Crni talas: Legendarni heroji koji će živeti večno

„Za krovove kuća lepio se sumrak kada se na vrhu strme ulice pojavio kamion, natovaren jelovim deblima. Na trupcima se belasao tanak sloj snega. S obe strane ulice, pored oniskih trošnih kuća, nalazila su se po dvoja volovska kola, pretovarena čvornovatom hrastovinom. Volovi, iskošeni i povezani za drvene rude, grickali su seno rastureno po kaldrmi. Na kolima su sedele rabadžije, suvi i koščati planinci u surim, zakrpljenim odelima od grubog sukna. Svaki je na kolenima držao torbu od kozje dlake, iz nje vadio parče po parče crnog hleba, mrvio ga u šaci i pažljivo prinosio ustima“. (Deo iz priče Godina posle rata, zbirka Bugarska Baraka, Milisav Savić)

Istina je da nijedan film takozvanog „crnog talasa“ nije inspirisan prozom Milisava Savića, ali čitanje stvarnosne, ili „crne proze“, koja je nastajala u isto vreme kad i nova filmska struja, je vrlo važno za razumevanje crnotalasnih filmova.

Savićeve priče iz šezdesetih godina prošlog veka su na scenu dovele ljude koji trpe, obične mučenike ophrvane teretom života, a njegove pripovesti su direktan udarac onoj propagandnoj stvarnosti koja je služila državi.

Savršeni heroj ustupa mesto onima koji se bore za goli život u „svetu zadimljenih kafana, promajnih baraka, memljivih soba, iza musavih prozorskih okana, na prljavim ulicama, nevoljnicima, koji smislenost i ne vide, i ne traže“. (V. Ribnikar).

Takva proza je plodno tle za junake koji će svoje mesto pronaći i u pomenutim filmovima, ali ne i u bioskopskim dvoranama, budući da je vlast želela da im stane na put.

Jedan partizan protiv hiljadu Nemaca

Za razliku od književnosti, u oblasti filma je „u prvoj posleratnoj fazi proces oslobađanja od dogme i čisto ideološkog pristupa temama tekao nešto sporije“, piše Veljko Radosavljević u svojoj knjizi Sjaj crnog, te dodaje da su „filmovi zbog svoje znatno komplikovanije, tehničke prirode, kao i činjenice da su predstavljali osvedočeno moćno propagandno sredstvo, u potpunosti finansirani državnim novcem, pa je uticaj partijskog vrha bio očigledan i direktan“.

To znači da je o jugoslovenskom filmu odlučivao provereni komunistički kadar, pa je osnovni cilj filmske umetnosti bio da služi interesima narodnih vlasti.

Upravo su zbog toga u filmovima koji su snimani nakon završetka Drugog svetskog rata dominirale ratne teme ili teme obnove i izgradnje. Partizanski spektakli su funkcionisali po principu „jedan partizan protiv hiljadu Nemaca“, a glavni junaci su obično ostajali živi, pa su iz okršaja, pred kojima mogu da se postide i moderni akcioni filmovi, izlazili kao pobednici.

Šezdesetih godina u jugoslovenskoj kinematografiji počinje da se rađa novi film, koji raste iz ideja evropskih, pre svega francuskih i italijanskih, autora – Godara (Jean-Luc Godard), Trifoa (François Truffaut), Pazolinija (Pier Paolo Pasolini), Antonionija (Michelangelo Antonioni), te drugih.

Njihov značaj je i u tome što su doneli nezavisnost od filmskih studija, a to je značilo više slobode. Filmovi su počeli da se snimaju kao što se danas prave takozvana indie moderna ostvarenja, a izlazak iz senke studija omogućio je da se autori okrenu drugim temama, da „objektivnije sagledaju svet, ali i istorijski kontekst jugoslovenskog socijalističkog samoupravnog društva“. (Sjaj crnog)

Film noir

Sanja Lazarević Radak piše da se „najbližim srodnikom crnog talasa smatra film noir ili „crni film“, koji se javlja tokom Drugog svetskog rata, a ostaje moderan i pedesetih godina XX veka. Umesto mjuzikla i ljubavnih pričica sa srećnim krajem, na scenu stupaju teme razočaranja, depresije, pesimizma, otuđenja i korupcije“.

Kriminalci, sociopate i otpadnici uopšte, tako postaju heroji, pa filmski junaci više nisu jednodimenzionalni, budući da su moralno ambivalentni. Gledaoci ih se boje, ali taj strah nije onaj stari strah od običnog neprijatelja, već novi, sa više slojeva – strah koji uključuje i bojazan da bismo i sami mogli da postanemo negativci.

Radak dalje dodaje da se „crni talas, nasuprot partizanskom spektaklu, hvata u koštac s temama koje su bile izopštene iz jugoslovenskog javnog diskursa. Te teme obuhvataju unutrašnju podelu društva, „tamnu stranu“ socijalističke izgradnje, predstavljajući složeniju sliku društva od one koju nudi propagandistička kinematografija. Inat, vlastoljubivost, koristoljublje, bahatost, nehumanost, neznanje postaju ljudske osobine i deo psihologije gomile koja nema ideološko opredeljenje (Ognjanović 2008, 307)“.

Smatra se da je crni talas počeo 1961. godine, sa filmom Dvoje Aleksandra Petrovića, te da je potrajao do 1971. kada je zabranjen film WR - misterije organizma Dušana  Makavejeva.

Od početka se ti filmovi nazivaju „našim modernim filmovima“, a na scenu ubrzo stupaju Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, kasnije Želimir Žilnik, te drugi. Uz nešto umetničke slobode, u državi koja je film smatrala najvažnijom od svih umetnosti, uz inovativni i eksperimentalni pristup, reditelji crnog talas uspevaju da snime određeni broj filmova koji stižu do velikih evropskih festivala.

Novi filmovi su predstavljali svojevrsnu revoluciju, a Radak piše da su „ukazivali na pukotine u idealnoj slici socijalističkog sistema – skretanjem pažnje na nezaposlenost, maloletničku delikvenciju, prostituciju, ekonomsko siromaštvo, marginalizaciju etničkih grupa i osoba s posebnim potrebama, uporedo s prvim tematizacijama homoseksualnosti, naturalističkim scenama seksa i upotrebe opijata“.

Svet je postao stvarniji, ali je neophodno da se napomene da reditelji crnog talasa nisu imali za cilj da sruše državu, već da ukažu na potrebu za realnijim društvenim uređenjem koje ne zaboravlja na marginu.

Ljubav je potrošna roba

Već prvi crnotalasni film Dvoje priča o tome da su ljubavni partneri potrošna roba, što se kosilo s tadašnjim shvatanjem morala. Pred gledaoca se postavlja teza da sreća nije u međuljudskim odnosima, a žudnja traje kratko i ne garantuje trajno povezivanje.

Drama otuđenja s erotskim motivima nije bila nešto što se uklapalo u tadašnje stavove koji su se bazirali na sloganu „ništa pre braka“. Srećnoj državi su bili potrebni srećni građani, ali umereno – ni previše raspusni, ni previše umrtvljeni. Ono što se nije odobravalo se ipak dešavalo „ispod žita“, upravo u zadimljenim kafanama i vlažnim stanovima koji su postali omiljena scenografija crnog talasa.

To prvobitno otuđenje, piše Radak, „kulminira u nasilju – agresiji i autoagresiji; kriminalu, ulasku droge u jugoslovensko društvo, a crni talas o njemu govori jezikom eksplicitnih scena seksa i ubistava.

To se možda najbolje vidi u filmu Jovana Jovanovića Mlad i zdrav kao ruža iz 1971. godine – „Već uvodno kontrastiranje sadržaja čestitke za Titov sedamdesetsedmi rođendan i stvarnosti nezadovoljstva, beznađa i nasilja u kome žive mladi, ukazuje da je socijalistička realnost daleko ispod visokih standarda koje je postavio marksizam“.

Slično kao ovaj, i drugi se filmovi bave istim temama:

• Grad (1963) Živojina Pavlovića, Marka Babca i Kokana Rakonjca prikazuje isprazni, besciljni život mladih
• Zabranjeni film Dani (1963) Aleksandra Petrovića predstavlja površne partnerske odnose kao bekstvo od isprazne svakodnevice
• Kratki dokumentarni film Nezaposleni ljudi (1967) Želimira Žilnika prikazuje ljude bez boravišta, gladne i promrzle, kako bi predstavio tamnu stranu realnog socijalizma
• U filmu Jutro (1967) Puriše Đorđevića partizani već prvog jutra nakon proglašenja mira počinju da se razračunavaju sa svojim političkim neprijateljima – iako je rat završen, ubijanja ne prestaju
• Nemirni (1967) Kokana Rakonjca se bavi policijskom potragom za nestalom devojkom koja je osumnjičena za niz fatalnih automobilskih nesreća
• Buđenje pacova (1967) Živojina Pavlovića se smatra značajnim za crni talas jer skreće pažnju na homoseksualnost, ali je primarno socijalna drama o životu na margini
• Praznik (1967) Đorđa Kadijevića prikazuje četnika kao seljaka u uniformi, a psihologiju gomile kao smrtnu opasnost
• Kad budem mrtav i beo (1967) Živojina Pavlovića gledaoca vodi u mračni svet periferije, koji svojim sivilom predskazuje tragičnu sudbinu glavnog junaka
• Skupljači perja (1967) Aleksandra Petrovića ide na mesto koje se smatra krajnjom marginom – u romsko naselje, među junake koji i danas najviše trpe, a uz stereotipe o Romima kakvi su strast, impulsivnost i nemogućnost da se integrišu u šire društvo
• Film Delije (1968) Miće Popovića priča o dva brata koja ne znaju kako da se prilagode mirnodopskom životu, što ih gura na marginu
• I bog stvori kafansku pevačicu (1972) Jovana Živanovića, kako piše Radak, prati Belu Seku, „pevačicu koja ostaje zatvorena u repetitivni obrazac poniženja kojeg prestaje da bude svesna“

Druga strana

Ovo su sigurno najistaknutiji filmovi crnoga talasa, a bilo ih je još. O tom periodu se ipak različito pisalo, pa je bilo i onih koji su za propast ove filmske ere krivili sumorne teme koje su odbijale publiku.

A. Veljić je, na primer, 1973. godine, u sumrak crnog talasa, u Plavom vjesniku pisao da su filmski radnici na svetskim filmskim festivalima morali da se pravdaju stranim kolegama, te da objašnjavaju da u Jugoslaviji nije sve tako crno kako se prikazivalo u nekim filmovima.

U tom svom tekstu je crni talas nazvao „idejnim zastranjivanjem“ u jednom delu domaće kinematografije, te je tvrdio da su umišljeni reditelji tražili ružno i tamo gde ga nije bilo.

Veljić ne spominje zabrane, bunkere i cenzuru, već tvrdi da je publici dosadio takav domaći film. Piše da je „prodor u nepoznato - koji su mnogi ocenili i kao prodor u degradaciju ukusa - sve više praznio bioskopske dvorane“, te navodi i statističke podatke, ne spominjući pritom da je na smanjeno interesovanje publike uticao i uspon televizije.

Zanimljiv je i deo u kojem piše o polemici oko filma WR - misterija organizma – „misterija oko "Misterije" raspletala se čitave dve godine, a u međuvremenu su naši građani zagolicani svim tim polemikama prilikom svojih turističkih putovanja u London ili Pariz svraćali u neki od tamošnjih kinematografa i pogledali taj toliko "reklamirani" film. I tek pre nekoliko dana saznali smo iz službenog saopštenja Neoplante da je taj film "moralna i ideološka hipoteka", koju je ta radna zajednica nasledila, a da su od 1. aprila 1972. uradili sve da tu hipoteku sklone. Makavejevljev je film ocenjen kao "idejno štetan i neprihvatljiv za javno prikazivanje", jer "vređa našu društvenu stvarnost i tekovine revolucije" pa ga je ta radna zajednica i zabranila. Na sastanku osnovne organizacije SK "Dunav-filma" održanom, u okviru svestranog preispitivanja dosadašnjeg rada osnovne organizacije SK ove radne organizacije, osnovna organizacija SK istakla je političku i društvenu odgovornost Dušana Makavejeva i donela odluku o njegovom isključenju iz Saveza komunista“.

Stradanje Plastičnog Isusa

I dok je za jedne slučaj WR - misterij organizma označio kraj crnog talasa, drugi tvrde da se to dogodilo 1973. sa zabranom Plastičnog Isusa (1971) Lazara Stojanovića.

Veljko Radosavljević u svojoj knjizi piše da je formalni povod za okončanje ovog perioda pronađen u tom studentskom filmu, koji je snimljen dve godine ranije i do tada nije javno prikazivan.

U tom trenutku je počelo „raščišćavanje odnosa u kinematografiji“, što su, ako je suditi po ondašnjim izjavama, mnogi poznati filmski radnici dočekali s oduševljenjem. Lazar Stojanović je izabran za žrtvenog jarca, budući da nije sve moglo da se završi na usmenim raspravama.

Radosavljević objašnjava da je dan pošto je u novembru 1971. godine diplomirao s radnom kopijom filma Plastični Isus, Stojanović otišao u vojsku. Svi koji su film videli bili su svesni da je vrlo opasan, najviše zbog toga što ima niz zajedljivih aluzija na totalitarne režime, uključujući i jugoslovenski. Stojanović je pristao da film premontira, kako bi mogao da bude prikazan, ali je intervencije odložio za kasnije. Film je ipak stigao u pogrešne ruke. Tek svršenom reditelju se sudilo u Vojnom sudu u Beogradu, gde je 5. decembra 1972. osuđen na godinu dana zatvora.

Presuda se, piše Radosavljević, igrom slučaja poklopila s konačnim udarom na crni talas, a režim je dobio idealnu metu – mladog i ne mnogo poznatog reditelja, čiji se prvi film nije mnogo tumačio, ali je ipak proglašen anti-komunističkim.

Stojanović je mnogo godina kasnije, u intervjuu za e-novine iz 2010. godine, na pitanje „Kako danas doživljavate to što ste preživeli tokom istrage suđenja i zatvora zbog filma Plastični Isus ?“ rekao „Mnogo lakše i sa mnogo više rezerve i razumevanja za vlast, nego što sam ih imao ranije. Jer sam mnogo putovao i video mnogo teže oblike totalitarizma, tamo gde vas ubiju nasred ulice. U vreme zrelog totalitarizma, kada sam ja progonjen, gotovo da nije bilo političkih ubistava. Bilo ih je nekoliko, za koje ja znam, ali još uvek neuporedivo manje nego u današnjoj Rusiji, na primer. Što je opet manje nego u Južnoj Americi, a što je još mnogo manje od onoga što se dešava u nekim afričkim državama. Dakle, mislim da građani mogu malo da odahnu onda kada poredak iz svoje revolucionarne faze počne da vlada relativno malom primenom nasilja. Samo nestabilni poredak ima potrebu za viškom nasilja. S druge strane, ništa se ne menja u odnosu na državu: ona ima monopol na nasilje, pa će uvek na duši imati najveći broj zloupotreba sile i izvitoperavanja pravde – i u totalitarnim i u demokratskim uređenjima. Na građanima je da tih zloupotreba bude što manje, a naročito da spreče zataškavanje onih koje se ipak dese“.

Od završetka crnog talasa je prošlo pola veka, a jedinstvo i progres su i danas zastavice kojima se maše pred gladnim očima gledalaca. Oni koji se ne uklapaju u idiličnu sliku poretka i dalje su tamo negde – na margini, između četiri zida iz kojih je nemoguće pobeći.

Blato, urušeni kućerci, nezaposlenost i siromaštvo su tu, nadohvat ruke. Jedina razlika između nas i junaka crnog talasa je u tome što mi imamo društvene mreže na kojima možemo da glumimo u nekim drugim filmovima.

Fotografije: snimci ekrana iz filmova