Ekonomske krize kroz istoriju (II): XVII vek

Globalna finansijska kriza koja je nesporno započela 2022. godine preti da ima pogubne posledice po sve delove čovečanstva, od najsiromašnijih društava Afrike do zemalja političkog Zapada koje decenijama uživaju u materijalnom obilju.

Kako je jedno od svojstava savremenog društva kratko istorijsko pamćenje, osvrnućemo se na suštinom srodne događaje iz povesti koji nisu bili ništa manje katastrofalni nego recesija ili depresija današnjice, ali sa kojima teže možemo da uspostavimo spoznajni odnos jer su se desili u doba kada su proto-mediji i zapisi o događajima bili oskudni (i koji su protokom vremena delimično nestali ili su izvitopereni).

Kriza “osiromašenog” novca

Kada su princa Svetog Rimskog Carstva Rajmonda Montekukolija uptali šta je potrebno za vođenje rata, on je odgovorio: “Tri stvari: novac, novac i novac”.

A novca je početkom XVII veka u toj konfederaciji gradova-država Zapadne Evrope nedostajalo, naročito za vođenje Tridesetogodišnjeg rata. Ovaj rat predstavljao je jedan od najpogubnijih oružanih konflikata u istoriji Starog kontinenta u kojem je od ratnih dejstava, gladi i zaraza stradalo oko 8 miliona ljudi, a stanovništvo pojedinih germanskih mikrodržava bilo je bulvalno prepolovljeno.

Sa ekonomskog stanovišta, Sveto Rimsko Carstvo nije bilo spremno da finansira ovaj iscrpljujući sukob. Da bi obezbedilo ratno finansiranje, ono je pribeglo sistemskom obezvređivanju valute.

Obezvređivanje valute predstavljalo je umanjenje realne vrednosti kovanica tako što se smanjuje udeo/količina plemenitih metala u njima. Danas se ono vrši prekomernom emisijom (“štampanjem”) elektronskog i papirnog novca.

Nekih 400 godina pre nas, obezvređivanje valute bilo je rađeno primitivno, ali efikasno. Koristeći alat u vidu grickalice za metal, menjači novca su isecali stranice kovanih novčića i uzimali deo metala iz njih.

Kada bi stranka došla kod njih da zameni novac, oni bi tasove na vagi neprestano držali u pokretu gore-dole kako bi joj na kvarno, umesto ispravnih primeraka, “uvalili” osakaćene kovanice.

Višak metala koji je dobijen na ovaj način se topio i koristio za pravljenje novih novčića, ali sa manjim udelom plemenitog metala (mahom srebra) u njima koji je zamenjivan bakrom.

Epilog: iskovan je bezbroj novih novčića koji su u toliko meri izgubili vrednost da su se njima deca gađala na ulici.

Tri veka kasnije, poslovična mečka zaigrala je i pred našim vratima. Da bi finansirao ratove, režim u Saveznoj Republici Jugoslaviji primenio je isti princip obezvređivanja valute - jugoslovenskog dinara. Jedina razlika bila je u tome što osiromašen papirni novac nije mogao da posluži za gađanje, ali jeste mogao za potpalu vatre.

Da se ličnosti iz narodne istorije ne bi prevrtale u grobu, Narodna banka je uvela praksu uvođenja u opticaj banknota na kojima su prikazivani imaginarni likovi devojčica i dečaka - praksa nikad zabeležena u svetu. Agonija obezvređivanja domaće valute okončana je “reformom deda Avrama“ i uvođenjem tzv. novog dinara.

Tulipomanija

Priča o pomami za lalama u Holandiji XVII veka poznatoj kao tulipomanija počela je stotinak godina ranije, kada je Ogijer de Busbek, ambasador Svetog Rimskog Carstva pri Otomanskoj Porti za vreme vladavine Sulejmana Veličanstvenog poslao prve poznate primerke cveta i semena lale u Beč.

Lale su iz Beča brzo stigle do Augsburga, Antverpena i Amsterdama i botaničara Karola Kluzija koji ih je uspešno rasadio, ustanovivši da dobro podnose dosta nepovoljne meteorološke uslove Nizozemske (današnji južni delovi Kraljevine Holandije).

Lala je za ondašnju Evropu bila izuzetno neobičan cvet, do tada neviđene živosti i raznolikosti boja njenih latica. Vrlo brzo, ova ukrasna biljka postala je ekskluzivni predmet i simbol luksuza, dostupan samo veoma imućnim građanima i plemstvu.

Kao i svaki drugi fenomen koji predstavlja istorijsku prekretnicu, i za nastanak tulipomanije je bilo potrebno da se poklopi više događaja. Tako je pojava lala koincidirala sa naglim ekonomskim usponom Nizozemske, koja je tokom XVII veka bila ne samo evropska, već i globalna pomorska sila.

Prihodi od kolonijalnih i trgovačkih pohoda slivali su se u zemlju koja se brzo bogatila. Stvoren je značajan višak kapitala, što je omogućilo bogatima da svoj status istaknu lalama onako kako to danas čine skupocenim automobilima, nekretninama ili jahtama.

Kako je popularnost cveta rasla, uzgajivači su počeli da dižu cene. Godine 1634. na tržištu se pojavljuju špekulanti iz Francuske, formira se i berza lala, a beleže se i prve transakcije terminskim ugovorima (tzv. fjučersima), kojima se trgovci ugovorom obavezuju na isporuku određene količine neke robe u budućnosti.

Već 1636, lale su bile četvrti po značaju holandski proizvod, iza džina, haringi i sira. Spekulacije u vezi sa fjučersima vinule su cene u nebo. Obični ljudi, privučeni brzom i velikom zaradom, prodavali su svoja imanja i dizali kredite da bi kupili terminske ugovore prema kojima bi im lale bile fizički isporučene tek za više meseci ili godina. No, to ih nije brinulo jer su cene uporno rasle, tako da su očekivali da ostvare ogroman profit kada im lale pristignu i kada ih budu (pre)prodali po daleko višoj ceni.

Stvorena je opšta psihoza straha da se ne propusti jedinstvena prilika (eng. FOMO - Fear of Missing Out). U takvoj atmosferi, lalama se zapravo fizički uopšte nije ni trgovalo - predmet trgovine bili su sami fjučersi koji su vlasnike menjali po nekoliko puta. Ispostavilo se da su najbolje prošli oni koji su te ugovore prvi sklopili i skupo ih prodali drugom, a za one koji su prekasno ušli u igru, otrežnjenje je stiglo tri godine kasnije.

Kada se 1637. u Harlemu na redovnoj licitaciji lala nije pojavio nijedan kupac, prvi spekulativni balon u istoriji je pukao.

Kolaps tržišta lala bio je toliko intenzivan da je kraljevski državni sud naložio gradovima da zamrznu svaku trgovinu ovim proizvodom i sami reše problem “kako znaju i umeju”. U praksi, ulagači u fjučerse su ostali bez ičega. Ispostavilo se potom da uzgajivači ne samo da nisu u stanju da finansijski kompenzuju investitore, već i da većina lala koje su bile predmet terminskih ugovora nisu ni počele da se budu gajene. No, sve i da jesu, njihova cena je nakon pucanja balona svedena gotovo na nulu, nikada se ne oporavivši.

Najskuplja sorta lale bila je Viceroy. U zavisnosti od težine, prodavana je za 3000 - 4200 guldena. Za poređenje, godišnja plata dobrog majstora iznosila je 300 guldena.

Postoji istorijska zabeleška da je jedna jedina glavica sorte Viceroy 1637. zamenjena za:

• Dva tovara pšenice
• Dva tovara raži
• Četiri snažna vola
• Osam podgojenih svinja
• Osam podgojenih ovaca
• Dve bačve vina
• Četiri bačvice piva
• Dve kace maslaca
• 450 kg sira
• Jedan krevet
• Jedno muško odelo
• Srebrni putir

Tulipomanija nije bila finansijska kriza u užem smislu reči, ali jeste bila prvi finansijski balon (mehur), kao i nauk da predmet balona ne moraju biti klase imovine za koje smo ubeđeni da imaju realnu vrednost poput nekretnina ili plemenitih metala, već i gotovo bizarne stvari za koje ljudi nekako poveruju da će im cena rasti do beskraja - od lala do kriptovaluta.