Bog na nebu, kum u politici

Kumstvo u našem društvu od davnina predstavlja jaku duhovnu vezu, nekada cenjenu i više od srodstvenih. Međutim, kako se vremena menjaju, svetost ove veze sve više bledi.

Kumstvo se danas uglavnom svodi na stavljanje potpisa u matičnu knjigu venčanih, retko se ta veza nastavlja davanjem imena deci, krštenjem, ako je to želja ili osećanje kumovske porodice, a sve ređe se kumstvo prenosi sa generacije na generaciju kao što je nekada bio slučaj. Političari su, pak, instituciju kumstva toliko unizili da je sa njima ona dobila gotovo negativnu konotaciju, banalizovana je i svedena na nivo sprdnje.

Kumstvo ili bratimstvo

Kumstvo je predhrišćanski slovenski običaj koji se na ovim prostorima zadržao i opstao zajedno sa hrišćanstvom.

Crkva ga prevashodno vezuje za krštenje, jer su prilikom tog čina neophodni svedoci za istinito i iskreno primanje vere. Kumstvo se tako vezuje za prvu Svetu tajnu i uvođenje u hrišćanski život. Kum je duhovni otac, jamac pred Bogom da će kršteni ostati veran primljenoj veri i datim obećanjima. Božanski zaštitnik kumstva je Jovan Krstitelj, što je uloga koju mu je Crkva dodelila usled verovanja da je krstio Hrista.

Kumstvo je prema starinskim shvatanjima koja je prihvatila i Crkva, srodstvo - srodstvo po Bogu.

Mnogi ga stoga poisovećuju sa bratimstvom, jer su po ulogama u verskom narodnom životu srodne ustanove, ali ne i iste. Preče je kumstvo od bratimstva - kaže se često u narodu. Kumstvo je dugotrajno, napušta se samo u izuzetnim prilikama i nasleđuje se. Bratimstvo, sa druge strane, traje samo  za života onih koji su se pobratimili.

Obe veze se sklapaju ceremonijalno u prisustvu božanstva u čiju oblast spada nadzor nad kumstvom i bratstvom. U pojedinim krajevima ceremonija podrazumeva razmenu krvi, njihovim spajanjem ili ispijanjem.

“Kume, izgore ti kesa!”

Ni venčanje se, kao ni krštenje, ne može obaviti bez kumstva. Za venčanog kuma se, kao i za krštenog, najčešće uzima najbolji prijatelj ili prijateljica, onaj koji nas nikada neće izdati i za koga očekujemo da će uvek biti tu za nas, i kad je dobro i kad je loše. Ređe se, pogotovu u novije vreme, dešava da mladenci uzimaju staro kumstvo što takođe doprinosi urušavanju ove tradicije.

Bezrazložno odbijanje kumstva u Srbiji se smatra za greh i zato se kaže kako se kumstvo ne odbija. To je posledica starog narodnog verovanja da će onoga ko odbije da pred Bogom i ljudima svedoči o braku dvoje ljudi, pratiti nesreća i da on sam nikada neće pronaći srodnu dušu niti će imati svog poroda.

Poslednjih godina nije redak slučaj ni da se kum za venčanje bira po “debljini novčanika”, jer se od njega očekuje bogat poklon, a čekaju ga i brojni troškovi na samom venčanju zbog kojih je neophodno da dodatno “odreši kesu”.

Bog na nebu, kum na zemlji

Kumstvo se nekada smatralo za svetinju, a kum za sveca, jer se verovalo da od njega zavisi porodični i domaći napredak. Njegovo mesto u kući i na slavljima uvek je počasno. Postoji legenda koja kaže da su se nekada pri ulasku u kumovu kuću opanci dobro čistili kako se ne bi unela prljavština, a pri odlasku sa njegovog imanja čistili još bolje, da se ne odnese kumova zemlja na njima.

Kum se tradicionalno poštuje kao najbliži rod po krvnoj liniji. Ako se on iz bilo kog razloga menja, prvo se traži oproštaj od starog kuma, pa se tek onda bira novi kum i stvara novo kumstvo. Ranije su kumstva bila dugotrajnija i napuštala su se samo u izuzetnim prilikama - zbog nemanja dece ili njihovog ranog umiranja, ali i onda kada su kumovi prostorno veoma udaljeni.

U krajevima u kojima je vladala krvna osveta, neretko su se zavađene strane okumljivale, kako bi se sa osvetom prekinulo.

U nevoljama se kumovalo i sa ljudima drugih vera da bi ih štitili od nasilnika. Srbi su se često okumljavali sa pripadnicima muslimanske veroispovesti, pogotovu u južnim krajevima zemlje i na Kosovu, ali i u Bosni. To kumstvo nije bilo versko već prijateljsko, jer se zbog različite vere nije moglo ovekovečiti u crkvi, iako se često poštovalo više od verskog. Hajduci su okumljavali jatake da bi kod njih imali utočište.

Interesno kumstvo

Još od najranijih vremena utemeljenja kumstva kao institucije kum se birao tako da bude iz jače kuće nego što je naša, ili barem iz jednake, kako bi se od njega u slučaju nužde mogla tražiti pomoć. Taj aspekt ukazuje na interesnu stranu kumstva koju su u modernom dobu patentirali političari iako je sam pojam, pre njih, devalvirala sicilijanska mafija.

Mafija je instituciju kuma prisvojila od crkve kako bi svojim šefovima dala svojevrsno versko poštovanje.

Na srpskoj političkoj sceni, princip kumovskih veza patentirala je Srpska radikalna stranka na čelu sa Vojislavom Šešeljom. Od trenutka kada se pojavila, princip njenog funkcionisanja bilo je naglašeno javno obožavanje vođe, koji je u svemu diktirao tempo i koga su ostali podanici sledili kao verni psi. Istina, nisu ga zvali Kumom, već Vojvodom, ali su se zato odnosi u vrhu stranke oslanjali na “svetu” instituciju kumstva.

Najistaknutiji predstavnici Radikala trudili su se da ostave utisak tesno povezane porodice koja je nepostojeće srodstvene veze pokušavala da zameni kumovskim: Šešelj je bio kum Aleksandru Vučiću na prvom venčanju i krstio mu decu, dok je Toma Nikolić krstio Šešeljeve unuke i tako u krug.

Simptomatično ili ne, po istom principu su funkcionisali i bliski saradnici Radikalne stranke sa one strane zakona - Zemunski klan. Tamo su kumovi bili Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum; Milorad Ulemek Legija bio je kum obojici, ali i Željku Ražnatoviću Arkanu i Nenadu Bujoševiću Rambu.

Kumstava ima i među drugim političarima, ne samo među radikalima, ali je mnogo češća situacija u kojoj se političari okumljavaju sa lokalnim biznismenima - Nenad Čanak sa Miodragom Kostićem, Aleksandar Vulin sa Željkom Mitrovićem, a aktuelni predsednik Aleksandar Vučić sa čak nekoliko njih.

Kumovska veza u političke svrhe tako postoje prigodna forma za određene projekte u datom vremenu, nešto kao brak iz računa - neiskren odnos kreiran kao potvrda političkog, poslovnog ili nekog drugog partnerstva iz koristi. Kumovanje se vrši isključivo po sistemu odabira kuma sa ciljem da se na neki način profitira, bilo finansijski, bilo statusno.

Međutim, kada neko u politici ojača uz moćnog kuma u državi, obično se dešava da ukoliko duhovni otac propadne, on beži glavom bez obzira pokušavajući da izbriše svaku vezu sa njim.

U politici je sve od danas do sutra, pa tako i kumstvo

Srpska politička scena poslednjih decenija egzemplar je ovakvih interesnih kumstava koji potvrđuje da se sa prestankom interesa raskidaju “čvrsto” uspostavljene veze na venčanju i krštenju. Onda kada se političari raziđu, na neki način se rastavlja i kumstvo, pa građani na delu mogu da vide njihove svađe i prepucavanja, te urušavanje ove institucije.

Ovih dana, Srbija svedoči jednom takvom primeru čiji je glavni akter Predsednik Vučić. Poslednjih nekoliko meseci je očigledan raskol između njega i Nebojše Stefanovića, kome je kao kum krstio decu. Mnogo godina ranije predsednik se žestoko zavadio sa svojim kumom i mentorom Vojislavom Šešeljem.

Šešelj, pored toga što je primer kako se kumstva grade u okviru stranke, najbolji je reprezent i toga kako se ona u politici raskidaju i kakve sve uvrede mogu da uslede nakon toga. Jedno od najpoznatijih kumstava na političkoj sceni Srbije bilo je upravo ono između njega i Vuka Draškovića, koje je završeno teškom svađom i salvama najžešćih uvreda. Na sličan način, Šešelj je okončao i kumstvo sa Tomislavom Nikolićem, istovremeno kada i sa Vučićem.

No, Radikalima je to svojstveno. Na srpskoj političkoj sceni ne postoji stranka koja je u javni prostor unela toliko primitivizma, prostakluka i ponižavanja drugih, kao što su to uradili Šešelj i njegovi naslednici i kumovi. Ova stranka, ponikla na četničkoj ideologiji, decenijama pokazuje kako joj ništa nije sveto - ni drugi čovek, ni porodica, rod, hendikep… Radovali su se smrti drugih, aplaudirali ratnim zločinima, slavili ratne zločince i smejali se onome pred čime pristojan svet saginje glavu. Izdaja kuma je tu najmanji problem, iako se i ona, kao i sve ostalo, obila srpskom narodu o glavu.

Srbija u svojoj istoriji beleži i kumstvo koje je završeno krvoprolićem. Kumovska krv je pala 1817. godine kada je ubistvo vođe Prvog srpskog ustanka, vožda Karađorđa Petrovića, organizovao njegov kum Vujica Vulićević po nalogu kneza Miloša Obrenovića. Vožd je ubijen sekirom u leđa, jataganom mu je odsečena glava i poslata na noge Milošu, a u narodu se veruje da je ubice stigla kazna tako što su se obe loze, i Vulićevića i Obrenovića, ugasile.

Fotografije: Constantin Wenning; Sebastian Herrmann