Dokumentarni film: Dokaz da smo stvarno postojali

"Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcima, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji - blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... U avanture dokumentarnog filma prvenstveno me je gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanjem nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je, dakle, pokušaj uređenja tog sveta i borba za određene vrednosti. To je zadatak stvarne umetnosti“. (Dimitar Anakiev)

Na to da bi dokumentarni film trebalo da bude potera za golom istinom svojevremeno nas je podsetila priča o životu Hatidže Muratove, koja je došla u obliku dokumentarnog filma Honeyland (2019).

Pripovest o čuvarki pčela, koja živi u napuštenom selu na severu Makedonije, još jednom je potvrdila da je realnost često zanimljivija od fikcije.

Mnogi su emotivno reagovali na ovu potresnu sudbinu, uprkos tome što je glavna junakinja svoju priču ispričala bez patosa, onako kako o životu pričaju oni koji su njegovu težinu zaista osetili.

Scena u kojoj Hatidža sa upaljenom bakljom trči kroz pusto selo, kako bi svog psa odbranila od gladnih vukova, simbol je za život uopšte – čitav je svet tek plamičak koji tinja u mračnom trbuhu sveta.

Honeyland – Sve što imaš je ono što jesi i ono što daješ drugima

Još je Seneka govorio o tome da više patimo u mašti nego u stvarnosti, pa je sigurno da patnja poslednje čuvarke divljih pčela u Evropi dobija različite proporcije u glavama gledalaca.

U strahu su velike oči, a meditacija o životu Hatidže Muratove ume da uplaši, posebno one koji često okreću glavu od neprijatnih stvari, sve u želji da „misle pozitivno“.

Hatidža ne misli, Hatidža dela, živi sa prirodom i u prirodi, usred opustelog sela na severu Makedonije.

Trošna kuća od kamena je tek sklonište u kojem su kreveti bez dušeka, a svetlost dolazi jedino od vatre. Moderan čovek bi pomislio da je to dovoljan razlog za očajanje, ali ne i ona koja uprkos svemu žuri u susret pčelama.

Još od prve scene je jasno o kakvoj se ženi radi – dok stoji na ivici litice i bez zaštitne maske prilazi divljem roju pčela, Hatidža u tišini radi ono što su i generacije pre nje. „Pola meni, pola vama“ – princip je po kojem funkcioniše, pa pčelama ostavlja dovoljno da i same prežive zimu. U toj rečenici je sav smisao očuvanja životne sredine, pa može da se prevede u – ne uzimaj više od onoga što ti je neophodno.

Hatidžine pčele žive u harmoniji sa okruženjem – sve dok u susednu kuću ne stignu komšije iz grada, stočari, porodica s desetoro dece. Oni se postavljaju nasuprot nje – kao kontrast njenoj samoći, ali i njenom odnosu prema prirodi. Dolaze kao jahači apokalipse, da pokupe med, spale pašnjake i ugoje krave. Njihova filozofija je „svake godine po jedno dete,“ jer deca su blago i besplatna radna snaga. Jedu ono čega se dočepaju i gaze sve pred sobom, a njihove pitome pčele ubrzo postaju ubice, te glavni pokazatelj toga kako priroda strada pred najezdama onih koji veruju da im sve pripada.

Autori Ljubomir Stefanov i Tamara Kotevska ponudili su nam meditaciju o ekologiji, ali i o samoći i hrabrosti žene čiji svet postaje ugrožen onoga trenutka kad u njega uđu drugi. Ovaj etnografski dokumentarni film dokaz je da je patnja samo nesporazum, ali nesporazum koji postoji i koji je stvaran. Patnja je i uslov pod kojim Hatidža živi, izvan društvenog organizma, od kojeg se potpuno odvaja u onom trenutku kada se prekine i poslednja veza sa ljudskim rodom.

Pošto usred zime ostane bez majke, a stočari se vrate odakle su došli, Hatidža ostaje sama s mačkama i psima. U jednoj od najmoćnijih scena trči kroz pusto selo s upaljenom bakljom, u pokušaju da se odbrani od čopora vukova. U tom trenutku je jasno koliko je hrabrosti potrebno da se stoji uspravno u mraku, dok zavija ono što urbani građani nazivaju zverima. Hatidža zna da su zveri nešto drugo – oni koji pčelama ne ostavljaju ništa. Uprkos tome i sa njima deli hranu i ljubav prema životu, pa usput priznaje da su joj drugi ipak potrebni, i da bi joj možda bilo lakše da je imala sina.

Istina je da je sloboda često u samoći, a Hatidža daje snažan odgovor na ono dobro poznato „evo ti sloboda, šta ćeš sad s njom?“

Bez svetla, tekuće vode i udobnog kreveta, na kraju i bez majke, ona pokazuje da život ponekad jeste i preživljavanje, što ne znači da u zemljanim podovima, iznošenoj odeći i jeftinoj farbi za kosu nema poezije, a posebno kada kao soundtrack posluže divlji rojevi pčela.

Istorija dokumentarnog filma

Istinite priče se u filmovima pričaju odavno. Mnogo pre Hatidže.

Ocem dokumentarnog filma se smatra škotski reditelj John Grierson koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine, u okviru kritike za film Moana Roberta Flahertya.

U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, pa je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova.

Po nekima istorija dokumentarnog filma počinje ranije, pa se kao prvi dokumentarac (doduše igrani) pominje The Unwritten Law (1907) Sigmunda Lubina. U pitanju je dramatizacija ubistva koje se zaista dogodilo 25. juna 1906. godine, kada je ubijen poznati arhitekta Stanford White, zbog naklonosti koju je pokazivao prema plesačici Evelyn Nesbit, koja u filmu igra samu sebe.

Kao prvi zvanični dokumentarni film u kojem nije bilo dramatizacije uzima se Nanook of the North (1922) – etnografska priča o životu Inuita na Arktiku. Ovaj film je otvorio revolucionarni pogled na svet, budući da čovečanstvo do tada nije moglo da vidi šta se dešava na ledenom severu. Snimljeno je kako se pravi iglo, kako se pleše u nepoznatom svetu. Napravio ga je Robert Flaherty, isti onaj koji će četiri godine kasnije napraviti i film Moana (1926), pa se tako zatvara istorijski krug i priča o poreklu dokumentarnog filma.

Balkan i erotika

Od početaka do današnjih dana snimljeno je mnogo dokumentarnih filmova, pa je teško zamisliti da postoji tema kojom se neki filmadžija nije pozabavio. Istinitim pričama su se bavili i oni koji su obično stvarali izvan sveta filma, a sigurno je da se u samom vrhu tog spiska nalazi film Balkan Erotic Epics Marine Abramović.

Ovaj film od samog početka kod kritičara izaziva različita osećanja, ali i kod publike koju nekonvencionalan pristup tradiciji zbunjuje. Za one koji ovaj film vole upravo je to najispravniji pogled na prošlost – kamera ne sudi, ne ućutkuje, već materijal beleži potpuno objektivno, zahvaljujući čemu dobijamo priču koja je dragocena, jer o precima pripoveda bez divljenja.

Kada je Balcan Erotic u pitanju, važan je i način na koji se priča o položaju žena u prošlosti, a važno je i to što pričom upravlja žena – njen upliv u svet koji su do nedavno kontrolisali muškarci nemerljiv je doprinos istini:

„Ovaj film je vrhunska inovacija u današnjici u kojoj smo okruženi medijima u kojima je ljudska seksualnost okaljana i omalovažena. Autorica zapadnjačku publiku provocira činjenicama i tradicijama mitoloških razmera koje im nisu poznate. Jasno se vidi da, ako ljudsku seksualnost podignemo na viši nivo u spiritualnom ili mitološkom smislu, vulgarnost nestaje i ljudsko telo dobija istinsku vrednost, moć da se transformiše na različite načine, da se razvija u različitim smerovima, da postane kreativno ili agresivno. Lepota ljudskog tela nije samo vizuelna, ona je mnogo više. Žensko telo nije samo objekat požude i strasti, ono ima svrhu da postoji, da živi i da stvara u spoju fascinacije i želje za samouništenjem“. (Mislava Zuppa Rašić)

Neki drugi dokumentarci

Pored navedenih, tu je još nekoliko filmova koje bi svaki ljubitelj dokumentarne građe morao da pogleda. Lista je potpuno subjektivna, a filmova je toliko da će spisak u budućnosti sigurno rasti:

The Thin Blue Line (Errol Morris, 1988)

Ovaj je film jedan od dokaza da dokumentarci mogu da promene način na koji obični ljudi posmatraju svet. Priča prati slučaj iz 1976. godine – ubistvo policajca za koje je na kraju optužen Randall Adams. Tokom snimanja su otkriveni novi dokazi, zahvaljujući kojima je Adams pušten na slobodu godinu dana nakon prvog prikazivanja filma.

Close Up (Abbas Kiarostami, 1990)

Priča o čoveku koji se pravi da je neko drugi mnogo je više nego što se na prvi pogled čini. Glavni junak beži u tuđi identitet kako bi utekao od samoće, a predstavlja se kao reditelj Mohsen Makhmalbaf. Na kraju završi u zatvoru, pa film prati njegovo suđenje, sve dok se uljez i pravi Mohsen ne sretnu, te sve dobije neočekivan rasplet.

Pripovest o uljezu zapravo je priča o tome šta znači biti siromašan i boriti se sa životom. Čovek je ranjiv, čak i kada je najjači, a najpre stradaju oni koji su sami. U svetu u kojem se ljudi mere bogatstvom, građani koji ništa nisu nasledili smatraju se nesposobnima, sve dok se potpuno ne izgube u univerzumu koji naslednici grade na tuđim postignućima.

Lessons of Darkness (Werner Herzog, 1995)

Jedan od moćnijih antiratnih filmova. Sniman je nakon Zalivskog rata, dok su naftna polja u Iraku još bila u plamenu. Najveći deo filma čine scene požara snimane iz vazduha, koje uz soundtrack prave jednu od najstvarnijih apokaliptičnih vizija.

Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills (Joe Berlinger, Bruce Sinofsky, 1996)

Gledalac ovde sam bira svoje demone, a dok uči koliko je velika moć predrasuda. U svetu u kojem đavo postoji paralelno sa onim što se naziva čovekom, najveći monstrumi (posle ubica) su sigurno oni koji pravdu uzimaju u svoje ruke.

Grizzly Man (Werner Herzog, 2005)

U paketu sa snimcima koje je za života napravio Timothy Treadwell, dolazi i Werner Herzog, te njegovi komentari koji od priče prave celinu. U pitanju je dokumentarac koji je obavezna filmska lektira – priča o životu i smrti, neprirodnom u prirodi, nasilju koje se trpi u divljini, te sukobu sa civilizacijom.

Waltz With Bashir (Ari Folman, 2008)

Ovaj film pripada kategoriji animiranih dokumentaraca, koji su u poslednje vreme sve popularniji. Bashir nam priča o potisnutim sećanjima i naporu izraelskih vojnika da protumače zašto sanjaju strahote. Animacija je tu korisna, budući da omogućava da se prikaže i ono što se dešava u glavama junaka, pa nas autori zahvaljujući tome lakše vode do masakra iz 1982, u vreme kada je sve počelo.

Pina (Wim Wenders, 2011)

Pina Bausch je zaslužila upravo Wima Wendersa. Slavna plesačica, majka modernog plesa, preminula je dok se reditelj pripremao da započne film, pa je Wenders morao da promeni strategiju. Tako je nastala priča u kojoj nemačka plesna trupa priča o svojoj članici, pa svaka rečenica gradi nežan portret, narativ o rađanju jedne snažne umetničke figure.

Blackfish (Gabriela Cowperthwaite, 2013)

Dokumentarac Blackfish priča strašnu priču, pripoveda o surovostima na koje mnogi ne obraćaju pažnju. Usput osvetljava odnos između ljudi i drugih živih bića. U toj interakciji mnogi stradaju, između ostalih i orke, posebno one koje su već decenijama u zarobljeništvu.

Živan pravi pank festival (Ognjen Glavonić, 2014)

Film je ubedljiv zbog toga što izgleda kao da nije režiran. To naravno nije tačno, a Ognjen Glavonić, autor filma, kaže:

„Živana Pujića sam upoznao 2001. godine na nekom koncertu u Pančevu, i nastavili smo da se viđamo tokom godina. Sećam se da smo, nakon svirki, s društvom uglavnom odlazili do jedne pekare koja je bila otvorena tokom noći, i tu bi Živan iz svezaka čitao svoje pesme, koje su odražavale njegovo iskustvo, ljubavne i životne boli. Tokom godina upoznavao sam ga i kao organizatora koncerata i festivala, radio-voditelja, frontmena pank benda, menadžera, poslastičara, uličnog prodavca novina, trgovca. On za sebe kaže da je tomaševački đilkoš, pank skitara, autsajder, ruralna legenda, ali sve te titule ne mogu obgrliti i objasniti ono što ga čini zanimljivim. Pre nekoliko godina na fakultetu sam imao zadatak da iz predmeta Dokumentarni film zabeležim portret osobe po sopstvenom izboru. Snimio sam kratki dokumentarni portret o njemu, film Živan Pujić Jimmy, i sa tim filmom smo zajedno obišli razne festivale i osvojili neke nagrade. U svakom slučaju, dugometražni film koji je kasnije usledio nije nastavak, već sasvim nova Živanova životna avantura“.

Radi u rudniku i život joj nije lak

Mašina se ne zaustavlja, a autori dokumentarnih filmova su sa streaming servisima dobili nove prostore za plasiranje onoga što žele da ispričaju. Dokumentaraca ne manjka ni na našim prostorima, a jedan od novijih primera je film Rudarke autorki Marije Đoković i Nataše Janković.

U pitanju je priča o radnicama Senjskog Rudnika i Resavice, a prethodila joj je istoimena serija fotografija autorke Marije Đoković – foto esej o ženama koje radni vek provode u srpskim rudnicima. One obavljaju različite poslove i kao i muške kolege ulaze u sve prostore u rudniku.

Rudarke pružaju jedinstvenu priliku da se zaviri u rudarska okna, ali film služi i da se bolje razume odnos između aktivizma, emancipacije i života. Junakinje su stvarne, radni uslovi često surovi, pa se već nakon nekoliko scena pokreće pitanje o smislu rada i života, te o tome kako građanke i građani biraju svoje profesije na koje će potrošiti dobar deo života. O tome, ali i o dokumentarnom filmu uopšte, razgovarali smo s Marijom Đoković, fotografkinjom i jednom od autorki filma.

Na pitanje „Zašto rudarke?“ Đoković kaže da su temu izabrale zbog toga „što javnost uglavnom ne zna da postoje žene koje rade u rudnicima, pa većina veruje da je to „muški“ posao“, i dodaje da „Shodno tome brojni filmovi i književna dela koja se bave ovom temom za junake uzimaju rudare, pa smo želele da taj posao sagledamo iz ženskog ugla i predstavimo neke od rudarki koje u jami rade zajedno sa muškarcima“.

Iz te želje je nastao dokumentarac o junakinjama koje ruše tabue, te rade ono što pre samo nekoliko decenija ne bi bilo moguće.

Priča je spakovana u nešto više od pola sata, a Đoković kaže da je „teško snimiti dokumentarni film, te da isto važi i za igrani – obe vrste snimanja sa sobom nose brojne poteškoće, a osnovna razlika je u pristupu, jer snimajući dokumentarni film autor se prilagođava životu, dok u igranom reditelj život oblikuje po sopstvenoj želji“.

„Što se dokumentaraca tiče“, dodaje Đoković, „potrebno je približiti se svojim junacima, zadobiti  poverenje ljudi koji te puštaju u svoj život i saživeti se na izvestan način sa njima. Izazov mogu da budu i neočekivane stvari koje se dešavaju tokom snimanja, budući da mogu da naruše koncept. To je to prilagođavanje životu, koje je samo po sebi otežavajući faktor“.

Upitana da li će Rudarke biti značajne i za sto godina, Đoković kaže da veruje da „kao dokument jednog vremena svakako hoće, što u principu važi za svaku temu za koju se publika zainteresuje“. Ističe i da je „pitanje da li će se stvari kroz sto godina promeniti dovoljno da neka buduća publika ovaj film gleda kao istorijski dokaz, ili uopšte neće, pa će Rudarke i nekim budućim generacijama žena poslužiti kao neka vrsta ogledala“.

Publika se za dokumentarni film sve više interesuje, što utiče na to da se sve veći broj filmadžija okreće ovom žanru. Na život se danas drugačije gleda, pa je ljubiteljima filma potrebno više – dokumentarci im donose nova saznanja, iskustva kojih u igranom filmu često nema.

Stvarne priče su i neka vrsta uputstva za život, a njihovoj verodostojnosti doprinosi i to što se mlađi autori temama bave iz privatnog ugla, pa su njihovi filmovi intimniji od nekih starijih dokumentaraca.

Rudarke su, na primer, negde između intimnog i angažovanog, budući da se film iz privatnog preliva javno i usput dotiče teme poput emancipacije, radničkih prava, te drugih koje su i danas važne. Da bi snimile dokumentarac, autorke su izašle iz krugova u kojima se obično kreću, a kako bi stekle poverenje glavnih akterki priče.

Veliki broj mladih autora nerado izlazi iz sopstvenih svetova, pa se distancira od aktuelnih društvenih i političkih dešavanja.

Socijalna pitanja su zbog toga često skrajnuta, a upravo je to razlog što nam je potrebno više priča poput ovih koje pričaju Rudarke, Honeyland, te drugi filmovi u kojima je čovek razgolićen bez ustručavanja.

Fotografije: Marija Đoković; Jakob Owens