Čije su vaše pare?
Došli ste do bankomata, ubacili platnu karticu, ukucali PIN, uneli iznos novca koji želite da podignete (plata, konačno!) i… dobijate SMS da su vam sredstva skinuta sa računa, kao i poruku da bankomat “nije trenutno u mogućnosti da izvrši traženu transakciju”.
Kasno je uveče, banka ne radi, dolazite sutradan u ekspozituru gde vam saopštavaju da se to “redovno dešava” i da će vam pogrešno skinut novac bit vraćen za najviše 28 dana.
Pitanje koje vam se samo nameće uz erupciju besa je:
“Čije su moje pare (bre!)”?
I zaista, da li su vaše pare zaista vaše?
Da li je ukidanje SDK bilo nužno?
Donekle kuriozitet, ali naši građani su za vreme socijalizma imali visok stepen kontrole nad sopstvenim novcem. Platne kartice su kao metod plaćanja i oblik elektronskog novca bile veoma retke i gotovo sve se plaćalo gotovinom. Platni promet (zajedno sa vašim novcem) nije bio pod kontrolom banaka, već nezavisne državne institucije pod nazivom Služba društvenog knjigovodstva (kasnije Zavod za obračun i plaćanja Narodne banke).
Postojanje SDK-a je bilo itekako smisleno. Ne samo što se ukidanjem SDK-a država odrekla ogromnih prihoda od naknada za finansijske transakcije (koje je prepustila bankama), već je ovim postupkom propustila priliku da spreči ilegalan odliv milijardi evra od privatizacije državne imovine.
Država se takođe odrekla i kontrole finansijskih tokova i naplate poreza i doprinosa, omogućivši sistemsku korupciju, pranje novca i izbegavanje naplate javnih prihoda, ostavljajući - između ostalog - desetine hiljada ljudi bez regulisanih doprinosa, što im je onemogućilo normalan odlazak u penziju. Mnoge zgrade, oprema i druga imovina SDK prešla je u ruke brzinski formirane poslovne banke koja je potom prodata stranoj.
Ali, šta je nestanak SDK-a doneo građanima?
Ukidanje SDK-a je uspostavilo sistemsku, trajnu i neizmenjivu neravnopravnost između stranaka, stavljajući korisnike finansijskih usluga (građane) u potpuno podređen položaj u odnosu na banke, u tolikoj meri da su one postale svojevrsni gospodari vašeg novca.
Bez računa u banci - finansijsko izgnanstvo
Potpuno učestvovanje u platnom prometu nije moguće bez otvaranja računa u poslovnoj banci. Kešom se (još uvek) mogu plaćati roba i usluge, ali se i tu sve više nameću ograničenja, pod (stvarnim ili lažnim) izgovorom sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Najzad, keš retko kada pada s neba i potrebno je pribaviti ga legalno odnekuda.
Ukoliko želite da primite platu, penziju, honorar ili bilo koju drugu uplatu, de facto morate to učiniti preko računa, iako postoji teoretska mogućnost isplate u gotovini.
Izmiriti račun ili prebaciti sredstva na daljinu je neizmerno tehnički lakše (i jeftinije) nego to činiti kešom. Međutim, u svim se tim pogodnostima uživa samo dok ne iskrsne neki problem.
A problem možete biti banalan - poput tehničke neispravnosti u vezi sa bankomatom. Može se desiti da IT sistem banke bude u padu ili da sistem plaćanja karticama ne funkcioniše. Za sve te situacije je zajedničko to da je banka zarobila vaše pare čak i ako to nije nameravala.
Kada se neko usudi da postavi ovo pitanje, uobičajene reakcije su da je trenutna situacija neizbežna i sasvim u redu, te da su “štucanja” sistema mala cena tehnološkog progresa. To je, međutim, samo dobro osmišljen spin.
Bitkoin i decentralizovane finansije
Nepoznata osoba (ili više njih) koja se krije iza pseudonima Satoši Nakamoto kreirala je 2008. prvu kriptovalutu i nazvala je Bitkoin. Ne ulazeći u detalje niti da li je Bitkoin uspešan projekat ili nije, istaći ćemo da je jedna od namera stvaralaca ove digitalne valute bila demokratizacija finansija, naročito u pogledu tzv. dezintermedijacije, tj. uklanjanja posrednika između učesnika u krugu finansijskih usluga.
Ti posrednici su, pored poslovnih banaka, i druge institucije: centralne banke, osiguravajuća društva, investicioni fondovi, penzioni i fondovi za upravljanje kapitalom i drugi.
Za sve njih je svojstveno da su visokocentralizovane ustanove i da zgrću kapital samom činjenicom da su posrednici u tokovima novca.
Uvođenjem Bikoina i drugih digitalnih valuta počela je izgradnja paralelne infrastrukture decentralizovanih finansija čija je osnovna karakteristika nepostojanje bilo kakve centralne vlasti koja bi nametala uslove korišćenja finansijskih usluga i za to naplaćivala svoje naknade.
U svetu decentralizovanih finansija, korisnici (na primer, zajmodavac i zajmoprimac) stupaju u direktan poslovni odnos preko nezavisne tehnološke platforme i sve svoje odnose uređuju putem posebnih kompjuterskih programa koji se zovu “pametni ugovori” koji su nepristrasni, automatizovani i koji nisu ni pod čijom kontrolom. Klikom na pametni ugovor, stranke realizuju svoj ekonomski interes, bio on u vidu zajma, štednje, ulaganja ili drugih poslova.
Iako je još uvek faktički u povoju, finansije bez banaka i posrednika uzburkale su duhove među onima čiji bi interesi mogli biti realno ugroženi. Pozitivne strane decentralizacije finansija se nipodištavaju, a negativne (poput sigurnosnih problema) orkestrirano preuveličavaju.
Ko sem banaka još može da vam ograniči pristup vašem novcu?
Sem institucija centralizovanih finansija, vaša prava mogu da ograniče država, njena vlada i centralna banka, hakeri, kao i sam sistem (kroz “inside job”).
Država i njena centralna banka
Kada je 2012. spletom loših okolnosti izbila velika ekonomska kriza na Kipru, njene prve žrtve nisu bili njeni vinovnici - upravo oni posrednici iz sveta centralizovanih finansija, već običan svet.
Jedna od prvih mera koja je donesena bilo je ograničenje podizanja gotovine sa bankomata na 100 evra dnevno, kao i striktan limit na strana i domaća elektronska plaćanja.
U ovom slučaju, građani su plaćali danak tuđih kriminalnih aktivnosti, a ograničenja su uvela zajednički država i Centralna banka Kipra, dok su banke bile neposredni izvršioci njihovih naloga.
Napadači na sistem i sam sistem
Pošto je vaš novac sada samo niz nula i jedinica na serverskom kompjuteru banke, način na koji se može ukrasti je drugačiji - po nečem lakši, po nečem teži nego što je to, na primer, krađa gotovine.
Hakeri mogu izvršiti masovan napad na servere finansijske institucije i izvršiti transfere na račune koji su pod njihovom kontrolom. Doduše, banke, berze i drugi njima srodni su odlično zaštićeni, tako da su i napadači promenili strategiju orijentišući se na tzv. ciljane napade na individualne korisnike, čisteći im račune.
Međutim, najrazornija vrsta napada bila bi ona gde bi se sistem urotio protiv pojedinca. U filmu “Live Free or Die Hard” iz 2007, haker Tomas Gabrijel briše policajcu Džonu Meklejnu čitavu ušteđevinu i imovinu jednim klikom miša. Dakle, to još pre 15 godina nije zalazilo u domen puke fantastike.
Tehnički, ovakav sled događaja je odavno moguć. Ukoliko bi ga pratilo brisanje osobe iz, na primer, matičnih evidencija građana, ona bi bila dovedena u status sajber-smrti, bez mogućnost ne samo da poseduje išta, već i da ostvaruje bilo kakvo pravo, uključujući pravo na rad, zdravstvenu zaštitu ili na posedovanje javnih ličnih isprava.
Šta je rešenje?
Da li ćete i šta preduzeti u vezi sa ovim pitanjem zavisi od vaših vrednosnih stavova, spremnosti na odricanje od udobnosti i procene rizika.
Ukoliko ne želite da se država i finansijske korporacije upliću u domen vaše imovine i slobodnog raspolaganja njome, trebalo bi da se oslanjate što više na keš kao sredstvo plaćanja. To, između ostalog, podrazumeva minimalno ili nikakvo korišćenje postojećih finansijskih proizvoda i usluga, poput dozvoljenog minusa, kredita, elektronske banke, plaćanja karticom ili mobilnim telefonom…
Korišćenje kriptovaluta i decentralizovanih finansija zahteva određen stepen učenja i prilagođavanja i taj proces je okončalo u većoj ili manjoj meri oko 2% ljudi u Srbiji.
Osim toga, kod nas (a ni u svetu nije preterano bolje) njima se gotovo nijedna roba ili usluga ne može direktno platiti. Dok se hleb i mleko budu mogli kupiti Bitkoinom, proći će još dosta vode Dunavom, bio on sušan ili ne.
Na žalost, budućnost u kojoj je keš državni neprijatelj nije svetla po pitanju slobode upravljanja ličnom imovinom.