nisu čuli, mada je malo verovatno da takvih uopšte ima.

Bio je pisac, pesnik, novinar i urednik, a za one najbliže - dobar čovek namrgođenog lica, zbog čega su ga prijatelji zvali Tmuša, katkad strog i odsečan, ali pre svega duhovit, pošten i pravičan.

Objavio je nekoliko zbirki pesama za decu - „Poštovana deco", „Smešne reči", „Vukova azbuka" – u kojima su i one najpopularnije: Strašan lav, Plavi zec, Da li mi verujete i druge. Mnoge su postale hitovi za decu zahvaljujući Kolibrima, a Zdravica - Sve što raste, htelo bi da raste - predstavlja himnu dečije manifestacije „Radost Evrope" koja se održava u Beogradu od 1969. godine. Njegova radio-drama „Kapetan Džon Piplfoks" iz 1953. ušla je u školsku lektiru, a tekst je adaptiran za pozorišnu predstavu, koja se i danas igra u beogradskom Malom pozorištu, koje je posle njegove smrti nazvano Pozorište Duško Radović.

Radeći na televiziji, pisao je scenarije za brojne emisije, među kojima su „Na slovo na slovo" i “Obraz uz obraz”.

Na radio Studio B došao je 1975. godine. U početku je pisao tekstove za reklame, a onda se jednog julskog jutra iz beogradskih tranzistora prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro". Emisija je počinjala u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, kako bi pripremio tekstove za program koji je išao uživo.

Čitav grad je godinama, uz jutarnju kafu, čekao da čuje njegov prepoznatljiv glas i dopadljive dosetke, koje su mnogi nazivali aforizmima što je on odbijao govoreći kako su to zapravo replike, misli o životu, njegova zapažanja i prepoznavanja nas samih.

Međutim, iako omiljen u narodu, bilo je i onih kojima njegova satira nije prijala, prevashodno predstavnicima partije, od kojih su neki na koncu izdejstvovali i njegovo skidanje sa repertoara Studija B 1983. godine.

Nakon toga se povukao iz javnog života, a nedugo zatim i preminuo. Na večni počinak ga je ispratilo 10.000 Beograđana, onih koji su se godinama budili uz njega.

Najpopularniji gradonačelnik Beograda postao je kultni lik prestonice koju je vodio ne samo zbog svega što je za nju učinio, već i zbog svog beskompromisnog karaktera i harizme koja ga je krasila. Bio je prgav, ali dobronameran.

Jedan od retkih političara na ovim prostorima koji nije želeo nikakve privilegije, zbog čega je i bio toliko popularan - čovek iz naroda, blizak svojim sugrađanima koji su ga iz milošte zvali „zemunski teča“. Svakog jutra, vozeći se privatnim automobilom na posao, stajao na autobuskim stanicama i kupio nekoliko sugrađana koji su išli u istom smeru kao i on.

Svako ko je želeo, mogao je u Skupštini grada dobiti kućni broj gradonačelnika kako bi se požalio na neki problem u gradu. Pešić je smatrao da, ako je već gradonačelnik Beograda, Beograđani imaju pravo da mu se u svakom trenutku obrate.

Voleo je boks, pa mu nije bilo strano ni da se potuče kako bi zaštitio druge. Tako je jednom prilikom izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera, a drugi put četvoricu nasilnika koji su maltretirali jednu devojku – trojicu je nokautirao, dok je jedan uspeo da pobegne, a sutradan su pretučeni nasilnici došli u njegov kabinet da se izvinjavaju.

Mangup u onom pozitivnom smislu, služio se raznim dosetkama kako bi svoje zamisli uspeo da sprovede u delo. Brojne anegdote u kojima je glavni akter i danas se prepričavaju po gradskim kafanama poput one da je uz pomoć poverljivog čoveka iz Elektrodistribucije danima isključivao struju u delu grada u kome je živeo Edvard Kardelj ne bi li od njega dobio zeleno svetlo za popravku dotrajale elektrodistributivne mreže.

Za vreme njegovog mandata i zahvaljujući njegovom zalaganju, Beograd je od glavnog grada jedne male države na Balkanu, postao metropola svetskih razmera.  Sagrađen je most Gazela, Mostarska petlja, Terazijski tunel, "Beograđanka", hotel "Jugoslavija", Geneks kula, Sportski centar 25. maj, Sportski centar Banjica, Košutnjak, zatvoreni bazen na Tašmajdanu, Hala Pionir, Hala sportova na Novom Beogradu i Hala Pinki u Zemunu, pokrenuti Bitef, Fest, Bemus, dečiji festival Radost Evrope i još mnogo toga.

Zoran Đinđić bio je prvi nekomunistički gradonačelnik Beograda i prvi nekomunistički premijer posle Drugog svetskog rata, ali i mnogo više od toga - politička ikona demokratskih promena u Srbiji.

Američki magazin Tajm uvrstio je svojevremeno Zorana Đinđića među četrnaest ličnosti koje će svojom energijom, idejama i liderstvom obeležiti novi milenijum.

Njegova porodica se iz Bosanskog Šamca gde je rođen preselila u Beograd kad mu je bilo 15 godina. Završio je Devetu beogradsku gimnaziju i potom Filozofski fakultet gde se već na prvom času sukobio sa komunistima jer im je dokazivao da Marks ne samo da nije najveći već da uopšte nije filozof. Učestvovao je u osnivanju studentske organizacije ispred koje je često protestovao, a u nekoliko navrata je i hapšen. Bio je najpopularniji disident tog doba, za koga su kod Tita intervenisali čak i nobelovac Hajnrih Bel i Vili Brant.

Posle dužeg boravka u Nemačkoj, gde je studirao, u Srbiju se vratio sa titulom doktora filozofije i željom da uradi nešto epohalno. Ljubav prema politici nadvladala je ljubav prema struci tj. filozofiji. Bio je najenergičniji i najpragmatičniji političar još od vremena Nikole Pašića. Iako intelektualac, pokazao je da ima gotovo savršen osećaj za gerilsku političku borbu. Ubrzo je zauzeo ulogu neprikosnovenog lidera i motorne snage cele srpske opozicije u borbi protiv režima Slobodana Miloševića i postao ključni čovek petooktobarskih promena - jedini vizionar koji je imao i sposobnost da svoju viziju organizovane države, stabilne ekonomije i perspektivne budućnosti sprovede u delo.

Na tom putu je surovo zaustavljen 12. marta 2003. kao premijer Srbije. Na njegovoj sahrani okupilo se preko 200.000 Beograđana sa željom da se i lično oproste od čoveka koga su, nimalo slučajno, svi svetski mediji nazvali srpskim Džonom Kenedijem.

Zoran Đinđić postao je simbol demokratije, političkih promena i napretka u Srbiji i kao takav otišao je pravo u legendu.

Najveći šlager pevač u istoriji Beograda, vrhunac popularnosti dostigao je 60-tih i potom svojim pesmama oko sebe okupio čitavu armiju obožavatelja poznatih kao “đokisti”. Bio je i ostao najjači izvozni proizvod jugoslovenske muzičke scene, koji je ogromnu popularnost stekao u Rusiji gde je otvoren i muzej u njegovu čast. Nastupajuči redovno pred ruskom publikom kao jedna od najvećih zvezda u toj zemlji upisao se u istoriju i kao jedini pevač koji je održao koncert šaputajući. Pošto ga je tokom turneje izdao glas, nije želeo da otkaže koncert u Lenjingradu već je publici priredio nesvakidašnji recital svojih pesama koji je publika prihvatila sa oduševljenjem.

Svojom scenskom i pevačkom pojavom izazvao je revoluciju u zabavnoj muzici.
Bio prvi pevač na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je u stilu Elvisa Prislija padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku i svojom pojavom nagovestio rokenrol.

Čuvenu pesmu “Zvižduk u osam” Đorđe Marjanović snimio je 1958. a već sledeće godine je izdao prvu ploču koja je prodata u 11.000 primeraka, što je za to vreme bila ogromna brojka jer je u čitavoj SFRJ postojalo manje od 20.000 gramofonskih aparata.

1961. dogodilo se nešto što se u Beogradu nije dogodilo nikada ni pre ni posle toga. Nakon što “Đole Nacionale”, kako ga je publika zvala,  na beogradskom Zlatnom mikrofonu koji se održavao u Domu Sindikata nije osvojio ni jednu nagradu, njegovi obožavaoci su na Trgu Nikole Pašića organizovali demonstracije smatrajući da je pokraden. Neredi su uzeli maha, pa je reagovala i policija, a čitavu situaciju je smirio Đole koji se popeo na jedan od automobila i održao mini koncert.

Beograd ga je neizmerno voleo, a on mu se odužio time što ga je proslavio u svetu i podario jednu od najlepših pesama posvećenih ovom gradu, koja je postala njegova svojevrsna himna:

“On ima čudesnu moć, da svetlom ispuni noć,
Belinom osmeha svog razgoni tugu…”

Od ranih dana, od pojave crnog talasa i filma “Kada budem mrtav i beo” u kome glumi nezaboravnog Džimija Barku, koji u srpskoj kinematografiji predstavlja ono što je u francuskoj i svetskoj Mišel Poakar koga u filmu Do poslednjeg daha igra Belmondo, pa sve do smrti Dragan Nikolić predstavljao je Beograd u svom punom sjaju.

Rođen je i odrastao na Crvenom krstu gde su na njegovo odrastanje presudno uticale dve ustanove – Sportsko društvo “Radnički” gde je trenirao boks i Dom kulture “Božidar Adžija” gde je pravio prve glumačke korake. Akademiju je upisao sa 17 godina, a prvu ulogu dobio 1964. u filmu “Pravo stanje stvari” u kome je potpisan svojim pravim imenom Dragoslav, ali je već u sledećem ostvarenju greškom potpisan kao Dragan i to je ime koje će ostati kao njegovo do kraja života.

Epitet šarmera koji je prevashodno dobio ulogom Flojda u Nacionalnoj klasi s punim pravom ga je pratio celog života, jer je i privatno bio takav, a profesionalno neprikosnoven u svim ostalim ulogama, a njih je mnogo, kako na filmu i televiziji, tako i u pozorištu. Bio je glumac koji je mogao da glumi sve i bitan deo beogradske avangarde, jer je na moderan način shvatao važnost umetnosti kojom se bavi i uticaja koji ima na druge.

Dragan Nikolić je prava beogradska urbana legenda, čovek koji je na mnogo načina bio simbol glavnog grada i inkarnacija gradskog duha.

Bio je jedan od poslednjih boema, a njegovo omiljeno mesto bio je vračarski restoran “Talija” kod Kalenića gde se susretao sa svojim prijateljima i kolegama umetnicima. Voleo je i Savu, na kojoj je imao čamac i na koju je često bežao od gradske buke.

Zajedno sa suprugom Milenom Dravić činio je najpopularniji glumački par beogradske, srpske i jugoslovenske scene, koji je Beogradu i Beograđanima pružio mnogo radosti i lepih trenutaka, obraz uz obraz.

“Hiljadu puta iscrpljen, nikada poražen!”

Ako bi trebalo među nadimcima onih koji su gazili beogradski asfalt tražiti sinonim za gradskog mangupa velikog srca i duše, beskompromisnog uterivača pravde, onda bi to bio Prele – umetnik, boem, ulični gladijator i poslednji Beograđanin svoje vrste.

“Dijamant brušen na kaldrmi rodnog Beograda” -  kako ga je okarakterisao Dejan Ćirić - podjednako dobro je umeo da peva, da piše, da popije i da se potuče.

Dušan Prelević Prele bio je mnogo toga: fudbaler, roker, gluvator, glumac, boem, pisac, scenarista… I u svemu tome jednako uspešan.

Rođen je i odrastao na Crvenom krstu, a nakon što je napustio gimnaziju, najpre se bavio fudbalom – igrao je za Bulbulder i Crvenu zvezdu – da bi se potom ipak opredelio za muziku. Bez trunke znanja engleskog jezika, “skidao” je strane pesme sa Radio Luksemburga i prepevavao ih u svom maniru sa prepoznatljivim “hrapavim kokerovskim” glasom. Zamenivši školsku klupu za bine u salama mesnih zajednica gde su se održavale beogradske igranke. Kasnije je izdao tri studijska albuma i s obzirom na ponude koje je dobijao, pogotovu nakon što je u Ateljeu 212 zaigrao u legendarnom mjuziklu Kosa, mogao je da postigne svetsku i mnogo veču karijeru, ali on nije bio od tih. Nije se bavio muzikom zarad popularnosti, več iz čiste ljubavi.

Voleo je i alkohol. Ta ljubav spojena sa britkim jezikom, nemirnom naravi i izrazitim osećajem za (ne)pravdu donela mu je dosta problema. U jednom kafanskom okršaju je ostao bez oka.

Na pragu četrdesete počeo je da piše i to veoma uspešno, toliko da ga mnogi nazivaju srpskim Bukovskim. Napisao je scenario za kultni film Poslednji krug u Monci, objavio nekoliko knjiga i pisao za brojne renomirane domaće nedeljnike poput Duge, NIN-a, Politikinog zabavnika, Književnih novina i drugih. Njegove priče i citati su inspiracija mnogima, čak i pripadnicima mlađih generacija rođenih pred kraj njegovog burnog života prikazanog u dokumentarcu “U redu, pobedio sam”.

U njemu je možda i najbolji opis Preletovog života i ličnosti sažetih u jednu rečenicu koju u filmu izgovara njegova majka Anka:

“Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje"

Iako rođeni Sarajlija, Momo Kapor je postao prava beogradska legenda, koja je na magičan način u svom stvaralaštvu sjedinila slikarstvo i književnost.

Momo Kapor bio je enciklopedija beogradskog šarma i vajldovski umetnik života.

Verovatno jedan od najpitkijih pisaca sa ovih prostora, pored romana, pisao je putopise, radio-drame, eseje, kolumne, feljtone za NIN, Mladost, Politiku, Oslobođenje, Književne novine, Vidike…

Generacijama tinejdžerki ostao je poznat po čuvenoj Ani, koja se prvi put pojavila na stranicama ženskog magazina Bazar. Njeni doživljaju, praćeni ilustracijama koje je sam crtao, zbog svoje pitkosti i aktuelnosti vrlo brzo su našli put do publike, a 1972. prerastaju u knjigu “beleške jedne Ane”.

Autor je nekoliko romana u kojima je preneo duh Beograda bolje nego mnoge njegove kolege rođene u glavnom gradu. Una, Od sedam do tri, Beleške jedne Ane, Foliranti ubrajaju se u red tipično beogradskih knjiga i po tome su prepoznatljive.

Frontmen jedne od najznačajnijih rok grupa na ovim prostorima i jedan od začetnika potpuno novog muzičkog pravca u bivšoj Jugoslaviji svojim talentom, harizmom, poetičnošću, avangardom i doslednošću upisao se na listu najvećih urbanih legendi grada Beograda.

Milan Mladenović je pravi rokenrol fajter širokog srca, koji nas je šamarao svojim stihovima i kome je uspelo da ne odstupajući ni najmanje od sopstvenih ljudskih i umetničkih kriterijuma, okupi oko sebe zapanjujuće veliki broj ljudi i sledbenika. Za njega je rokenrol bio način života, a muzika, kako je sam govorio, vazduh koji je udisao.

Bio je začetnik novog talasa sa bendom Šarlo Akrobata, koji je izdao samo jedan album, ali je i sa nekoliko pesama ostavio neizbrisiv trag na domaćoj rok sceni. Nakon toga osniva Ekatarinu Veliku, po mnogo čemu poseban muzički sastav, drugačiji od svega onoga što se proizvodilo tih godina na muzičkoj sceni, ali i onoga što će se proizvesti nakon toga. U njihovim tekstovima prevladavali su elementi nadrealizma, apstrakcije, mistike i egzistencijalizma. Njihova muzika, pomalo psihodelična, odudarala je od tadašnje scene, ali i od muzike novog talasa koji im je prethodio. To zasigurno nije bio klasičan rok, ali je osvojio mase na ovim prostorima.

Tokom 1992. dok je na prostoru bivše Jugoslavije besneo rat Milan je vodio žestoku antiratnu kampanju izvlačeći još jednom najbolje od Beograda. Zajedno sa Partibrejkersima i Električnim orgazmom formirao je sastav Rimtutituki, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim je snimio singl „Slušaj ‘vamo!“ iz koga je i čuvena krilatica: Mir, brate, mir! Singl je objavio Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.

Milan Mladenović zadužio je Beograd, ali i ceo ovaj region, svojim radom, muzikom i tekstovima, kao i vrednostima za koje se zalagao.

Posle prerane smrti u 36. godini, postao je beogradski pandan Džim Morisonu.

Sedamdesete su u SFRJ bile mirne godine, samoupravni socijalizam je funkcionisao, mladi su imali studentske kulturne centre za zabavu, policija je kontrolisala kafanski život, a onda se na ulici pojavio džejmsdinovski buntovnik, beogradski fantom, sa samo njemu poznatim razlogom pobune protiv sistema i neobičnim načinom da ga demonstrira. Ukrao je porše i ludom samoubilačkom vožnjom podigao grad na noge, a policiju bacio u očaj.

Beogradski fantom bio je verovatno najneobičniji disident Titovog doba, i to saobraćajni.

Bezimeni heroj ulice svake večeri tokom septembra 1979. svojim belim poršeom jurio je krugom Slavije, u inat logici i svim policijskim poterama. Svoje akcije je najavljivao na Studiju B, pa su se Beograđani okupljali da gledaju taj spektakl. Policija je bila nemoćna u svojim “Zastava” automobilima, pa su mu spremili smicalicu. Postavili su autobuse na ulicama, tako da je fantom udario u jedan od njih, nakon čega je uhapšen. Nekoliko godina kasnije, odmah po izlasku iz zatvora, nastradao je u saobraćajnoj nesreći pod misterioznim okolnostima na mestu suvozača. Imao je 32 godine, a njegov policijski dosije nikad nije pronađen.

Beograđani su tek mnogo godina kasnije otkrili njegov identitet i da je reč o Vladi Vasiljeviću u gradu poznatijem kao Vasa Opel ili Vasa Ključ.

Beogradski fantom je direktno sa ulice otišao u legendu, o kojoj je pre par godina snimljen istoimeni film.

Fotografije: Dimitrije Milenković; Duško Radović; Branko Pešić; Dragan Nikolić; Momo Kapor