Da li će veštačka materica osloboditi žene?

Podređene produžetku ljudske vrste, kako je u feminističkoj bibliji opisala Simon de Bovoar još sredinom prošlog veka, žene su, definisala je, vekovima unazad Drugi pol u odnosu na muškarce.

Da li jajna ćelija koja evoluira 12 puta godišnje, od početka seksualne zrelosti pa do menopauze, zaista osobu stavlja u podređen položaj? Ili je biologija iskorišćena kako bi "prvi" pol bio na povlašćenoj poziciji moći? Ili je u pitanju i jedno i drugo?

Mnogo puta smo čule argumente da su nam priroda ili Bog tako "dali" i šta je tu je, uprkos tome što biološki a naročito “svevišnji” determinizam decenijama unazad osporavaju ne samo brojne feministkinje, već i zdrav razum.

Nedavno mi je mladi čovek u kafanskom razgovoru rekao “Žena je nervozna samo u tri slučaja: kad treba da dobije, kada dobije i kada ne dobije”. Izgovorena u polušali, ova rečenica jednog 25-godišnjaka, nažalost, odražava poimanje žene mnogih muškaraca u Srbiji i širom sveta.

Predstava žene kojom upravljaju isključivo hormoni i koja je 24/7 histerična, dalja je od istine nego konstatacija da trenutno vlada mir u svetu.

Međutim, kako je objasnila egzistencijalistkinja sa početka teksta još sredinom 20. veka, žena je fiziološki definisana svojim polom, tom jajnom ćelijom koja se rađa i umire u njoj iz meseca u mesec, i tako 35 do 40 godina. Taj polni život obično prati i devetomesečno sazrevanje oplođene ćelije u materici. To je, prema gruboj matematici, 2.250 dana krvarenja, odnosno nešto više od 6 godina, a tome treba dodati i periode trudnoće (u zavisnosti koliko ih koja žena ima). Za svaku ženu koja po trenutno važećim pravilima sebe može nazvati biološkom majkom (a nije koristila reproduktivne tehnologije poput surogat majčinstva), ovo je minimum devet meseci.

Same izračunajte koliko vremena posvećujemo produženju vrste i to samo u domenu donošenja novog života na svet, odnosno u delu koji nam je "priroda dala". Ne računajući ulogu koju nam je društvo dodelilo u odgoju dece (uz argument "majka je majka"), a koje je uglavnom mnogo duže.

Čija je, zapravo, materica?

Poražavajuće je da, uprkos tome što majčinstvo zahteva dobar deo ženskog života (zahvaljujući i prirodi i društvu), materica nije stoprocentno njeno vlasništvo. Ovaj ženski organ je i dalje "u rukama" muškaraca, ako uzmemo u obzir koji pol je dominantan na pozicijama odlučivanja (i dalje je tu premalo žena, a i ne bave se sve one koje imaju moć ženskim pitanjima).

Od početka borbe sufražetkinja do januara 2021. godine prošlo je više od 120 godina, a ipak, jedna evropska zemlja je prošle godine poklekla pred zakonodavstvom koje ubija ljudska prava, samim tim i ljude. Smrt 30-godišnjakinje direktna je posledica nereagovanja lekara zbog strožih zakona o pobačaju u Poljskoj, što je nanovo izazvalo proteste širom ove zemlje u novembru 2021.

Organizacije koje se bave ljudskim pravima upozoravale su da Poljska nije jedina zemlja koja organičava prava žena, te da se to dešava u mnogim zemljama Evrope i EU. Podsetivši na Manifest 343 iz 1971. godine, koga su u Francuskoj potpisale 343 žene priznajući da su abortirale kako bi legalizovale ovaj postupak i pravo žene da odlučuje o svom telu, one su pozvale ljude na solidarnost po pitanju slobode.

Manifest 343 je pisala upravo Simon de Bovoar, a počinje ovako:

Milion žena u Francuskoj abortira svake godine. Osuđeni na tajnost, to rade u opasnim uslovima, dok je pod medicinskim nadzorom ovo jedan od najjednostavnijih postupaka. Društvo ućutkava ove milione žena. Izjavljujem da sam jedna od njih. Izjavljujem da sam abortirala. Kao što zahtevamo slobodan pristup kontracepciji, zahtevamo slobodu abortusa.

Koliko god nam neverovatno zvučalo da u srcu Evrope i pola veka kasnije može da se uskrati pravo na abortus, činjenice nas itekako uveravaju u suprotno, a vreme nas privikne čak i na najružniju realnost.

Šokirane su bile i žene u Italiji kada su saznale da njhovi abortirani fetusi imaju grobove u obliku krstova na kojima su ispisana upravo njihova imena!

Govoreći o majčinstvu ne smemo da preskočimo i ono što mnoge NE ŠOKIRA, jer je normalizovano i u institucijama sistema.

Reč je o diskriminaciji trudnica i majki male dece koja je sveprisutna u oblasti rada i zapošljavanja, a o čemu svedoče mnoge novopečene mame ostale bez posla po povratku sa porodiljskog.

Ili su ih zamenili muškarci ili žene bez dece ili one sa odraslom decom, kao i one koje Bovoar svrstava u “treći pol” (žene kojima je reproduktivni period prošao i oslobođene su bremena ženstvenosti).

Tako dolazimo do zaključka da još nemamo adekvatnu podršku društva koje od nas očekuje da bez zadrške radimo na njegovom produženju i opstanku, pa se socijalna, ekonomska, kulturna i svaka druga žrtva očekuje i podrazumeva.

Zato se mnoge od nas širom sveta pitaju:

Kako reproduktivne tehnologije utiču na položaj žene

Mnogi su, makar prema komentarima na društvenim mrežama, ostali šokirani i na vest o mogućnosti da se ljudi nekada u budućnosti rađaju iz veštačke materice, odnosno na opciju da u gestaciji uopšte ne učestvuje žena! Zamislite takav udarac na tradicionalnu porodicu?!

"Gnusno!". "Igrate se Boga!" su uobičajene reakcije.

Priča o veštačkoj materici nije nova (čak je pomalo i bajata), ali je nedavno iz Kine stigla sveža vest: njihovi naučnici su razvili veštačku inteligenciju u formi dadilje, koja bi brinula o embrionima razvijanim u ovakvom uslovima.

Ako vas vizualizacija ove priče podseća na distopijski blokbaster sa početka novog milenijuma, biće da je to Matrix (mnogi su ovo takođe konstatovali u komentarima na vest o veštačkoj materici). Strah od toga da neko drugi (mašine) počne da odlučuje o njihovom životu je sveprisutan, iako muškarci odlučuju o životima žena predugo (a i predugo je kratak period u odnosu na realnost).

Šta kažu argumenti, ako ih uopšte ima, u korist ovakvog korišćenja reproduktivne tehnologije? Razmatrajući ovo pitanje čini se da smo zaboravili na termin “veštačka oplodnja” kako se popularno naziva in vitro tehnika začeća koje se dešava van ljudskog tela - kada se jajna ćelija i spermatozoid spoje ispod mikroskopa, a zatim usade u uterus? IVF metodi se danas podvrgavaju milioni žena i rađaju milioni dece.

Zašto onda i čitava trudnoća ne bi mogla da funkcioniše “u epruveti”? Zašto ne bi bila rešenje za one koji ne mogu da iznesu trudnoću prirodnim putem ili one porodice u kojima ni jedan od partnera nema matericu ili žene koje bi da se takmiče na letnjoj Olimpijadi 2024 ili da završe projekat na kome su naporno radile godinama unazad? Da li bi ovakav veštački organ donekle oslobodio žene diskriminacije u zapošljavanju, radu, životu? Jeli ovo bolja alternativa od surogat materinstva koje je već zakonom uređeno u nekim zemljama ali i dalje sa dubokim pravnim i etičkim rupama?

Pored ovih tehničkih pitanja, moramo postaviti i ona suštinska: da li bi veštačka materica oslobodila žene, koje bi prestale robovati produženju ljudske vrste?

Feministkinja Jelena Riznić, inače doktorandkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu takođe ističe da je u feminističkoj misli odavno prepoznato da je sposobnost žene da rađa ujedno i ono što je u osnovi tlačenja, pa su zato, dodaje, "feminističke utopije išle u tom smeru".

“Tako je američka feminističkinja i pionirka radikalnog feminizma, Šulamit Fajerston, pisala o takvoj utopiji, ali otvoreno računajući sa tim da je trenutno društvo - kapitalističko, patrijarhalno - mizogino i da nikakve reproduktivne tehnologije ne mogu da promene položaj žene. Kada piše o drugačijim oblicima reprodukcije uz pomoć novih tehnologija, ona zapravo piše o postrevolucionarnom društvu - društvu koje se zaniva na potpuno drugačiji principima, principima jednakosti, solidarnosti, nenasilja. U suprotnom, takve tehnologije mogu da se upotrebe u upravo suprotne svrhe tj. dalje porobljavanje žena”, kaže Jelena Riznić.

Ako ne mogu tehnologije, šta može? Zapitaćemo se, a Jelena Riznić nas podseća da reproduktivne tehnologije koje već postoje nisu uspele da promene položaj žene, niti pogled na materinstvo.

“Štaviše, od žena se više nego ikada očekuju da bude majka, po cenu sopstvenog zdravlja, pa je IVF maltene nužna stvar ukoliko par nema decu, pa i do krajnjih fizičkih i finansijskih granica žene. U tom smislu, ne mislim da bilo koje reproduktivne tehnologije, pa ni veštačka materica, mogu da promene položaj žene. Jedini način promene svesti jeste u promeni određenih principa koji sada postoje, a tiču se roditeljstva i posebno materinstva.”

Imamo li pravo na izbor?

Ova feministkinja kaže da je osnovno pitanje da li žene imaju izbor u smislu kontrole nad sopstvenim životom. Pošto je stava da reproduktivne tehnologije rade upravo suprotnu stvar - smanjuju kontrolu žena nad sopstvenim životom, rešenje vidi u borbi za uslove u kojim će žene neometano birati da budu ili ne budu majke, podjednako dostojanstveno.

“To znači da materinstvo neće značiti kraj života žene - profesionalno i društveno, kao što ni izbor da ne bude majka neće označiti ženu kao nekakvo čudovište,” dodaje Jelena Riznić.

Drugi oblici roditeljstva već postoje i tiču se usvajanja dece, podseća, te njegova suština ne sme da bude fetišizacija gena, već ljubav prema drugom ljudskom biću.

Doktorka Ketrin Mekej koja predaje bioetiku na Sidnejskom univerzitetu u svom radu „Tiranija reprodukcije“: Da li bi ektogeneza mogla da doprinese oslobađanju žena? pak zaključuje da razvoj organizma u veštačkom okruženju ima potencijal da izazove tradicionalne patrijarhalne porodične strukture, kao i sve druge strukture kojima dominiraju muškarci (posao, obrazovanje, kulturna proizvodnja), omogućavajući preispitivanje porodice i društva na radikalnije načine nego do sada.

"Razbijanje konceptualne veze između 'majke', 'žene' i biološkog funkcionisanja žene bi prekinulo glavni mehanizam kontrole nad svima nama koji sebe nazivamo ženama," zaključuje Mekej.

Ova autorka takođe polazi od stanovišta koje su imale Bovoar i Fajerston da su žene i dalje u velikoj meri određene svojom reproduktivnom ulogom, a podupire ga trvdnjama drugih autorki.

"Carolin McLeod i Julie Ponese tvrde da je veza između ovih koncepata toliko moćna da žene krive sebe ako dožive neplodnost, čak i ako su uzroci neplodnosti nepoznati. Oni tvrde da "žene često moralno krive sebe za neplodnost, iako su one retko moralno relevantan uzrok neplodnosti, i... njihovo samookrivljavanje je blisko povezano sa njihovim ugnjetavanjem kao žene". To je zato što su ove žene internalizovale u izvesnoj meri shvatanje da je njihova uloga da se reprodukuju i da bi stoga trebalo da budu u stanju da se reprodukuju bez pomoći. Nemogućnost reprodukcije postaje lični moralni nedostatak i izvor srama zbog toga što ne žive u skladu sa opresivnim standardima koji su im postavljeni", navodi Mekej.

Dodaje da bi upravo ektogeneza, odnosno veštačka materica mogla ukloniti ukorenjene predstave žena kao odgajivačica, gde je njihova primarna vrednost u reprodukciji i brizi za potomstvo. Promena u ekonomiji brige zahtevala bi pregovore, ističe dr Mekej, posebno tamo gde je pravno 'majka' definisana u smislu biologije i gde žene imaju veći deo moralne ili pravne odgovornosti.

"Zakon Ujedinjenog Kraljevstva kaže da „sve majke i većina očeva imaju zakonska prava i obaveze kao roditelji“. Moramo se zapitati kako je to slučaj da sve majke, ali samo većina očeva, trenutno imaju zakonska prava i odgovornosti, razmotriti kako su ona povezana društvenim ulogama i našim moralnim sudovima o roditeljstvu, i nastojimo da promenimo perspektivu iz koje se određuju i oblikuju odgovornosti za brigu", objašnjava Mekej.

Neki drugi ugao

Argument protiv veštačke materice, ali iz sasvim drugačijeg ugla, dala je psihološkinja iz Niša Tatjana Cvetković. Upitana kako bi ovakav prenatalni razvoj uticao na psihičko sazrevanje fetusa, odgovorila je zazirući od tehnološke današnjice i stavljajući trudnoću i porođaj u domen božanskog:

“Čini mi se da su žene manje sklone tim izopačenim zamenama rituala, pre svega što ih trudnoća čini suštinski ženama i rekla bih da su trudnoća i čin rađanja jedan veliki prirodni ritual koji, ako bude proživljen svesno, može biti vrlo veliki pokretač u životu svake žene. Dakle, ono što je iskonsko, što nam je dato da budemo majke, rođenje detata i trudnoća je nešto što je neotuđivi deo svake žene i time iskonskim božanskim ritualom svaka žena negde se zaokružuje.”

Zatim zaključuje:

“Nijedna veštačka materica ni jedna veštačka tvorevina ne može da zameni život, tako da sve te neke vrednosti koje čini mi se nam se pomalo i nameću doživljavam kao neko protiv prirodno rešenje i nešto što pokušavamo poput veštačke inteligencije ili kompjutera koji nam menja život, ali zaboravljamo da on ne može da oseća. Sama ideja da veštačka materica može donositi na svet dete iz mog ugla zvuči veoma nakaradno i skrnavi onu božansku prirodu žene, jer znamo da život zapravo ne počinje rođenjem nego začećem i da zapravo na taj način imamo i jedan transgeneracijski prenos, povezanost sa svojim precima.”

Odgovor na pitanje iz naslova: moramo se boriti za slobodu

Čini se da zasad ne postoji konačan odgovor na pitanja - šta bi nas oslobodilo i hoćemo li ikada biti egal sa muškarcima.

Oprečnih mišljenja je mnogo, ali citirana dr Mekej smatra da odgovore na brojna pitanja koje pred nas stavlja ektogeneza, odnosno razvoj fetusa u veštačkim uslovima, moramo dobiti pre nego što i prvo dete dođe na svet na način.

S obzirom na to da su se sisari već razvijali u veštačkoj materici, kao i da se deca rađaju iz presađene materice, nova budućnost nije tako daleko.

Valja požuriti. Moramo kao društvo biti spremni, jer deo onoga o čemu je Haksli pisao u svom sci-fi romanu pre skoro jednog veka, moglo bi da postane naša realnost. Moramo se uključiti u ovo i srodna pitanja, da bismo se kao društvo menjali na bolje.

Uzmimo materice (i naše i one veštačke) u svoje ruke, jer niko se neće boriti za našu slobodu do nas samih.