Da li je brak relikvija prošlih vremena?

„Brak je prevaziđena institucija.“

Koliko često čujete ovu opservaciju? I još važnije, čini li vam se da je ona tačna?

Naravno da nije, u potpunosti. Jer, brak je i dalje dominantna partnerska zajednica, te u tom smislu svakako da nije i ne može biti prevaziđen, ali isto tako je svima jasno da on danas funkcioniše daleko od onog hrišćanskog uverenja da je brak “najveće partnerstvo u životu – taj odnos od trajnog je i vječnog značaja.”

Dovoljno je samo da pogledamo broj razvoda na godišnjem nivou, bilo lokalno, bilo globalno, pa da nam postane jasno da brak odavno nije trajna, a pogotovu ne večna zajednica dvoje ljudi. Osim toga, on neretko i u onim duboko tradicionalnim i hrišćanski orijentisanim porodicama ne funkcioniše po tom kanonu.

Kratka istorija bračne zajednice

Brak se kao instutucija razvio mnogo ranije nego što doseže naša pisana istorija. Teorije o njegovom nastanku temelje se uglavnom na etnografskim podacima i antropološkim istraživanjima koja su dovela do zaključka kako je on nastao ne bi li se sprečilo endemsko nasilje u okviru praistorijskih plemena. Takav uzrok nastanka, nažalost, nije isključio kasniju pojavu nasilja u samom braku.

U početku se on temeljio na lokalnim običajima i kao takav je egzistirao sve do XVI veka kada Rimokatolička crkva uvodi pravilo po kome je brak bio važeći samo ukoliko je sklopljen pod okriljem Crkve.

Dva veka kasnije revolucionarna Francuska je u sklopu opšte sekularizacije pravo sklapanja braka sa Crkve prenela na državu i tako nastaje građanski brak koji se potom sve do sredine prošlog veka kao takav implementira u sve evropske države.

U različitim kulturama i danas postoje određene razlike u poimanju braka i njegovom obliku, kao i zakonskim odredbama koje ga regulišu, ali generalno brak predstavlja formalan odnos koji definiše pravila uzajamne privrženosti između dve osobe, prevashodno muškarca i žene, a poslednjih godina u velikom broju zemalja i odnos dve osobe istog pola.

Kao takav on u aktuelnim vremenima proživljava značajnu reformaciju usled koje i dolazimo do toga da sve manje ljudi ima veru u njegovu institucionalnost.

Civilno partnerstvo kao alternativa za brak

Kako bi omogućile institucionalizaciju istopolnih veza, a bez njihovog izjednačavanja sa brakom u njegovom tradicionalnom poimanju, pojedine zemlje su omogućile sklapanje civilnog partnerstva.

Među prvima je to uradila Velika Britanija koja je ubrzo omogućila sklapanje civilnog partnerstva i neistopolnimnim parovima. Kako su taj model prekopirale još neke zemlje tako se u njima sve veći broj heteroseksualnih parova pre odlučivao za civilno partnerstvo nego za brak, verovatno zbog uverenja da je ta forma partnerstva manje obavezujuća.

A zapravo ako pogledamo razliku između ove dve forme partnerstva, brak – pogotovu ako je sklopljen pod okriljem Crkve - obavezuje na vernost, dok kod civilnog partnerstva to nije slučaj. Zato i postoji neko opšte uverenje da mu pribegavaju oni parovi koji žele da budu životni partneri, da zajedno grade dom i stvaraju porodicu, ali da u emotivno-seksualnom smislu budu u odnosu koji u nedostatku boljeg termina nazivamo otvorenom vezom.

Ko je glava porodice?

Svi oni socio-ekonomski trendovi koji su doveli do seksualne revolucije, doveli su i do toga da tradicionalni vid bračnog funkcionisanja doživi preobražaj.

Pre svega, krucijalnu ulogu na tom polju je odigrala borba za jednakost polova. To se najpre odnosi na izjednačavanje statusa muškarca i žene u samom braku postignuto ženskom borbom za ravnopravnost polova. Kada govorimo o tradicionalnom braku između muškarca i žene, on je u demokratskim i građanskim društvima odavno izašao iz patrijarhalnog okvira koji podrazumeva muškarca na čelu bračne zajednice.

Žene danas ne samo da nisu u ekonomskom smilu zavisne od muškaraca, već su i seksualno slobodnije. Kao takve, one plaše muškarce kod kojih vezivanje za takvu ženu izaziva osećaj neadekvatnosti ili nesigurnosti. Međutim, ima i onih muškaraca koji na to gledaju znatno racionalnije i upravo u ekonomskom osnaživanju žena vide potencijal za dobar brak, jer više neće sve obaveze, finansijske i bilo koje druge, biti samo na njihovim plećima.

Dogovor kuću gradi

Za uspešan brak je pre svega važan dogovor i postavljanje pravila funkcionisanja.

Zanimljiv je podatak koji potvrđuju brojna istraživanja da se preko 50% brakova zasniva među kolegama na poslu ili kolegama sa fakulteta. Najčešće obrazloženje za takvo stanje stvari jeste da su ih povezala zajednička interesovanja ili su se kroz rad, odnosno studiranje, dobro upoznali. Naravno, takvi brakovi mogu da budu vrlo srećni i uspešni posebno što iste profesije biraju slični karakteri, a negde i ista uverenja.

Upravo u tom vidu vezivanja dvoje partnera u bračnoj zajednici treba tražiti model budućeg opstanka institucije braka.

Kakva je budućnost braka kao institucije?

Ono što će sigurno ostati kao karakteristika bračne zajednice  jeste funkcionisanje po principu pravila. Nekada ih je definisala Crkva, pa onda država, a potom država i bračni partneri zajedno dok će na kraju verovatno doći do toga da će njegova pravila definisati upravo oni koji po njima i funkcionišu, muž i žena sami.

Stoga uopšte ne bi trebalo da nas začudi ukoliko jednog dana svaki par bude pisao svoja personalna pravila bračne zajednice baš kao što danas njegove ekonomske odlike definišu predbračnim ugovorom. Mnogi su skloni verovanju da je predbračni ugovor ubio ljubav, ali mu čak i takvi sve češće pribegavaju.

Suština je zapravo da su ljubav i dogovor dvoje ljudi koji u brak stupaju najvažniji temelji na kojima on kao institucija počiva, tako da će sve dok bude ljubavi i partnerskog odnosa biti i braka koji će verovatno samo doživljavati preobražaj u vidu novih porodičnih formi.

S tim u vezi konačni zaključak i odgovor na pitanje sa početka priče bi glasio da brak kao institucija nije prevaziđen, ali da je definitivno prevaziđena njegova tradicionalna forma.

Aktuelna sociološka podela braka podrazumeva njegove tri vrste.

Prva krajnost su tradicionalni brakovi sa konvencionalnom podelom gde je muškarac glavni, dok drugu predstavljaju tzv. peer marriages gde među bračnim partnerima vlada potpuna jednakost. Sredinu čini treća vrsta brakova koji predstavljaju prelazan oblik između dve pomenute krajnosti. U ovoj trećoj vrsti bračne zajednice, parovi neguju jednakost, ali je veći deo najvažnijih odluka (prevashodno finansijskih) i dalje na mužu.

Budućnost braka kao institucije, veruju sociolozi, treba tražiti u peer marriages konceptu.

Ti brakovi, zasnovani na prijateljstvu i poverenju, na dobrom poznavanju partnera, na njihovim sličnim karakteristikama, na podjednakim vrednostima i zajedničkim iskustvima, najlakše  mogu opstati u brzom vremenu u kome živimo i u kome je težnja ka individualnosti i slobodi izraženija nego ikada pre. U takvom sistemu vrednosti jedino partneri koji se odlično poznaju, veoma dobro razumeju i pre svega otvoreno komuniciraju o svemu mogu računati na brak koji traje.

Jedino takvi parovi, uz poštovanje individualnih želja mogu izgraditi, ali i ispoštovati  pravila koja sami postavljaju a na kojima njihov brak kao institucija koja štiti njihova prava i slobode, ali i uzajamnu ljubav, može opstati i nastaviti da egzistira.