Autovanje: Nije kraj sveta ako te porodica ne prihvati, ali jeste presudno da sam prihvatiš sebe
U švajcarskim novinama Tages-Anzeiger je 2006. godine objavljeno pitanje čitateljke koja se našla u ozbiljnoj nedoumici. „Kako da odredim kada je najbolje vreme za autovanje?“, pita, „Možda da se vodim devizom ’ono što možeš da uradiš danas, ne ostavljaj za sutra’, ili da sačekam pogodniji trenutak? Koji je najbolji? I šta prema vašem mišljenju troši više energije – skrivanje ili otkrivanje?“.
Novinar Peter Schneider je u odgovoru napisao da postoje praktični razlozi za autovanje – „Ne morate recimo da izmišljate odgovore kada vas pitaju imate li muškog partnera. Ako mislite da vaše autovanje neće napraviti nepremostive teškoće, učinite to što pre. Ako brinete šta će misliti roditelji vaših učenika (čitateljka je učiteljica) – to da na ovom svetu ne postoje samo heteroseksualci, u međuvremenu se saznalo i u najzabačenijim planinskim selima, a jasno im je i to da homoseksualnost nije niti zarazna, niti je bolest“.
Šnajder se nije tu zaustavio: „Razlog zašto sumnjam u svoj savet je u vezi s mojom skepsom u pogledu samog smisla coming outa“, piše, i pita: „Zašto je neophodno da se neko deklariše kao heteroseksualac ili homoseksualac? Kome ili čemu to služi, osim iluziji da se tim činom nešto zauvek rasvetljava? A to nije slučaj – ljudska seksualnost se ne deli na dve ili tri, niti na dvadeset odvojenih podgrupa. Svako autovanje na kraju može da se posmatra kao još jedna lažna etiketa, koja pre svega služi tome da umiri strah od nekontrolisane raznovrsnosti seksualnog. Na kraju je nepravedno da se ovo samoetiketiranje zahteva isključivo od LGBTIQ+ osoba“.
U onome što je Šnajder napisao je mnogo istinitog, ali različiti ljudi se prema autovanju različito odnose. Ne postoji univerzalni savet šta je tokom tog procesa najbolje učiniti, ali je činjenica da je autovanje postalo važan deo života mnogih koji se razlikuju. Seksualni identiteti nisu u vezi samo sa izborom seksualnih partnera, već su integralni deo svakog bića – skup iskustava, želja, sumnji, strahova, pa i traumatičnih događaja koji su uticali na razvoj neke ličnosti. Da bismo ostvarili pun potencijal neophodno je da se javnosti prikažemo kao sve što jesmo, a autovanje tu igra važnu ulogu. Menjalo se kroz istoriju, a shvatanje ovog pojma se i dalje transformiše.
Kratka istorija
Abigail C. Saguy , profesorka sociologije i rodnih studija, u svojoj knjizi Come Out, Come Out, Whoever You Are istražuje istoriju autovanja – od najranijih vremena, preko prvih protesta, do danas, kada je termin usvojen i od strane drugih pokreta.
Krajem XIX i početkom XX veka kvir supkultura je bujala u mnogim velikim gradovima. Gej muškarci su počeli da govore o „autovanju“ (coming aut), a termin je pozajmljen iz visokog društva, i odnosio se na vreme kad su devojke iz bogatih porodica debitovale na balovima. U novom kontekstu se prvi put pojavio 1931. godine, kada je u jednim novinama iz Baltimora opisan kao „izlazak u društvo homoseksualaca“.
Do kraja tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka zabeležen je porast agresije prema LGBTIQ+ građankama i građanima, pa su se svi ponovo vratili u ormar. U to vreme je „autovati se“ značilo rastumačiti svoj identitet u sebi, i potom ga saopštiti drugim homoseksualcima i homoseksualkama. Ostatak sveta nije bio uključen.
Autovanje je svoj politički okvir dobilo posle Stonewall pobune 1969. godine. Sukobi LGBTIQ+ građana i policije su trajali nekoliko dana, a iz toga je kasnije rođena Parada ponosa. Prvi marš se dogodio u Njujorku 1970. godine, a jedan od učesnika je tom prilikom rekao sledeće: „Nikada nećemo dobiti ljudska prava koja nam pripadaju ako ne izađemo iz anonimnosti, ako ne prestanemo da se skrivamo po ormarima“. U tom trenutku se skrivanje dovelo u vezu sa sramom, a o LGBTIQ+ osobama koje su se predstavljale kao heteroseksualne se govorilo kao o onima „koje su u ormaru“.
Autovanje je potom počelo da se doživljava kao način da se prevaziđe internalizovana homofobija i mržnja prema sebi, da se ostvari bolji život. Aktivisti su ohrabrivali pojedinke i pojedince da se autuju, uprkos velikim rizicima. Coming out je postao put ka vidljivosti, solidarnosti, i način da se drugim kvir osobama poruči da nisu same.
Gej i lezbejski pokret se osamdesetih godina radikalizovao usled AIDS krize. Autovanje je postalo simbol sazrevanja, oružje u borbi protiv religiozne desnice i drugih napasnika. Napredak se nastavio do danas, ali LGBTIQ+ osobe u mnogim zemljama ni danas nemaju osnovna ljudska prava. Mladim kvir građanima se i dalje poručuje da nisu važni, a uz pomoć rečenica „Pa nisi ti samo TO“, ili „Svašta se danas dešava, ljudi se identifikuju i kao mačke“.
Nije loše da se još jednom podsetimo onoga što ponavljaju borkinje i borci širom sveta: „Ako se ne autuješ niko neće znati da si tu… Većina će nastaviti da govori i radi štagod joj padne na pamet, jer joj se niko ne suprotstavlja, jer se ti ne boriš za sebe…“
Coming out na filmu
Autovanje se toliko odomaćilo, da je postalo sastavni deo kvir kulture. Nakon kraće internet pretrage možete da pronađete najlepše coming out momente iz serija i filmova, na primer trenutak kad se Nick Nelson autuje u seriji Heartstopper, kad David Rose progovori u Schitt's Creek, ili kad Blanca Evangalista održi svoj mali govor u Pose. Moderni naslovi su prepuni onih koji su do juče bili nevidljivi: Adam Groff se autuje u seriji Sex Education, Simon Spier u Love, Simon, Isaiah Stannard u Good Girls, Rosa Diaz u Brooklyn 99, Jack u Big Boys, a spisak se stalno uvećava.
S filmskim autovanjem se počelo odavno – nemački film Coming Out iz 1989. godine možda nije najstariji, ali je značajan. U pitanju je prvi i jedini film o homoseksualnosti snimljen u Istočnoj Nemačkoj, a premijerno je prikazan onog dana kad je srušen Berlinski zid. Sve se vrti oko zgodnog Philippa (Matthias Freihof) koji pokušava da živi život koji mu ne pripada. Odgojen u opresivnom društvu, naučen da mora da bude muškarac, pokušava da ostane u ormaru. Želja ipak ima druge planove za njega.
Phillip upoznaje druge koji žive na obodima mejnstrim društva. Svi zajedno predstavljaju pretnju utopiji koja odgovara isključivo onima koji se ni po čemu ne razlikuju. Njegov život se u jednom trenutku pretvara u stereotipni zaplet iz života muškaraca koji glume da su strejt: na poslu upoznaje Tanju (Dagmar Manzel) koja ostaje trudna s njim, onda im u posetu dolazi njen prijatelj Jakob (Axel Wandtke) s kojim je Phillip ranije bio u vezi. Omamljen likovim iz prošlosti utehu traži u gej barovima. Tamo upoznaje Matthiasa (Dirk Kummer) u kojeg se zaljubljuje. Život mu se menja uz strahovite potrese.
Mladi Matthias se pojavljuje još na početku filma, kao neostvareni samoubica o kojem ništa ne znamo. Kad ga dežurna lekarka pita zašto je to uradio, kratko joj odgovara da je homoseksualac. „Ali u tome nema ničeg lošeg“, kaže mu medicinska radnica.
Ovaj kratki govor u prilog homoseksualnosti samo je jedan u moru onih koji odjekuju našom kvir prošlošću. Jedan od možda najlepših je monolog koji otac mladog junaka Elia izgovara u filmu Call Me by Your Name (2017):
„Kad najmanje očekuješ, priroda pronađe način da ti otkrije slabu tačku. Ali zapamti: ja sam tu. U ovom trenutku možda ne želiš da osećaš. Možda nikada i nisi to želeo. I možda ne želiš sa mnom da razgovaraš o tome. Ali nešto si osetio.
Imao si to divno prijateljstvo. Možda i više od prijateljstva. I ja ti na tome zavidim. Mnogi bi se roditelji na mom mestu nadali da će sve nestati, molili bi se da im se sinovi dočekaju na noge. Ali ja nisam takav roditelj. Ako osećaš bol, oseti ga do kraja. Ako postoji plamen, nemoj da ga gasiš. Ne budi okrutan prema njemu. Toliko toga otkinemo od sebe da bi nam rane zacelile što pre, pa onda bankrotiramo do tridesete. Svaki put kad sretnemo nekog novog imamo sve manje da ponudimo. Ali naterati sebe da ne osećaš ništa, da ne bi osetio sve – kakav gubitak!“ (preveo autor teksta)
Bežanje od ljubavi je bežanje od sebe, a ovaj mali monolog je masterklas iz dobrog roditeljstva.
Drugi ljudi
Život je ipak više (manje?) od filma. U stvarnom svetu ljudi se autuju na svakojake načine. Kad završe s tim računaju šta im je ostalo, ližu rane ako ih ima, opraštaju se s onima kojima promene ne gode. I kratko istraživanje je dovoljno da se zaključi da se autovanje razlikuje od slučaja do slučaja, ali da određene sličnosti postoje.
U anketi koju smo sproveli na društvenim mrežama (najpre na Facebook stranici Things that are very inherently queer) ispitanici iz celog sveta su različito opisivali svoja iskustva coming out-a:
Mattew: „Mama, ja sam biseksualan“. „To je lepo, dušo. Sad postavi sto, spremila sam pastu“.
Elizabeth: „Shvatila sam da sam kvir kad sam videla Angelinu Jolie u Gone in 60 Seconds”.
Nerys: “Saopštio sam to majci s drugog kraja ogromnog crkvenog parkinga. Nisam mogao više da trpim homofobiju. ’Mama, ja sam gej. Ja sam jedan od onih koje mrziš’, viknuo sam i odvezao se. Poslala mi je gomilu poruka posle toga. Ignorisao sam ih. Otišao sam na posao i ispričao kolegama šta se dogodilo. Podržali su me. Posle sam pozvao oca. Rekao mi je: ’Ne slažem se s tim životnim stilom, ali ću te uvek voleti’. U međuvremenu je napredovao, pa više ne govori ’životni stil’. Brat mi je rekao ’Oh, dragi, pa mi to znamo već godinama. Ponosan sam na tebe što si konačno smogao snage da to rešiš sa sobom i izađeš iz ormara’. Nisam išao kući nedeljama posle toga. Danas, 11 godina kasnije, sve je bolje“.
Ayrton: „Mama je sasula niz homofobičnih uvreda zato što sam nosio bedž u znak podrške borbi za LGBTIQ+ prava. Tad sam roditeljima konačno rekao ko sam“.
Jennifer: „Imala sam 13 godina kad sam se autovala mami. Rekla je da je to faza i izrecitovala nekoliko citata iz Biblije. Trinaest godina posle toga mi je rekla da je brat našao moj My Space nalog (da, toliko sam matora) i pitala me zašto joj nisam rekla da sam bi. Zaboravila je da sam se već autovala. Danas sam u braku sa trans ženom, a moja mama više ne govori homofobična sranja. Ali nije bilo lako“.
Marz: „Prvi put sam se autovala prijateljima dok smo igrali Istina ili izazov. Rekla sam im da sam bi. Kasnije te večeri najbolja prijateljica me pitala da li se ložim na nju i morala sam da joj objasnim da mi je kao sestra. Kad sam se godinama posle autovala majci pitala me kako ću da pronađem partnera/ku. Rekla sam joj da na ovom svetu ima još ljudi kao što sam ja“.
Kieren: „Prvi put sam se kao bi autovala partneru. Kasnije sam mu rekla da sam trans. On se ranije autovao i neko vreme mi je signalizirao da je to u redu“.
Charlotte: „Prvi put sam se autovala kao trans žena kad mi se brak raspao. Moja bivša supruga je to pokušala da iskoristi kao razlog da dobije potpuno starateljstvo nad decom. Srećom živimo u Kanadi, pa joj nije uspelo. Zbog šoka sam se vratila nazad u ormar. Sledeći put sam se autovala tek kad su deca završila školu. Tada sam svima rekla i nikada se nisam osvrtala nazad“.
Simon: „Rekao sam ocu da sam biseksualan. Odgovorio mi je ’nek ti se bog smiluje“.
Cortney: „Moja porodica je pripadala Jehovinim svedocima, a tamo niko nije mogao da bude gej. Nisam ni razmišljala o tome dok nisam otišla od kuće. Dugo sam sebi govorila da sam biseksualna, ali se nikada nisam osećala sigurno sa muškarcima“.
AJ: „Autovao(la) sam se kao nebinarni trans muškarac 2019. godine kad mi je bilo 29 godina. Shvatio(la) sam da se nikada nisam skroz osećao(la) kao žena i rekao(la) sam sebi ’AJ, volim te bez obzira kojeg si roda’. Onda sam se osećao(la) izlečeno. Sada sam u braku sa divnom ženom koja podržava moju tranziciju“.
Na domaćem terenu
Coming out je dakle univerzalno iskustvo, nešto što povezuje LGBTIQ+ ljude iz celog sveta. O tome kako to izgleda na domaćem terenu i u srpskim medijima sam razgovarao sa Goranom Zarićem koji se godinama bavi aktivizmom.
Da li možeš da se setiš kako si se osećao kada si se prvi put nekome autovao? Šta je preovladalo u tom trenutku: nervoza zbog iščekivanja kako će neko da reaguje, olakšanje što s nekim možeš da razgovaraš o tome, ili nešto treće?
Prvi (i praktično jedini) put kada sam nekome saopštavao da sam gej desio se dok sam bio student. Imao sam 23 godine, bio sa prvim dečkom ikada i želeo sam da ta veza traje. Zato sam svom cimeru sa kojim sam delio sobu u studentskom domu rekao da imam dečka. Bio sam s jedne strane blago nervozan, ali s druge odlučan u nameri da mu to saopštim i da se tako zauzmem za sebe (u smislu slobodnog razgovora o mom partneru, korišćenja tog zajedničkog prostora za viđanje sa dečkom u bezbednom okruženju i sve ostalo što cimeri rade u suživotu i što je on, kao strejt muškarac, već koristio kao prava koja mu bez sumnje pripadaju). Mnogo je pomoglo i to što je moj cimer divan čovek; i dan danas smo – 18 godina kasnije – povremeno u kontaktu, iako on odavno sa porodicom živi u drugoj zemlji.
Možda je za samospoznaju i prihvatanje samog sebe važniji događaj u mom životu bio trenutak kada se prvi put meni neko autovao, To se desilo nekoliko godina ranije, kada mi se jedan moj prijatelj, takođe student, poverio po pitanju sopstvenog ljubavnog života, i to kao da je i meni dalo dozvolu da se oslobodim i prigrlim svaki svoj identitet.
Autovanje se s jedne strane opisuje kao pravi početak života svake kvir osobe, a s druge kao rizičan potez u potencijalno neprijateljskom okruženju. Šta misliš da je glavni signal da je neko bezbedan da razgovara o svojoj pravoj prirodi?
Kvir ljudi moraju da vode računa o nekoliko stvari: da su egzistencijalno osigurani, da se ne bi desilo da ih porodica odbaci i da ostanu bez krova nad glavom i sigurnosti, da nisu u opasnosti od fizičkog ili verbalnog nasilja, bilo od svojih najbližih ili ljudi iz neposredne okoline, i da imaju odgovarajuću emocionalnu podršku, bilo brata ili sestru, nekog prijatelja ili omiljenu nastavnicu koji mogu da im pokažu bezuslovno razumevanje, prihvatanje i poštovanje. Ovo poslednje je možda i najvažnije.
Lično, onog trenutka kada nisam više finansijski ili na neki drugi način zavisio od bilo koga, prestao sam da tražim ili očekujem dozvole od drugih da postojim, volim koga hoću, spavam sa kim želim, družim se s kim mi prija i ponašam se kako mi godi.
Sve češće možemo da čujemo da je autovanje stvar prošlosti i da nije fer što kvir osobe moraju da prođu kroz to iskustvo, dok se kod heteroseksualnih osoba taj deo identiteta podrazumeva. Šta misliš o tome?
Slažem se, to nije nešto što na isti način očekujemo od strejt ljudi. Želim da verujem da idemo ka tome da ljudi u društvu daju svakome slobodu da samostalno bira kada i koliko o sebi želi da otkrije ili podeli, bez straha od osude ili nepotrebnog osećaja stida. U krugovima u kojima se ja krećem, kako privatno, tako i poslovno, niko ne očekuje autovanje, niti mu se ko protivi; nikome ne pada na pamet da javno i otvoreno izrazi bilo kakvo neprihvatanje kvir ljudi – to se smatra neprihvatljivim i necivilizovanim.
Da li znaš koliko si puta do sada morao da se autuješ? Da li se to i dalje dešava?
Formalno – u smislu da sam s tom namerom pokrenuo razgovor – samo jednom. Međutim, autovanje se dešava svakodnevno i ja mnogim svojim, što svesnim, što spontanim postupcima, dajem svetu do znanja ko sam i šta sam. Moja je svesna odluka vrlo rano bila da ću ja prosto da postojim bez zadrške: da pričam o svom partneru kada drugi pričaju o svojim, da podelim zajedničke fotografije na svojim mrežama, gde i ostali dele intimne trenutke iz svojih porodičnih života, da javno govorim o pravima LGBT+ ljudi i slično.
Iz mog ličnog iskustva ljudi, čak i oni sa radikalno homofobičnim stavovima, retko kada imaju petlju da ti se suprotstave face-to-face ako ih suočiš sa tim da si ti – osoba koju gledaju, koja udiše isti vazduh u prostoru koji delite, koju smatraju super drugom ili kolegom – gej. Gej koga bi trebalo da mrze. A ne mrze ga.
Dokumentarni film koji si uradio s novinarima Vicea (Izvan četiri zida: Goran, 2016) slobodno možemo da nazovemo „velikim autovanjem“. Šta tebi danas znači taj film i kako je publika tada reagovala?
Mislim da je taj film i taj serijal Izvan četiri zida bio važan kako bi se ljudi mlađi od mene, od nas, mogli u nekome prepoznati. Meni je bilo bitno da se o problemu LGBT+ osoba odbačenih od porodice otvoreno govori, da se skine stigma sa onih koji su imali takvo iskustvo, a da se porodice koje se odluče za tako drastične "vaspitne" mere prema svom detetu pogledaju u ogledalo i prihvate odgovornost.
Ni u kom slučaju – ni pre tog filma ni dan danas – nisam pristao na to da se moje postojanje ili poreklo briše. Porodice koje odbace svoje LGBT+ članove upravo to pokušavaju: da prekroje istinu i izbrišu tragove postojanja i zatru dokaze povezanosti sa nekim ko nije po ukusu većine. Zato je film meni poslužio da javno kažem da na to ne pristajem, a drugima kao ohrabrenje ili dokaz da se može nastaviti dalje. Godinama nakon toga dešavalo mi se da me zaustavljaju ljudi na ulici ili mi nepoznate osobe šalju poruke na društvenim mrežama kako bi mi se zahvalile.
Nije kraj sveta ako te porodica ne prihvati. Ali jeste presudno da sam prihvatiš sebe.
Koliko je važno da kvir osobe koje su uspele da se osnaže i izgrade život javno govore o homofobiji, autovanju, porodici?
To je izuzetno važno, jer gotovo bez izuzetka ide u paketu: nešto dobiješ – slobodu, mir, ispunjenje, a nešto možda izgubiš – porodicu, prijatelje, posao... Međutim, da bi se stvari menjale, kvir ljudi moraju najpre da znaju da nisu ni za šta krivi i ako je došlo do nečega lošeg nakon njihovog autovanja – to je isključivo zbog ljudi iz okoline.
Kada sam bio baš mlad, nismo imali u javnosti uspešne kvir osobe. Interneta i društvenih mreža nije ni bilo, a još ako si odrastao na selu, kao ja, bilo je jako teško doći do različitih sadržaja i informacija. Zato me raduje da danas mladi ljudi imaju toliko pozitivnih primera koji im daju nadu i ohrabrenje da se suoče sa svim teškoćama na putu samospoznaje i sazrevanja. Ako makar malo svojim ličnim primerom mogu da doprinesem, to me čini veoma srećnim.
Da li bi ponovo uradio nešto slično?
Uvek. (osmeh)
Rečima Artura Leandera iz serije Station Eleven: I don’t want to live the wrong life and then die.
Prevalili smo ogroman put, sami i zajedno s drugima. Pravo na autovanje je pravo na sigurnost, zadovoljstvo, povezanost, na život, ali nije obaveza. Sve je više mladih, ali i starijih, kojima se ova reč ne sviđa, pa smišljaju nove termine.
„Ja bih se slagao sa autovanjem kad bi svi morali da se autuju“, kaže aktivista i izvršni direktor organizacije National Black Justice Coalition, David Jones, „Ali to nije tako – nikada nisam video heteroseksualnu osobu koja je morala da ispriča svoju coming out priču“. On nudi novi pojam: pozivanje unutra (inviting in). Za njega je to način da se zakomplikuje ono što je sada poznato kao „autovanje“ – proces koji obično podrazumeva okupljanje porodice da bi im se saopštilo da je neko to što je oduvek bio. Takvi razgovori su često čudni, neprijatni, i isključivo su rezervisani za pripadnike LGBTIQ+ zajednice.
Inviting in je nešto drugo – podvlači značaj ljudi koji rade na poboljšanju LGBTIQ+ prava, objašnjava šta je pozitivan jezik kojim se ne osnažuje stigma. Drugim rečima, drugi mora da pokaže da je kompetentan, da razume i da saoseća, da bi mu LGBTIQ+ osobe pokazale ko su i šta su, gde žive, koga vole i koje im je omiljeno jelo.
Ljubav se ne podrazumeva, a prihvatanje ne bi smelo da bude milostinja. Onima koji su za ljubav sposobni nije teško da uče nove stvari o ljudima koji su im dragi, da usvajaju nove pojmove, rodove i zamenice. Ovaj tekst je pozivnica – uđite, ako vam se ulazi.