Bio jednom jedan Dan Republike
S raspadom Jugoslavije nestao je i jedan praznik – Dan Republike.
U Srbiji je potrajao najduže, sve do 2002. godine – valjda zbog nostalgije, sigurno i velike ljubavi prema neradnim danima. Sećaju ga se i danas, uglavnom zbog hrane i opravdanih izostanaka iz škole.
Puna škola đaka
Tako je jedan datum nadživeo zemlju zbog koje se slavio, ostao je i kad su pionirske zakletve, plave kape i crvene marame ostale u prošlosti. Dok je Republike bilo, praznovalo se svuda – „Svake jeseni uoči 29. novembra“, piše Dejan Novačić, „nastavnici bi na školskim tablama širom Jugoslavije kredom ispisali uvek isti naslov: Odluke AVNOJ-a. Đaci, zatečeni temom pismenog kao da o njoj već nisu pisali i prošle i pretprošle godine, buljili bi u prazne listove ispred sebe ne znajući odakle da počnu i očajnički pokušavajući da se sete bar jedne odluke“.
Tema k’o i svaka druga, za nijansu bolja od „Zašto volim jesen“, ali manje slobodna. Od učenika se očekivalo da napišu ono što bi trebalo da znaju u pola noći: šta je AVNOJ, koliko je bilo zasedanja i koje je bilo najvažnije.
Odgovor na poslednje pitanje je: drugo. Održano 29. novembra 1943. godine u Jajcu, kada je pod vođstvom Komunističke partije doneta odluka o formiranju države federalnog ustrojstva, Jugoslavije, kao i ustavotvorne skupštine dve godine kasnije, kada joj je dat naziv Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ).
Na zasedanju su bila 142 delegata, a predsedavao je predratni predsednik skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca doktor Ivan Ribar. AVNOJ je tada proglašen za najviše zakonodavno i izvršno telo, a formiran je i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), koji je predstavljao neku vrstu vlade. Poništene su sve odluke i obaveze koje je donela dotadašnja vlada i ona je, zajedno sa Petrom II Karađorđevićem, oterana iz zemlje.
Važno je da se zna da je do 1997. godine 29. novembra obeležavalo Drugo zasedanje AVNOJ-a. Potom je, da se ne bi slavio praznik "nepostojeće države", doneta odluka da datum označava formiranje Jugoslavije kao republike, odnosno formalni pad monarhije.
Josip Broz, biografija
Jugoslavija je bila zamišljena kao državna zajednica ravnopravnih naroda i narodnosti, zasnovana na demokratskim principima. Za maršala je proglašen generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije i vrhovni komandant Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije Josip Broz Tito, na osnovu predloga slovenačke delegacije.
Tito je bio i ostao najveći simbol Jugoslavije, a evo šta je o njemu pisao Miroslav Krleža: „Kao organizator narodnog ustanka 1941, Tito je od samog početka i vrhovni komandant njegovih oružanih snaga koje, u toku ustanka i narodnooslobodilačkog rata, iz partizanskih odreda, vezanih za određeni teren, prerašćuju u mobilne jedinice, u Narodnooslobodilačku vojsku s bataljonima, brigadama i divizijama, a potkraj 1944. u regularnu Jugoslavensku narodnu armiju. Tito je, kao vojni rukovodilac, pokazao izvanredan vojnički talenat, rješavajući najkompliciranije zadatke partizanskog ratovanja protiv neusporedivo nadmoćnijeg i najmodernije naoružanog neprijatelja, odbijajući njegovih sedam velikih ofenziva i nanoseći mu, u završnim borbama za oslobođenje zemlje, uništavajuće udarce.
(…)
Obranivši jadransku obalu od Soče do Bara, ujedinivši sve naše narode na slobodnoj federativnoj osnovi, oslobodivši proletarijat od klasne podređenosti, obnovivši i izgradivši zemlju poslije drugog svjetskog rata, Tito se i u međunarodnim omjerima afirmirao kao jedan od najuglednijih državnika poslijeratnog perioda“.
Istina je da su priče o jugoslovenstvu danas mahom romantizovane. Zemlja je nekima bila mila, drugi su je prezirali, ali to što se Dan Republike pamti skoro dvadeset godina nakon ukidanja ipak nešto govori. Onih koji pamte baš taj 29. novembar 1945. danas sigurno nema, ali su ostali pisani tragovi.
Posle revolucionarnog rata
Milovan Đilas je u svojoj knjizi Revolucionarni rat između ostalog pisao i o tom „prvom“ 29. novembru, pa bi ovom prilikom mogao da posluži kao neka vrsta istorijskog vodiča:
„Već 28. novembra većina delegata bili su iskupljeni - Crnogorci su prispeli nekoliko dana ranije. Upoznavanje delegacija s predlozima odluka odvijalo se već od jutra 29. novembra, u skloništu kod centrale. Članovi CK su se svaki čas okupljali kod Tita - da s njim i među sobom utanače primedbe delegata. U tim diskusijama s delegatima najpoduzimljiviji je bio Kardelj. Primedbi nije bilo mnogo, ali je bilo i bitnih: većina delegata je bila raspoložena da se republika proglasi odmah, pa ih je trebalo razuveravati - naročito one iz bivših građanskih partija - od prenagljenosti.
U jednom trenutku, kod Tita, Kardelj, oduševljen tokom većanja s delegacijama, došapnuo je meni: Proklamovanje revolucije! - Nisam mu ništa uzvratio: delio sam s njim i ostalima uverenost u značaj zasedanja, ali sam i odluke i zasedanje doživljavao kao ozakonjenje već sazdanih odnosa, a ne kao prelom. Koča Popović je dogovaranja s grupama delegata protumačio na svoj način: Pa da, politika se obavlja u kuloarima.
I doista, na samom zasedanju - uveče 29. novembra u Sokolskom domu - nije bilo nikakvih razlika, nikakve stvarne diskusije. Pažnja koja napregnuto vreba da eksplodira u pljeskanju i otklicima na parole - ritmična, bučna oduševljenja koja jenjavaju u nasladnom odmaranju. Deliričnu buku su pojačavali, katkad započinjali omladinci, oficiri iz štabova i funkcioneri iz ustanova, koji su stajali po krajevima teskobne sale.
Jedino je Titov govor, mada i on prekidan aplauzima, uneo radnu razboritu atmosferu . Tito je čitao tečnije nego inače, s prirodnom, nenaglašavanom pouzdanošću. U držanju, a naročito u glasu osećala se dostojanstvenost, čak i tragičnost. I govor je delovao upečatljivo: kada sam ga čitao učinio mi se pomalo suvoparnim, a tad mu je baš to bila prednost - svođenje dvoipogodišnjeg rata i građanskog rata čije užase niko nije mogao zamisliti, kojima se kraj tek nazirao.
(…)
Ipak, u onom odsečku zasedanja u kome je Tito proglašavan za maršala - baš taj odsečak bio je najburnija, najopojnija jednodušnost, premda su za to proglašenje svi znali i u sebi se za takvu jednodušnost "štimovali" - ja sam zaboravljao na Ribare. Jer mada sam izazivao kolektivne zanose i sam se zanosio - nikada u takve zanose nisam potanjao. Uvek mi je svest ostajala budnom. Čak kao da sam bivao prisebniji, ohlađeniji, ukoliko je jednodušnost postajala bezumnijom i burnijom. I tad sam aplaudirao revno i oduševljeno: kasnije će često, kao i kod mnogih, ta produžena aplaudiranja bivati iznuđena bojaznima da netko ne pomisli da sam protiv Partije i Tita. Ali sam se pri tome pitao, u nedoumici: kakvi će odnosi u CK i budućoj vlasti nastati iz Titovog imenovanja za maršala? Jer mada je Tito i do tada tretirao članove CK kao "svoje suradnike" - drugarstvo i lično dostojanstvo nisu remećeni, a Titova prekost u diskusijama je izgledala nebitna, s obzirom na to da među nama nije bilo bitnih razloga. Da, vojsci i vlasti, nastajanju nove Jugoslavije je koristilo jačanje ugleda i funkcije ličnosti koja je i do tada igrala glavnu ulogu i proverila se snalažljivošću i samostalnošću. Ali kakvoj to formi, kakvim odnosima vodi, pogotovu kad je nosilac najvišeg zvanja i inače sklon ličnoj vlasti i kad se to zvanje i uvodi da bi ga jedino on i dobio?
Predsedništvo se povuklo, posle Titovog izbora, iza zavese na bini. Ostao je samo novi državni grb iznad pozornice. To još nije bio grb, ali se znalo da će biti. Nacrtao ga je bio Đorđe Kun - malo po uzoru na sovjetski, malo iz svoje glave, malo na sugestije članova CK... Taj grb je, uz kasnije Pijadeove dodatke, postao državnim grbom, a sam datum zasedanja - 29.11.1943. - državnim praznikom Jugoslavije...“
Bitka na Neretvi
Praznik se slavio dugo posle toga, na različite načine. Možda je zanimljiv podatak da je premijera filma Bitka na Neretvi održana baš 29. novembra 1969. godine.
Sve je zabeležio novinar Josip Grbelja, koji u tekstu za Start piše: „Sarajevske ulice prekrio je debeo sneg. Minareti strše kao stakleni šiljci, a krovovi kuća podsećaju na zagasle vatre. Ponoć je prošla i sve mrzne. Napolju je ipak dve-tri stotine mladih građana koji čekaju da se pojavi neki od glumaca Bitke na Neretvi. Unutra, u nekoliko dvorana hotela "Evropa", pod bledim plamičcima voštanica i pod prigušenim sijalicama, svečana večera tek je počela. Starinski dukati, zlatno obojeni lanci i žute oplate na crnom marijaterezijskom veluru, bijelim eskimo minicama ili haljinama do stopala što ih nose filmske "dive", vraćaju nas u dvoranu prošlosti. Čini se da su ustali galijoti, slavni generali, mrtve princeze... Šutnja je oreol gracioznosti, vrednosti, uspeha, afirmacije, ambicije. Ali i ta prividna nezainteresovanost odaje zabrinutost, kao da se svi ljute što baš oni nisu - u središtu pažnje. Takav je okupljeni svet.
Pokušavamo shvatiti retke usiljene osmehe, neobičnu odeću, prikrajke i središnje ličnosti za svakim stolom, desne ruke koje se pružaju samo nekima, ili skriveni mig koji opreznom novinaru - ne može izmaći“.
Još jedan dođe kraj
„Danas se Dana Republike seti još samo poneki preživeli ogranak SUBNOR-a“, piše Novačić, „I to više iz inata nego zbog nostalgije. Tu i tamo, poneki ugostitelj ubere skroman pazar tako što organizuje “ex-yu” veče s pesmom i muzikom koju, uzgred, u ono vreme niko ozbiljan nije ni slušao. Službenici iz nevladinog sektora i kulturni preduzetnici na stranim stipendijama iskoriste priliku za malo pažnje i po koju donaciju za izložbu na temu “regiona”, “pomirenja” i “identiteta”. Poneko još okači na fejsbuk Titov citat, ili sliku Lepe Brene, ili ono od Zabranjenog pušenja. I to bi uglavnom bilo to.
Ali, ima i onih koji tog dana tiho nazdrave svojoj staroj zemlji i prošlom životu: viskijem, šnapsom ili akvavitom. U zavisnosti već od toga gde su se na kraju zatekli“.
Dan Republike je na kraju ukinut i u Srbiji. Odlukom Veća građana Savezne skupštine tadašnje SRJ za Dan državnosti proglašen 27. april, datum kada je donet novi ustav 1992. godine. Potom se još jednom promenio, pa se danas kao Dan državnosti slavi 15. februar, dan kada je 1804. u Orašcu podignut Prvi srpski ustanak.
Dugo nam se činilo da je sasvim prirodno što slavimo osnivanje nečega što više ne postoji, ali je i to otišlo u istoriju. U Jugoslaviji se slavilo preko šezdeset praznika – „u rasponu od spektakularnog Dana mladosti i romantičnog Dana žena, do još romantičnijeg Dana samoupravljača i kosmopolitskog Dana nesvrstanih“. Jedni su se rađali, drugi nestajali, a narodi su otišli svaki na svoju stranu. Običan svet ipak pamti, ali pamti kako mu volja – zato možemo da čujemo različite verzije priče o Danu Republike, pa se neki sećaju prasića i sarmi, drugi pamte pionire i petokraku, treći partijske špijune, četvrti pesmu – partizansku.
S pesmom bismo mogli i da završimo – „Partizanske i revolucionarne pesme uče nas kako da dignemo glas. Činjenica da se partizanske, revolucionarne i radničke pesme ponovo čuju na ulicama ne govori o prošlosti, već o našoj sadašnjosti, a zapravo najviše o nemogućnosti zamišljanja budućnosti i nekog novog, boljeg društva. Čini se da smo potcenili istorijski značaj ideje antifašizma i njenu vitalnost, aktuelnost i potencijal“ (Ana Hofman - akademik nauke i umetnosti Slovenije)
Fotografije: Amos Lee; Muzej AVNOJ; Tito;