Baby Gangs: Organizovani kriminal TikTok generacije

Prve asocijacije na organizovane kriminalne organizacije na tlu Evrope vezuju se za regione Apeninskog poluostrva i Sicilije. ‘Ndrangeta, Kamora, Ujedinjeno društvo svete Krune (SCU - Sacra Corona Unita) i Koza nostra notorni su kriminalni sindikati koji vekovima funkcionišu paralelno sa društvenim strukturama, često moćniji čak i od države i duboko ukorenjene Rimokatoličke crkve.

Pa ipak, digitalizacija sveukupnog života nije zaobišla ni mafijaška udruženja. Novi naraštaji su brutalni, izrazito mladi, prilagodljivi i vični upotrebi interneta i društvenih mreža.

Imperativ Omerte

Omerta, zavet ćutanja, predstavlja tradiciju dugu više vekova koju praktikuju članovi mafijaških organizacija ne samo na tlu centralne i južne kontinentalne Italije, već čitavog Mediterana, uključujući ruralnu Španiju, Krit, Korziku, Maltu i Siciliju.

U pitanju je obavezujući element koda časti koji podrazumeva neširenje informacija o sopstvenoj pripadnosti organizaciji, njenim aktivnostima, ustrojstvu, planovima, članovima, oficirima i glavešinama čije se kršenje donedavno smatralo nezamislivim i koje se kažnjavalo smrću onog ko pokuša da ga prekrši, ali i članova njegove uže i šire familije.

Osim totalne tajnovitosti, bitan element omerte je nesaradnja sa organima zvanične vlasti u bilo kom pogledu. Svaki ‘incident’ rešava se na nivou kriminalne organizacije, počevši od forme lične osvete (vendete) pa sve do opšteg rata između suprotstavljenih grupa. Obraćanje vlastima smatra se ultimativnim činom slabosti i izdaje za koji je propisana najteža kazna.

Od Valačijevog pokajanja do mladih pirana

Kada je Džozef Valači 1963. godine prvi put u poznatoj istoriji mafije prekršio omertu pred Senatskim komitetom američkog Kongresa, razotkrivši krivična dela pripadnika mafije, njenu strukturu, čelnike i modus operandi, to je u delovima italoameričke populacije doživljeno kao kulturološki šok. Ni najimaginativniji futurolog, međutim, ne bi tada mogao da pretpostavi da će pola veka kasnije omertu dokrajčiti jedna toliko banalna pojava kakva je TikTok.

Početkom 2000-tih, akcije italijanskih snaga bezbedosti i pravosuđa desetkovale su napuljsku Kamoru, otpravivši stare donove što iza rešetaka, što 2 metra ispod zemlje. Posao je neko morao da preuzme, a na raspolaganju su bili jedino mladići koji su svoje prve zatvorske kazne još služili po ustanovama za korekciju maloletnika. U neverovatno kratkom roku, za šefove su se ustoličili muškarci tek stasali da nose i pucaju iz pištolja.

Robeto Saviano, autor čuvenog best-selera “Gomora”, napisao je knjigu “La Paranza Dei Bambini” u kojoj opisuje napolitanske maloletničke bande, poredeći ih sa piranama koje nemilosrdno proždiru do smrti sve koji im se nađu na putu.

Film snimljen po Salvinijevom romanu, nazvan upavo “Pirane”, osvojio je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu za najbolji scenario. I roman i film prate sudbinu Nikola, momka iz siromašne četvrti Napulja, koji odlučuje da uđe u “sistem” (Kamoru) kako bi zadobio novac, poštovanje i moć.

Prema rečima scenariste, ulazak u ovaj sistem je jedini način za mlade ljude da budu priznati deo bilo kakve organizovane društvene strukture (kakva mafija jeste), a imajući u vidu nemogućnost da u okviru zvaničnog, legalnog društvenog poretka napreduju i vrlinama zasluže svoje mesto pod suncem.

Omerta je out, TikTok je cool

Napulj nije slučajno mesto gde se stari poredak urušava. Lokalna mafija, Kamora, je po svojoj prirodi horizontalna i bez jasne hijerarhijske strukture. U praksi, to širom otvara vrata beskonačnm, brutalnim ratovima grupa i grupica za teritorije. Navedene “pirane”, momci stari od 12-14 do 22-24 godine, nemilosrdno se ubijaju, živeći život “punim plućima” i hvaleći se njime na društvenim mrežama. Dizajnerska odeća, skupa kola i motori, flaše najskupljeg šampanjca, redovni su sadržaji koji prate TikTok snimke likvidacija suparničkih tabora.

Pritom, ove ljudske pirane agresiju ne ispoljavaju samo prema konkurenciji, već se redovno hvale i besmislenim zlodelima poput isprobavanja novog pištolja nad osobom koja je samo pitala da joj se da cigareta ili upucavanja slučajnog prolaznika.

Za njih, stvaran život okorelog kriminalca nije samo posao, već i presikana video-igra koja se odvija uživo.

Izgleda da prijemčivost društvenih mreža značajno utiče na širenje “nove mafije” van podrućja napolitanske regije. Tako je i severnjački Milano počeo da doživljava uspon baby gangs grupa koje se formiraju po njegovim periferijama i koje se ne  ustežu da budu aktivne i u samom istorijskom centru grada.

Krećući se u čoporu, ni milanske “pirane” nemaju poštovanja ni za koga. Okupljaju se i “bleje” na trgovima, kreću se na biciklima ili skuterima i udaraju sa njih slučajne prolaznike motkama ili bejzbol palicama. Uz obavezno snimanje “podviga” kamerama mobilnih telefona.

Epidemiološke mere kao okidač

Tokom pandemije, u gotovo svim gradovima Italije stasale su ekipe mladića i devojaka između 11 i 16 godina koje izazivaju nerede i sve svoje nepodopštine kače na društvene mreže. Njihove žrtve su drugi maloletnici koje napadaju kada su sami, ali nisu retki ni nasumični napadi na stanovništvo bez obzira na uzrast žrtava. Razlozi agresivnih ataka su najčešće besmisleni, učinjeni pod dejstvom alkohola i narkotika, a oružje se poteže i za sitne krađe poput otimanja patika i novčanika drugim maloletnicima.

Nedostatak osećaja pripadnosti društvu koji je bio problem siromašnih društava južne Evrope i pre pandemije, protivepidemijskim je merama samo pojačan. Mere izolacije, socijalnog distanciranja, dodatna degradacija sistema školstva i rastuća nesigurnost u pogledu zaposlenja i gole egzistencije doveli su do toga da je tinejdžerima sa margina izuzetno dosadno, da nemaju kontrolu nad impulsima i da ih okolnosti vode u izrazitu asocijalnost.

Pridruživanje nasilničkim grupama je izraz njihove potrebe da osećaju da nekome i nečemu pripadaju. Zajedno sa protestom protiv antiepidemijskih mera formira se jedna vrsta odbrambenog mehanizma protiv opšteg stanja koje im izaziva frustraciju i strah, kao i osećaj nemoći. Daljinsko školovanje, zatvaranje u skučene lične prostore usled mera izolacije i prebacivanje života u onlajn prostor izbacili su društvene mreže kao jedini slobodan i prostor dostupan mladima da se “afirmišu”, pa makar i preko brutalnosti koje čine.

Novi “poredak” iznedrio je i odgovarajuće zabavljače, influensere, tiktokere i jutjubere. U svojim klipovima, oni podstiču aspiraciju adolescenata da im pripada sve i da im sve pripada odmah i da u tome granice - ne postoje. Opšte siromaštvo, beznađe i uslovi izolacije kreiraju pogodno tle na koje se kalemi urođena razuzdanost mladih koji odgovore na egzistencijalna pitanja traže tamo gde misle da ih mogu naći. Na žalost, izbor im je skučen i svodi se na iskazivanje i samodokazivanje preko društvenih mreža.

Korektivni elementi koji bi trebalo da ih vaspitaju: roditelji, škola, društvo, preokupirani su sobom i izvesno su ispustili čitavu jednu generaciju čija će zlodela tek obeležavati gradove i mesta širom siromašnog juga Starog kontinenta.

Nešto slično doživeli smo i mi ovde devedesetih, iz kojih nam je kao svedok vremena ostao dokumentarni uradak “Vidimo se u čitulji”. Čitulje više nisu popularne, tako da će razni “podvizi” novih prestupnika biti registrovani posthumno i biti popularni na društvenim mrežama - do sledećeg “podviga”.

Fotografije: Rich Smith; Raphael Bernhart; Tim Marshall