Dreg: Od umetnosti do aktivizma

“Dreg kao jedinstven performativni izraz trebao bi biti usmeren ka kritici društva, posebno jezivih pojava kao što su patrijarhat, rasizam, kolonijalizam... Međutim, dreg to često nije, a oni koji ga praktikuju rade aproprijaciju kapitalističkih obrazaca željni nekakve slave odnosno profita. Čast izuzecima, poput nekolicine uključujući i moju malenkost, naravno.”

Ovako svoje lično poimanje drega u Srbiji iskazuje Markiza de Sada, jedna od onih koja ga je donela na beogradsku umetničku scenu, otvarajući prostor novim umetnicima, poput Dekadence i Dite von Bill sa kojima smo takođe razgovarali na ovu temu, ali i novim pogledima na dreg kao specifičnu umetničku formu čija definicija nikako ne staje u jednu rečenicu što ga takođe čini dražesnim.

Performans, umetnost i politički akt

Dreg je namenjen oslobađanju i uzbuđenju. U najvećoj meri se vezuje za preoblačenje i zamenu rodne uloge, najčešće muškarca u ženu, iz čega proizilazi termin dreg kraljice, a kasnije i dreg kraljeva – žena koje se u svrhu performansa transformišu u muškarce.

Široke narodne mase ga uglavnom percipiraju kao zabavu, a zapravo je redak primer izražajne i osnažujuće umetničke forme koja u sebi sublimira performans i teatar kroz metamorfozu performerovog lica i tela kako bi se stvorila iluzija drugog pola.

Da je tako, potvrđuje nam i Dekadenca koju je upravo ljubav prema glumi odvela u dreg:

“Bavim se glumom od malena, a godinama unazad zanimaju me mjuzikli i pozorište generalno, kinematografija, kao i mnoge druge sfere kulture i umetnosti sa velikim osvrtom na kemp. To je nekako, prirodno, dovelo do mog interesovanja za dreg. Prvi nastup sam imala 2012. godine u okviru škole mjuzikla nezavisnog pozorišta "Le Studio", sve ostalo je istorija!”

Istorija drega teško je uhvatljiva poput njegove definicije, jer fenomen da muškarci oblače žensku odeću i  izvode neki performans nalazimo još u antičkoj drami. Sam pojam etimološki datira iz Šekspirovog doba kada su muškarci u pozorištu igrali i ženske uloge zato što ženama to nije bilo dozvoljeno, pa su često raspravljali o tome kako se njihove kostimirane haljine "vuku"(engl. DRAG) po podu. Novije generacije termin dovode u vezu sa krilaticom “DRessed as A Girl”.

Dreg predstavlja svojevrstan bunt protiv ukalupljivanja u rodne norme. Oblačeći se u prelepe i često skupocene kostime, jakom šminkom i energičnim nastupima dreg kraljice i dreg kraljevi brišu tradicionalno uspostavljene norme i ukazuju na slobodu izbora.

Dreg je vrlo blizak kabareu, s tim što nije gluma u pravom smislu te reči, već su u pitanju karakteri koji žive. Dreg performeri, popularno dreg kraljice nisu glumci koji izvode neku predstavu pred nama, već su to autentični ljudi, autentični karakteri koji nas istovremeno zabavljaju i svojim performansom šalju snažnu društvenu poruku koja je najčešće produkt njihovog alter ega ponekad toliko izraženog da na prvi pogled deluje kao karikatura, a zapravo je surova istina.

Glumci se takođe kostimiraju tj. maskiraju kako bi oživeli neki lik, ali se oni time udaljavaju od sebe. Štaviše, trude se tim postupkom da odu što dalje. Dreg preformeri se takođe ovim preoblačenjem udaljavaju od onoga što svakodnevno jesu, ali je karakter koji kreiraju zapravo nešto što nose duboko u sebi tako da im dreg služi da se povežu sa sobom na najdublji mogući način.

Oni koji poznaju dreg kulturu znaju koliko je bitno ime koje dreg kraljice biraju za sebe, jer ono u velikoj meri manifestuje njihovu životnu i dreg filozofiju, što potvrđuju i naše sagovornice:

Dekadenca:  “Do svog umetničkog imena došla sam kroz introspekciju, konsultovanje sa Dubokom Misli, latino-američkim ajavaska šamanima i guglom. Upitno je koliko je dreg zapravo dekadentan, ali moglo bi se reći da je to ime pre odraz opšte dekadencije čitavog sveta, koji se urušava pred nama. U tom kontekstu, poseban osvrt bih dala na film Kabare, u kom Lajza Mineli često ponavlja frazu "Divine decadence!", koja je bila jedna od inspiracija za ime. Taj film referira na period vajmarske Nemačke, pred drugi svetski rat. Period kada se fašizam, postepeno, sistematski i sasvim perfidno uvukao pod kožu cele Evrope. Što, složićete se, nije preterano neslično svetu u kom živimo danas. Na kraju dana, svi smo mi Dekadenca!”

Dita von Bill: “Dita von Bill je više bilo „ime na poklon“, jer ga nisam ja smislila. Svakako je savršeno opisao kombinaciju onoga što mene inspiriše. Dita dolazi od alter ega Madonne za vreme Erotica ere. Ona je ljubavnica, koje se ne plaši seksualnosti već istražuje granice fantazije. Bill je došlo zbog Billa Kaulitza, pevača Tokio Hotela, koji je bio sinonim za androgenost, koju sam nekako oduvek osećala kao deo sebe.”

Markiza de Sada: “Ne dozvolite se zbuniti. To sam ja, da, to je sve moj rukopis, a vucibatina koja se tako predstavljala je moj alterego ili sam ja njegov, kako vam drago. U pitanju je klasična zamena identiteta u stilu Agate Kristi.”

Na čelu društvenih promena

William Dorsey Swann prva je osoba koja je sebe nazvala dreg kraljicom.

Osamdesetih godina XIX veka je u Vašingtonu započeo organizaciju dreg balova na kojima su muškarci nosili žensku odeću i često bili napadani od strane policije. Svoj procvat dreg kao performativni akt doživljava u prvoj polovini XX veka, a najveća zvezda tadašne scene je Julian Eltinge koja svaki performans završava skidanjem perike i otkrivanjem svog pravog pola šokiranoj publici.

Kada su Sjedinjene Države ušle u eru zabrane, odnosno u vremenima kada je gej kultura bila kriminalizovana, dreg kraljice su odigrale bitnu ulogu stajući na čelo protesta koji su pokrenuli borbu za društvene promene i prava LGBT+ osoba. Po mnogima, Stonvolske promene ne bi bilo da nije bilo dreg kraljica.

One tako postaju vitalni deo LGBT+ zajednice, i kao umetnička forma i kao politički stav. Pioniri drega su zapravo gej muškarci i transrodne žene, koji su tim putem formirali sopstvenu subkulturu koja polako prerasta u kvir kulturu. Međutim, zabluda je da je svaki muškarac koji se bavi dregom homoseksualac.

Dreg i aktivizam

Dreg kraljice su svojim nastupima više nego bilo koji drugi performeri sklone društvenoj kritici, pa njihovi performansi uglavnom sadrže manje ili više naglašenu političku ili subverzivnu komponentu. U kojoj meri je to tačno, objašnjava Dekadenca:

“Dreg je, imanentno, političan. Ali, opet, i lako problematizovan. S obzirom da, privatno, verujem, prvenstveno, u subverzivno političko delanje, smatram da stepen aktivizma i političnost drega, kao i bilo koje druge (performativne) umetnosti zavisi isključivo od pojedinih umetnika i umetnica koji se time bave.”

Dita von Bil je jedna od umetnica koja se u svojim performansima često dotiče aktuelnih političkih i društvenih tema, pa se nameće pitanje da li je baš iz tog razloga izabrala dreg kao način sopstvenog izražavanja:

“Nisam birala dreg, dreg je izabrao mene. Tome svedoči potpuna spontanost u tome kako je došlo do toga da dobijem priliku za prvi nastup, a onda sam u tome videla sjajnu priliku da egzistiram na toj LGBT+ sceni. Bilo mi je važno da se zabavljam. Međutim, vremenom sam uvidela da imam neki uticaj pa sam u želji da maksimalno iskoristim ovu platformu uvela i aktivističku i političku notu, što je evidentno u nekim od mojih nastupa.“

O tome koliko aktivizma ima u dregu, ona kaže:

„Mislim da je ulazak u dreg već sam po sebi aktivizam. Toliko smo fokusirani na to šta razne organizacije rade u pravcu aktivizma da smo nekako zaboravili da zahvalimo svim malih herojima koji taj krst nose svakog dana sa sobom i koji se trude da toleranciju i našu priču, pre svega, prenesu ljudima u svojoj blizini, a promene upravo odatle dolaze.“

Iako ne mora nužno biti takav, jer u umetnosti se i inače ništa ne mora, dreg se jeste u velikoj meri pretvorio iz uobičajene teatarske prakse u politički stav, prevashodno onaj koji se bori protiv fiksnih uloga polova i seksualnosti, ali i dalje od toga.

Dreg kao mejnstrim

Osamdesetih godina prošlog veka dreg kultura najpre stidljivo, a potom sve vidljivije ulazi u mejnstrim, čemu u velikoj meri svojom estetikom doprinose David Bowie i Boy Gorge. Ipak, najuticajniji u tom smislu bio je Ru Paul, koji nakon značajnog uspeha na muzičkoj sceni 2009. premijerno predstavlja svoj šou Ru Paul’s Drag Race, koji je postao globalni fenomen sa ogromnom bazom obožavalaca čineći da dreg kultura postane sve popularnija širom sveta.

Kako bi bio pitak širokim narodnim masama spakovan je u formu koja je savremenom društvu najdopadljivija, a to je rijaliti. U njemu se dreg kraljice takmiče za titulu najbolje, kroz niz zadataka specifičnih za dreg umetnost – kreiranje kostima, scenski performans, skečeve, imitacije, lipsync... Naravno, sve začinjeno njihovim međusobnim odnosima i rivalitetom.

S obzirom da ima takmičarski karakter, te podrazumeva dodvoravanje umetnika publici Dreg Rejs potvrđuje da mejnstrimizacija drega istovremeno vodi ka uništavanju njegove subverzivnosti i političnosti, sa čime se slažu i naše sagovornice:

“Taj šou program, koliko je bio inovativan i inspirativan u svojim počecima, toliko se sada pokazao kao čista neoliberalna, kapitalistička mašinerija koja melje talentovane ljude zarad četrdesetpetominutne zabave sa reklamama. S obzirom da ne verujem u vertikalnu hijerarhiju, kada je umetnost u pitanju, a posebno u puku reprodukciju viđenih obrazaca, opet u umetnosti, a i šire, iz dubine svoje duše i pete se nadam da se to neće nikada desiti kod nas. Verujem da bi bilo koja vrsta "nadmetanja" između performerki i performera dovela do stvaranja nezdravih međuljudskih odnosa u okviru same scene, šta god ona bila,” poručuje Dekadenca, a na pitanje da li bi učestvovala ukoliko bi se takav šou pojavio i kod nas odgovara:

“Moj ego jedne dive ne može da ne kaže, da bih u slučaju, pu pu pu, da se zapravo desi „RuPaul's Drag Race: Balkan“, jedino pristala da učestvujem u funkciji voditeljke ili hostese celog programa. Ništa manje za jednu od legendarnih majki savremene, beogradske dreg scene!“

Istog stava je i Markiza:

„Nisam gledala taj šou, niti mislim da je za našu zbilju bitan. Ukoliko bi me pozvali za tantijeme i honorar bih učestvovala, ali jedino kao voditeljka. Prezirem kompetitivnost.”

Dita, za razliku od nje, prati i voli šou, ali ima jasan stav zašto nikada ne bi u njemu učestvovala:

“Dreg rejs je meni tako mač sa dve oštrice. Zabavan mi je, ali u kontekstu neke lake zabave, limunadice i ne mogu da osporim to što je vinuo dreg u mejnstrim, ali je sa druge strane doneo i jednu dozu toksičnosti ljudi koji misle da je dreg rejs neki „standard“ i samim tim omalovažaju svoje lokalne dreg kraljice i veruju da su neki kritičari. Volela bih da ljudi razumeju da to nije ljubav prema dregu. Dreg je toliko raznovrstan da jedan takav „šminkerski“ šou to ne može u potpunosti da objedini. Nikada ne bih učestvovala iz razloga što volim sama da stvaram svoj narativ, a ne da tu „moć“ prepuštam drugima. Takođe nisam takmičarski orjentisana niti mislim da je moj dreg nešto što može da se uklopi u taj neki očekivani „format“ dreg rejsa.”

Srpska dreg scena

„Dreg scena u Srbiji je prilično mlada i iako neminovno referira, mahom, na zapadni, anglo-saksonski, model drega, ipak ima nešto sasvim osobeno. Samim tim što u našem kulturno-istorijskom fundusu nemamo kontinuiranu praksu drega, kao takvog, daje nam slobodu da sami definišemo šta to predstavlja za nas.“

Ovim rečima Dekadenca opisuje domaću dreg scenu objašnjavajući koliko je zapravo dobro što je on u Srbiji i dalje na margini, jer kraljicama pruža mogućnost da se njime bave iz ljubavi mada je sve evidentnije prisustvo mlađih dreg kraljica stasalih na Dreg Rejsu koje ga upoznaju očišćenog od subverzije i nekog dubljeg značenja, pa ga drugačije i percipiraju.

Prva dreg kraljica u Srbiji bila je Viva La Diva, a iza nje su došle Markiza DeSada i Sonja Sajzor i počele da na svoje nastupe privlače širu publiku. Njima se ubrzo pridružila i Dekadenca. U početku su bile usamljene na sceni, a onda se pojavljuju nove kraljice poput Dite, dok u gradu počinje da se dešava barem jedan dreg događaj mesečno, pogotovu u KC Gradu gde od 2017. godine startuju viewing partiji što otvara prostor za nove performere kojih je iz godine u godinu sve više.

S obzirom da je smatraju pionirkom drega u Srbiji, zanimljivo je čuti šta o srpskoj dreg sceni misli Markiza:

“Da, scena postoji, ali ima tu još puno posla. Danas se svako može lepo obući i namestiti, ali nema svako harizmu, nerv i talenat. Bilo kako bilo, pomaka ima, ali je mahom u pitanju zabava.”

Dreg scenom nije u potpunosti zadovoljna ni Dita, ali taj osećaj smatra pozitivnim:

“Ako bih bila u potpunosti zadovoljna, verujem da ne bismo mnogo napredovali. Za sada sam zadovoljna progresom koji se dešava kroz ove godine i taj neki bunt da nam bude još bolje je sve izraženiji, što me raduje jer mislim da je svima jasno koliko dreg košta i da nam „exposure“ ne plaća račune. Moji angažmani su baš šaroliki, od srpskog prajda do Euro prajda u Stockholmu, a evo i ekskluzive: ove godine se vidimo i na World prajdu u Kopenhagenu.”

Dita redovno nastupa u okviru Haus of KayGie kreativne platforme i kolektiva koji organizuje dreg šou programe i kvir balove, a u kome se pored nje nalaze i još tri kraljice Karma Geddonia, Golden Orb i Ljubica Kafekuvarica. Njihovi nastupi predstavljaju sublimaciju kreativnosti, autentičnosti, provokacije, modnih silueta i odlične energije.

Markiza i Dekadenca su deo nešto drugačijeg umetničkog kolektiva Efemerne konfesije specifičnog post-kabaretskog muzičkog igrokaza u kome pored njih sudeluju i tri dreg kralja Zed Zeldić Zed, Darlin Brando i Fritz Klein, ali i jedna cisrodna žena koja naglašava svoju žensku stranu kroz lik Johanne Helmut Kohl. A kako su im, kao i svim umetnicima, nastupi bili ograničeni tokom pandemije COVID-19, Markiza, Dekadenca i Zed su pokrenuli umetničko-aktivistički onlajn projekat pod nazivom Queer Respirator.

O tome koliko često nastupaju i da li bi kao dreg performer bila srećnija da živi u nekoj drugoj zemlji koja možda ima više razumevanja za ono čime se bavi, Dekadenca kaže:

“Ne računajući možda prethodnu, nemilu, godinu, koja kvari statistiku, nastupam prilično redovno. Kako lokalno, tako i regionalno. Od ove godine sam zvanično dobila i status samostalne umetnice, a sledeći korak je nacionalna penzija, nakon što dobijem niz počasnih doktorata Univerziteta umetnosti u Beogradu! Izvesno je da umetnici i umetnice, kao i uopšte radnice i radnici u kulturi, u nekim drugim zemljama obitavaju u daleko boljim životnim i radnim uslovima. Ipak, ordiniranje na margini ili pre u liminalnim prostorima, kakvo je bavljenje bilo kojom underground umetnošću kod nas, daje određene slobode i prilike, koje su, verujem, nezamenljive.”

Kako živimo u društvu koje voli da etiketira i duboko je konzervativno, činjenica da je dreg deo kvir kulture i da ga većina ljudi posmatra isključivo kao deo LGBT+ populacije nameće pitanje da li se zbog odluke da budu dreg performeri susreću sa natrpeljivošću ili problemima bilo koje vrste:

“Iskreno, privatno baš jesam, u kontekstu toga da u tim pokušajima dejtinga i pronalaska „prave ljubavi“, moji partneri nikada nisu mogli da prihvate to što se bavim dregom, najčešće jer su učitavali neki kontekst koji nema veze sa životom.“

Dita ukazuje na jedan vid problema sa kojim se susreće i naglašava da to nije jedina problematika:

“No, najbolje poznata priča je definitivno vezana za moje pojavljivanje na Prajdu u narodnoj nošnji, kada je pojam problema toliko eskalirao da sam pored gomile pretnji smrću dobila i nekoliko krivičnih prijava te sam se time bavila prethodne dve godine, što je bespotrebno trošilo moju energiju. O svemu tome sam tek prvi put pričala baš nedavno u Galebovom podcastu Agelast.”

Nebo je granica

Bez obzira na česta osporavanja i primitivne napade, percepcija drega se vremenom duboko razvila i ona će bez sumnje nastaviti da se menja kako vreme odmiče.

Od bavljenja stereotipnim pojmovima roda do složenijih političkih komentara, umetnost drega ne zna za granice. Od Šekspira do Dreg rejsa, ona razotkriva apsurdnost društvenih konstrukata koji nameću kontrolu nad samoizražavanjem i definicijama muškarca i žene, ohrabrujući ljude da budu ono što žele i da prihvate druge u svakom obliku bez ikakvih etiketa.

Sa tim u vezi, najbolji zaključak priče o dregu koji ne pristaje da ljude stavlja u bilo kakve kalupe i kutije je Markiza koja odbija pitanje o tome da li se zbog drega susreće sa problemima u ovoj sredini i kaže:

“Nisam sigurna da vi razumete ko sam. Nikako nekakva drugorazredna zabavljačica u loše skrojenom kostimu, već najpre dama. Meni se takva pitanja ne postavljaju. Radije govorimo o revolucionarnim snovima, težnjama da britkim jezikom možemo promeniti svet, pevati opere za tri groša i sa radošću zagledati dijamante jednog broša.”