Burnout: Tihi ubica kapitalizma?

Sindrom pregorevanja na radu (eng. burnout syndrome) postao je najvidljivija posledica lažne new age religije u kojoj je neprestani rad do iznurenosti slavljen kao vrhunska lična i društvena vrednost.

Davanje stalnog ličnog maksimuma na polju rada oslikavano je kao put individualnog uspeha osobe i njenog priznanja od strane društva i kao tiket kojim se kupuje pravo na življenje Američkog sna.

Od tog sna, međutim, nije bilo ništa. Oni koji su u njega zdušno verovali dobili su umesto snova noćne more, bolesti zavisnosti i psihijatrijske dijagnoze. Kapitalizam sada traži način da ustukne korak unazad jer mu se toliki broj na poslu izgorelih - ne isplati.

Da li su Kalvin i Veber mogli da predvide burnout?

Burnout sindrom je fenomen koji se može vezati za obavljanje bilo kakvih radnih i drugih aktivnosti osobe koja na tim radnim zadacima daje više nego što objektivno može da izdrži. U tom pogledu, žrtva može da bude sa bilo kog dela spektra savremenog tržišno orijentisanog društva i iz bilo kojeg društvenog sloja - od vlasnika najkrupnijeg kapitala do prekarnog radnika, savremenog roba tezgaroške (gig) ekonomije.

Iako se u poslednje vreme i u svetu i kod nas mnogo govori o izgaranju na radnom mestu, pojava nije naročito nova i njeni koreni potiču iz onoga što je još Maks Veber definisao kao  protestanstku radnu etiku.

Iako je ovaj teološko-filozofski i ekonomsko-društveni koncept svakako prisutan i u određenim broju društava Zapadne Evrope (Holandija, Belgija, Nemačka, nordijske zemlje, Velika Britanija), on je globalnu prihvatljivost stekao preko Sjedinjenih Američkih Država, mutirajući vremenom u skladu sa potrebama kapitalizma u kojem skromnost, oskudnost i štedljivost odavno nisu naročito poželjni svetovni kvaliteti protestantizma.

Isključivši iz jednačine versku komponentu, i Amerikanci koji ne pripadaju kalvinističkom duhovnom nasleđu počeli su da u svojoj hiperproduktivnosti “izgaraju sveću na oba kraja”, očigledno uz pogubne posledice i po njih same, ali i po tržišni sistem i celokupno društvo.

Jedna plata od bankrota

Sve do pre nekoliko godina, američku radnu kulturu smo mogli da opišemo kao kulturu satiranja od posla. Uzdigavši se do nivoa pseudo-religije, koncept neprestane sveobuhvatne optimizacije i ekspanzije lične produktivnosti postao je sveprisutna mantra, pretočena u bezbrojne knjige, članke i emisije u kojima se slavio kult permanentne radne aktivnosti kao jedinog pravog puta ka ličnom ostvarenju, uspehu, samozadovoljstvu, ali i prihvaćenosti u društvu.

Reči poput odmora ili dokolice izbačene su kao anahrone i nepoželjne za čoveka novog doba.

Naravno, u pitanju je bila obična opsena. Ustajanje u 4 ujutro, trčanje, čitanje barem jedne knjige posle tuširanja ledenom vodom i ispijanje smutija umesto slanine i jaja za doručak delovalo je kao utabana staza uspeha identična onoj kojom su hodili Gejts, Bezos ili Stiv Džobs.

Pitanje uspeha pretvoreno je u pitanje puke vremenske odrednice, iskazano antičkom maksimom da će se on desiti “kada se šansa sretne sa pripremljenošću”. Ono na šta niko nije želeo da ukaže jeste da se šanse ne dešavaju dok vozite za Uber ili pakujete robu u Amazonovom skladištu, a još manje ako dodatno u drugoj smeni još vozite za Lyft i prevrćete hamburgere.

Iako je tezgaroška ekonomija pokušala da sebe prezentuje kao reinkarnaciju Američkog sna za XXI vek i vrhunac šanse za samoostvarenje, gde svako radi i uspeva koliko radi (na sebi), istinu je daleko bolje opisala Vedrana Rudan, rekavši da:

“danas cijeli svijet jedna plaća dijeli od bankrota”.

Ta istina pogodila je sve slojeve radnika, ne samo one koji se smatraju prekarnim. Radeći od jutra do sutra, zaposleni su s jedne strane bežali od straha da budu proglašeni lenštinama, a sa druge strane su verovali da se time uspinju na lestvici životnog uspeha.

Da je hajp bio snažan govori i to da su mu podlegli i pripadnici srednje i više klase. Za njih je preteran rad postao statusni simbol, više nego egzistencijalna neophodnost. Vrediš onoliko koliko radiš, sve ostalo je nebitno. I ta romantična priča trajala je sve do masovne pojave psiholoških tegoba i psihijatrijskih oboljenja.

Crta po crta… problem

U svom bestseleru “ZeroZeroZero”, pisac “Gomore”, Roberto Savijano, izneo je šokantne informacije u vezi sa globalnom trgovinom kokainom. Njegovo delo počinje konstatacijom da kokain sada uzimaju svi - od vozača gradskog autobusa i čistača na ulicama do lekara u urgentnom centru i javnih tužilaca. Ali, za razliku od nekadašnjih vremena, kokain nije više sredstvo za postizanje zadovoljstva, već sredstvo preživljavanja na poslu. Time se kvalitet te supstance promenio i ona je od luksuzne postala esencijalna roba široke potrošnje.

Upravo je nagli porast zloupotrebe psihoaktivnih supstanci izveo burnout na čistinu. Radeći sa menadžerima, sportistima, studentima i medicinskim radnicima, psiholozi su počeli da uočavaju određene obrasce između poslova koje te profesije obavljaju i promena u njihovom ponašanju nakon proteka određenog vremena, uz prisutno konzumiranje alkohola, kokaina ili lekova protiv poremećaja deficita pažnje (ADHD). Ljudi koji su patili od burnouta pokušali su da se “leče” ovim supstancama, bilo tako što su ih opuštale (alkohol, sedativi) ili dizale onda kada im je ponestajalo koncentracije i produktivnosti.

Prvi znak pregorevanja na radu je fizički umor koji prelazi u hroničan premor i osećaj isceđenosti. Zaostajanje za ciljevima usled premora dovodi do frustracija koje polako prerastaju u jedan zbirni bes koji se nasumično može aktivirati i iskazati u bilo kojoj kriznoj situaciji. Fazu besa odlikuje talas samokritika i nezadovoljstva - upadajući u začarani krug ulaganja sve većeg truda na poslu, ali uz sve manju produktivnost, osoba postaje besna što počinje da niže neuspehe ne samo na poslu, već na svim poljima života.

Krajnja manifestacija pregorevanja je apatija. Osobu više ne interesuje ništa, nema motivaciju, želje niti bilo kakva stremljenja. Ta osoba je izgorela.

“O’ladi malo”

Osnovne mere protiv burnouta su redukcija stresa i promena životnog stila. Mnoge profesije su po sebi ispunjene neizbežnim stresom i to se može prevazići na nekoliko načina: promenom posla, promenom odnosa prema poslu i upražnjavanjem aktivnosti koje umanjuju količinu stresa.

Pošto su zapadna društva veoma sekularizovana, razgovor ili ispovedanje svešteniku zamenjeni su tihovanjem lišenog verske komponente (mindfulness), tehnikama meditacije, jogom, ali i raznim oblicima “običnih” fizičkih aktivnosti poput šetnje, hajkinga ili vežbanja u teretani.

Uz navedene tehnike eliminacije stresa, preporučuju se konsultacije sa psihologom kojima bi trebalo promeniti odnos osobe prema poslu koji obavlja. Poželjno je u taj odnos, naime, uneti zdravu meru ležernosti - iako su vrednoća, trud i savesnost kvaliteti po sebi, nijedan posao nije vredan gubitka zdravlja niti zanemarivanja drugih aspekata i životnih vrednosti.

I upravo je taj zaokret u odnosu čoveka i njegovog posla ono što se danas naziva balansom između posla i života (Work-Life Balance).

Da li će Amerika od Bezosa i Džobsa stići do Kardelja?

Za srpsko društvo se ne može reći ni da je rafinisano ni sofisticirano. U uslovima prilično direktnih i sirovih društvenih i međuljudskih odnosa, pričati o sagorevanju na poslu doživljava se gotovo kao znak razmaženosti. U glavama bejbi bumera protestantska radna etika se nikada nije ni zapatila, dok su milenijalci još negde u fazi hvalisanja preteranim radom.

Odnos prema fenomenu izgaranja na poslu kod nas se uglavnom svodi na beskonačno *ćuti i trpi, ko te pita* rezonovanje.

Hustle kultura, dakle, izvesno donosi više štete nego koristi. Statistike pokazuju da satiranje od rada dovodi do porasta vremena provedenog na bolovanju, invaliditeta, nestalnosti radnih mesta, visoke protočnosti radne snage i diskriminacije.

Rešenje je izvesno u pravoj meri stvari. Meri koja neće podrazumevati odlazak u suprotan ekstrem - tekovine samoupravnog socijalizma, oličene u neprevodivim konceptima uravnilovke ili *radio, ne radio, svira ti radio* sa kojima se kao društvo nismo dobro proveli.

Fotografije: Kinga Cichewicz; Colin Davis; Mario Gogh