Beogradski performans posle Marine

Od trenutka kada se pojavio, terminološki zvanično sedamdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas performans kao specifična forma akcione umetnosti mnogima je nepoznanica ili teren za ozbiljne polemike izvedene iz prostog pitanja: Šta je uopšte umetnost?

Kao takav, predstavlja komplikovanu i izazovnu artističku kategoriju ne samo svojim teorijskim, već i praktičnim vrednostima.

Često osporavan, a najčešće nerazumljiv široj publici, performans je izazovan upravo zbog svog neuhvatljivog karaktera, a prevashodno zbog činjenice da je materijal u kom umetnik stvara svoje delo on sam tj. njegovo telo.

Pojam performansa nije egzaktno određen i definisan, tu se može raditi o umetnosti tela, bodi artu, fluksusu... Umetnici performansa svoje aktivnosti najčešće opisuju kao žive umetnosti, akcione umetnosti i interpretacije tokom kojih ne daju ništa drugo osim sebe samih.

Živa skulptura

„Za mene je performans fuzija svih iskustava i istraživanja koje sam stekao u životu na brojnim poljima. To nije samo način mog umetničkog izražavanja već i moj životni stil. Sve vreme sam u performativnom modu; kako hodam, ležim, sedim, posmatram, govorim… svestan sam svog tela i osećam 360 stepeni svoje okoline, drugim rečima, živa skulptura.”

Ovako svoj lični doživljaj performansa opisuje Branko Milisković, umetnik koji se kontinuirano bavi tom umetničkom formom od 2005. godine kada je na festivalu Real Presence u Veneciji za vreme 51. Bijenala umetnosti izveo prvi tročasovni performans “Walking on Continual Lines”.

Svoje performanse posmatra kao istraživački proces i kao poligone koji mu daju mogućnost da se izrode neke nove platforme. Inspiraciju pronalazi u životu, politici, socijalnim strukturama, međuljudskim interakcijama, društvenim patologijama, istoriji, nauci, prirodi, ljubavi, seksu…

The Song of a Soldier on Watch (WW3 Lili Marlene), APPOINTED, COUVRE-FEU, STABAT MATER, CABARET OF AN INTRUDER samo su neki od performansa kojima je skrenuo pažnju na svoj rad i sebe kao umetnika.

Na pitanje kako je uopšte došao na ideju da se bavi performansom, odgovara:

“Sve je krenulo 2003. godine kada sam bio na prvoj godini Fakulteta likovnih umetnosti i na fasadi SKC-a video ogroman bilbord na kojem je bila crno-bela fotografija užarene zvezde petokrake i osoba (Marina Abramović prim.aut.) koja leži u njoj. Pitao sam se da li je to fotografija ili scensko delo, kako nastaje, da li postoji publika... Zapravo, samo sam čuo za termin performans. U to vreme, količina informacija na internetu nije bila ni približna kao danas, YouTube i socijalne mreže nisu postojale. Počeo sam polako da istražujem u biblioteci, da čitam tekstove i kritike Jerka Denegrija, Art Forum, arhivu Aprilskih susreta u SKC-u i da tim putem učim o toj, za mene novoj formi umetničke ekspresije.”

Istorija performansa

Performans je, najkraće rečeno, žanr umetnosti u kome se ona predstavlja uživo od strane jednog ili grupe umetnika. Kao takav, prisutan je u avangardnoj umetnosti celog XX veka, sa izrazito važnom ulogom u  anarhičnim umetničkim pokretima kao što su futurizam i dadaizam.

Suštinski, umetnici su mu se okretali onda kada su bivali nezadovoljni konvencionalnim oblicima umetnosti, poput slikarstva i tradicionalnih načina skulpture.

Istorija performansa bi se mogla posmatrati kao istorija preobražaja umetničkog predmeta u događaj, realan događaj.

Ipak, umetnost performansa najviše je povezana sa konceptualizmom šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u kome je ideja bila važnija od izvršenja, a Njujork centar modernih performansa od onih grubih početaka, kada je Vito Acconci, neprestano masturbirao dve nedelje osam sati dnevno ispod drvene rampe u galeriji Sonnabend do Marine Abramović koju mnogi smatraju pionirom pravog performansa i njegovim najznačajnijim predstavnikom.

Marina Abramović

Marina je po mnogima sinonim za performans i smatraju je najzaslužnijom za to što je performans postao mejnstrim.

Nikoga ne ostavlja ravnodušnim, što je za jednog umetnika najbitnije i uvek je fokusirana na ono što sama ističe kao najvažniju funkciju umetnosti, a to je buđenje svesti.

"Umetnost mora da uznemirava, da postavlja pitanja, da predviđa budućnost".
(Marina Abramović, “Prolazim kroz zidove”, 2016.)

Još od svojih prvih performansa koje je radila između 1973. i 1975. godine samostalno, a od 1975. do početka 80-ih, sa Ulajem, takođe jednim od pionira performansa i njenim dugogodišnjim partnerom, Marina je išla preko granica svoje fizičke i mentalne izdržljivosti, stvarajući jednu ritualizovanu formu izraza koja je zapravo bila napunjena žestokim energetskim nabojem.

Njen značaj na polju performansa je verifikovan na mnogo načina, ali je na koncu, pored traga koji je ostavila u istoriji umetnosti i uticaja koji ima na nove generacije umetnika, posebno bitno i to što je osnovala Institut za očuvanje umetnosti performansa (MAI) kako bi podstakla istraživanja i kreativnost mladih umetnika koji se bave ovom vrstom umetnosti.

O tome koliki značaj ima njeno stvaralaštvo na mlade umetnike svedoči i Milisković:

“Pomenuo sam već plakat sa užarenom petokrakom, kao moj prvi susret sa performansom. To je bio Ritam 5, jedan od njenih prvih performansa, izveden 1974. godine na Aprilskim susretima u SKC-u kojem je prisustvovao i čuveni Joseph Beuys. Tako da sam počeo istražujući rad Marine Abramović, ali i drugih umetnika toga doba, kao što su Gina Pane, Rudolph Schwarzkogler, Günter Brus, Chris Burden, Bruce Nauman, Joan Jonas i drugi. Kako je vreme prolazio, morao sam da se udaljim od Marine i ostalih uzora, da bih stvarao svoju umetnost. Učio sam od mnogih, ali sam veoma introspektivno i opažajno biće, tako da sve svoje ideje crpim iz lične percepcije i najzad iz života koji živim.”

Poligon za (ne)talentovane egzibicioniste i ludake

Marininu izložbu „Čistač“, koja predstavlja retrospektivu njene pedesetogodišnje karijere, pre dve godine u Beogradu je posetilo oko 50.000 ljudi, ali se čini da i pored toga mnogi i dalje nipodaštavaju performans kao umetničku formu. I to ne samo običan svet, već i stručna javnost.

Tradicionalne umetničke institucije su i u svetu ignorisale performans sve dok šira publika nije počela da pokazuje interesovanje za njega i to ponajviše zahvaljujući Marini Abramović, koja im ga je približila putem pop kulture, Lejdi Gage i Kanje Vesta.

Kada je 2010. godine Muzej moderne umetnosti u Njujorku (MOMA) odlučio da prvi prikaže Čistača, bio je to veoma značajan trenutak u karijeri Marine Abramović, ali i u istoriji performansa, generalno. Umetnost performansa je tim činom na velika vrata ušla u velike muzejske institucije tog tipa.

Muzeji su generalno zatvoreni za ovu formu umetnosti, koja se, kaže Milisković, i dalje posmatra kao poligon za netalentovane egzibicioniste i ludake, pa dodaje:

„Performans još uvek nije sasvim prihvaćen. Bez obzira šta o tome pričali razni kustosi i govorili kako je on danas deo muzejskih postavki i regularnih programa, to baš i nije tačno. Pod performansom se mnogo toga podrazumeva, pa kada kaže Catherine Wood, kurator performansa u Tate Modern u Londonu, da je na Bijenalu u Veneciji performans bio dominantan, ona zapravo misli na savremenu koreografiju i dens. Umetnici performansa nemaju svoje sindikate i organizacije, kao što je to slučaj sa savremenom koreografijom; nemaju svoje agente i organizatore koji bi im sređivali angažmane, već sve to ide ili putem nekakvih otvorenih poziva ili lične inicijative samih umetnika, poznanstva, nekada i putem festivala performansa kojih danas ima sve manje i manje, jer su bedno plaćeni i finansirani. Drugim rečima, sve zavisi od ličnog entuzijazma i potrebe umetnika performansa da ova forma nastavi da živi i postane legitimna.”

Publika kao deo performansa

Kako je performans živa stvar i kako nastaje i nestaje u trenutku, tako je publika njegov sastavni deo i očekuje se da bude emotivno angažovana.

Marina Abramović je u tom smislu otišla i korak dalje pa je još 1974. godine u Napulju imala prvi participativni performans u kome je publika učestvovala tako što im je umetnica ponudila 72 predmeta i dala mogućnost da pomoću njih rade njenom telu šta god žele, na njenu odgovornost, dok ona leži gola i nepomična.

A kako su među predmetima bili i nož, sekira i pištolj, performans koji je trajao šest sati završen je sukobom dela publike koji je želeo da joj naudi i onog koji je pokušavao da je odbrani. Marina je tim performansom pokazala kako nekim ljudima nije neophodno naređenje da povrede nevinu i nemoćnu osobu, već ih je dovoljno samo osloboditi odgovornosti za učinjeno delo.

Renomirani magazin Complex ovaj njen performans je uvrstio među deset najznačajnijih u istoriji.

Milisković takođe naglašava bitnost prisustva publike u okviru performansa:

„Publika je neizostavni deo svakog performansa, čak i onda kada je rađen za video ili audio, bitno mi je da budem prisutan zajedno sa publikom da bih osetio njihove reakcije i raspoloženje. Publika mi daje neopisivu snagu i gorivo kako bih mogao da izvedem veoma zahtevne performanse koji nekada traju i do 24 sata. Više puta sam govorio da bih izveo performans, prvo uđem u konstruisano performativno polje, zatim skeniram svoju publiku da bih znao kako da baratam količinom energije koju od njih pozajmljujem, onda crpim svu energiju kako bih od sebe napravio telo visoke iluminacije koje pred njima postaje gotovo nadljudsko, koristeći se muškim, ženskim i androginim principima kojima žongliram svo vreme. Tokom performansa eneregija se razmenjuje i stvara se jedan fantastičan neverbalni dijalog koji u momentima postane ono što zovem singularnost, momenat kada su vreme i mesto u jednoj tački i dobijaju beskonačnu vrednost. Taj momenat ne traje dugo, ali je neprocenljiv kada se postigne.”

Na pitanje da li u Beogradu ima publike koja voli performans, on dalje odgovara:

“Naravno. Svi moji performansi su jako dobro posećeni i publika je generalno uvek zaintrigirana mojim nastupima. Dolazili su u velikom broju i čekali u redu da vide moj rad čak i kada je pandemija dostizala svoj vrhunac.”

Dokumentovanje performansa

Zbog efemernosti, ponekad i kratkotrajnosti, izvedbe, dokument o izvedenom performansu je često važniji i od samog rada.

Marina je i u tom smislu dobar učitelj mlađim generacijama, pošto je bila vrlo agilna u dokumentovanju svojih performansa, što je i omogućilo da „Čistač“ ugleda svetlo dana iako ne postoji video materijal za većinu njenih performansa, pogotovu za one iz 70-tih godina.

Marina Abramović je na retrospektivnoj izložbi u MOMI prvi put u umetnost uvela i reperformans tj. retrospektivni prikaz svojih performansa u izvođenju mladih, aktuelnih umetnika ovog žanra.

Koliko je dokumentovanje performansa bitno potvrđuje i Milisković, odgovarajući na naše pitanje da li ih i na koji način dokumentuje:

„Apsolutno! Uvek dokumentujem sve što radim jer smatram da je potrebno da nakon izvedenog performansa, kao efemernog dela, ostane trag, dokumentacija koja će služiti kao svedočanstvo budućim generacijama, kako bi mogli da izučavaju ono što sam radio u određenom političko-istorijskom kontekstu. Foto i video dokumentacija su obavezni, ali zavise od situacije, mogućnosti, budžeta, tako da nekada imam prilike da dobijem veoma kvalitetnu dokumentaciju a nekada samo osnovni zapis. Prošle godine su urednici i voditelji emisije “Grad” na Radio Beogradu 2, Snežana Ristić i Radonja Leposavić uradili triptih dokumentarnu radio emisiju o mojoj izložbi i performansu DELUSIONS/OBMANE u galeriji Podroom, KCB-a, tako što su radili intervju sa mnom dan ranije, tokom performansa su snimali audio, a nakon performansa treći deo u foajeu hotela Palace.”

Performans u Beogradu

S obzirom na to da se mimo Marinine izložbe u Muzeju savremene umetnosti, u mejnstrim medijima teško možemo informisati o performansima u Beogradu, pitali smo Miliskovića gde se oni dešavaju:

„U Beogradu postoje brojna mesta koja mogu da ugoste performans, ali postoje mnoge prepreke da bi se to i dogodilo. Prvo treba obezbediti sredstva za produkciju i honorar, što mnogi ne žele ili nemaju motivaciju da rade. Na konkursu Ministarstva kulture i informisanja možete da aplicirate jednom godišnje za projekat, a možete da očekujete ili da ne dobijete ni dinara ili da ta svota bude toliko bedna, da vam dođe da je odmah vratite. Postojao je G12HUB između 2013. i 2016. godine u Karađorđevoj, medjutim prostor je morao da bude vraćen, valjda Ministarstvu odbrane, pa je postao depo Narodnog muzeja. Postoje i druga mesta koja su manje više fleksibilna, ali ipak imaju programsku politiku, kao što su BITEF, CZKD, Podroom galerija KCB i dr.”

Nasuprot tome, umetnička scena je izuzetno bogata umetnicima koji su odabrali performans kao formu izražavanja i veoma su uspešni u njemu. Pored Miliskovića, tu su Dragana Žarevac, Ivana Ranisavljević, Sara Kostić, Marina Marković, Ivana Smiljanić i drugi...

Milisković, poput većine domaćih umetnika performansa dosta radi u inostranstvu, što je korona privremeno dovela u pitanje. Međutim, ovih dana je pozvan na jedan mini festival performansa pod nazivom Fantasy Picnic, koji je organizovala platforma Mile Zero Dance iz Edmontona u Kanadi, a koji je bio onlajn, što pravog umetnika performansa ne čini u potpunosti zadovoljnim:

“Ono što smatram da je nezamenljivo jeste direktan odnos publike i umetnika koji izvodi performans. Digitalne tehnike ne mogu da prenesu miris, taktilni osećaj, vlažnost vazduha, prodor glasa kroz prostor, ritual putovanja od kuće do mesta gde se izvodi umetničko delo, i ne samo performans, već i tradicionalni mediji slika, crtež, grafika, fotografija, skulptura… sve je mnogo intenzivnije uživo. Ja veoma mnogo koristim internet, socijalne mreže i onlajn komunikaciju kako bih bio prisutan na sceni, i radujem se svakoj novoj invenciji, ali ništa me ne ispunjuje toliko, kao živo prisustvo.”

U Srbiji je od početka korone uspeo, sredinom novembra prošle godine, da izvede samo jedan dvočasovni performans na otvaranju svoje samostalne izložbe DELUSIONS/OBMANE u Podroom galeriji Kulturnog centra Beograda, u momentu kada je korona prelazila osam hiljada zaraženih dnevno i mnogo preminulih.

Iako je samo pet osoba moglo da boravi u prostoriji, performans je uspešno izveden, a izložba je trajala tri dana. Zbog bezbednosti, koja nije imala nikakve veze sa korornom, njegovom performansu su prisustvovala tri policajca u civilu. Naime, istovremeno su se on i još par umetnika suočavali sa organizovanom medijskom hajkom tokom koje su nazivani satanistima i optuživani da propagiraju nemoral, pa im je prećeno odstrelom.

Ako se ima u vidu da su, i pored velike posećenosti njene izložbe, sve vreme njenog trajanja i Marinu pojedini mediji i ljudi po društvenim mrežama razapinjali između statusa sataniste i foliranta, zaključak je da se ovde stvari nisu baš puno promenile u odnosu na vreme kada je ona otišla iz zemlje.

Performans je u Srbiji i dalje pogodan teren da se izrazi bunt, a slava i poštovanje se stiču isključivo na svetskoj mapi koliko god da je umetnik talentovan i snažan tj. hrabar.

Fotografije ustupio Branko Milisković