Ekonomske krize kroz istoriju (I): Stari Rim

Globalna finansijska kriza koja je nesporno započela 2022. godine preti da ima pogubne posledice po sve delove čovečanstva, od najsiromašnijih društava Afrike do zemalja političkog Zapada koje decenijama uživaju u materijalnom obilju.

Kako je jedno od svojstava savremenog društva kratko istorijsko pamćenje, osvrnućemo se na suštinom srodne događaje iz povesti koji nisu bili ništa manje katastrofalni nego recesija ili depresija današnjice, ali sa kojima teže možemo da uspostavimo spoznajni odnos jer su se desili u doba kada su proto-mediji i zapisi o događajima bili oskudni (i koji su protokom vremena delimično nestali).

Kriza iz 33. g.n.e.

Godine 49. p.n.e, Gaj Julije Cezar je na samom početku građanskog rata doneo zakon kojim je regulisana oblast kreditiranja, pre svega u domenima ograničavanja zelenaštva i sprečavanja iznošenja kapitala van Apeninskog poluostrva. Odredba koja je decenijama bila mrtvo slovo na papiru biće sticajem loših okolnosti oživljenja nekih 80 godina kasnije, za vreme princepsa Tiberija.

Cezarov naslednik, Avgust Oktavijan, pristupio je onome što se danas naziva “štampanjem novca”. Deleći keš građanima (danas: “novac iz helikoptera”) i izvodeći obimne javne radove, rimska uprava značajno je povećala novčanu masu u opticaju. Ovi potezi su za posledicu imali pad kamatnih stopa sa 12 na oko 4% godišnje. Baš kao i danas, jeftin i lako dostupan novac omogućio je ekonomski rast i blagostanje privrede i građanstva.

Bez vidljivih objektivnih razloga, ekonomska politika princepsa Tiberija - Oktavijanovog naslednika - bila je potpuno suprotna. Tiberije je skoro u potpunosti ukinuo javne investicije. Uz visoke poreske stope, a bez trošenja novca na javne radove, u budžetu su se akumulirala ogromna sredstva, ali je to za posledicu imalo smanjenje količine novca u opticaju. Seleći se iz novčamika građana u državnu kasu, novac je postao oskudna roba.

Situaciju je pogošavao nekontrolisan uvoz luksuznih dobara, izvlačeći iz opticaja i ono malo zlatnika i srebnjaka. Manjak novca doveo je do sistemske nelikvidnosti, čije žrtve su bile i neke od vodećih banaka Starog Rima. Kada su shvatili da ne mogu da podignu svoj novac jer ga banka nema u sefu, ogorčeni deponenti su sproveli opsadu banaka (bank run) Kvinta Maksima, Braće Pitijus i Viba Slatkog, što je izazvalo opštu paniku. Sveprisutni strah od gubitka sredstava uzrokovao je nagli, veliki pad potrošačkih i posebno cena nekretnina u Carstvu. Tiberije je bio prinuđen da interveniše.

Prva mera administracije bila je primena zaboravljenog Cezarovog zakona kojim je propisana obaveza da svaki zajmodavac poseduje poljoprivredno zemljište na Apeninskom poluostrvu. Međutim, da bi ispunili ovu obavezu, kreditorima je bio potreban keš. Pošto je manjak raspoložive gotovine već bio izražen i da bi došli do nje, zajmodavci su bili prinuđeni da pristupe prevremenom okončanju kreditnih aranžmana sa dužnicima. Banke su prestale da plasiraju nove kredite, a oni koji su imali novac u rukama odlagali su kupovinu nekretnina jer su cene neprestano padale.

Novac je skoro totalno presušio.

Da bi preokrenuo tok loših dešavanja, Tiberije je imenovao petočlanu senatsku komisiju čiji je zadatak bio da pomogne zemljoposednicima i drugima u krizi davanjem beskamatnih kredita iz državne kase na period od tri godine.

Za ovu namenu bilo je izdvojeno 100 miliona sestercija, što bi danas moglo da ima vrednosni ekvivalent od oko 200 miliona evra.

Zapravo, bilo je to prvo kvantitativno popuštanje (quantitative easing - QE) u istoriji. Stari Rim se 33. suočio sa dve pojave koje danas znamo kao deflaciju - opšti pad cena i kao recesiju - pad privredne aktivnosti.

I danas, 2000 godina kasnije, monetarne vlasti se protiv recesije bore snižavanjem nivoa kamatnih stopa, čime podizanje kredita postaje jeftinije i zbog čega firme i pojedinci više investiraju. Ali kada zbog straha ne dolazi do oživljavanje privrede ni kada su krediti beskamatni, država reaguje štampanjem novca. U slučaju krize iz I veka, rimska država tehnčki nije kreirala novac, već ga je samo pustila da se iz budžeta prelije u društvo, dokazavši da ni preterana štedljivost države i budžetski suficit nisu uvek dobra stvar.

Kriza trećeg veka

Kriza III veka trajala je između 235. i 284. godine. Uzrokovana spoljnim napadima, unutrašnjim građanskim ratovima i ekonomskom krizom, kriza je oslabila Carstvo u tolikoj meri da je njegov pad postao neminovan. Tokom ove krize, Carstvom je vladalo više od dvadeset osoba čije su vladavine bile izuzetno kratke, a većinu careva čak nije priznavao niko sem vojnih jedinica koje su ih proglasile za imperatora.

Problem koji je Imperiju mučio i pre Krize III veka bila je hiperinflacija. Carevi su, da bi brzo regrutovali plaćeničke vojne jedinice, neprestano povećavali plate legionarima i svaki car u nepreglednom nizu sukcesije pribegavao je istoj meri.

Da bi to tehnički omogućili, imperatori i njihove administracije ukinuli su zlatnu i srebrnu podlogu novcu u opticaju, kujući ga od bronze i bakra. Time su stvorili ono što danas poznajemo kao fiducijarni novac iza kojeg ne stoji nikakva realna vrednost, već samo obećanje onoga ko ga je izdao da on zaista ima vrednost.

Za vreme uspona cara Dioklecijana, novac je u Starom Rimu bio toliko obezvređen da su se porezi prikupljali u naturi, a računali u zlatnicima. Srebrni novac, međutim (denarijus), nestao je iz cirkulacije posle 300 godina upotrebe, a vrednost broznanih i bakrenih kovanica bila je ravna nuli.

Ratovi sa spoljnim neprijateljima i razarajuć niz građanskih ratova imao je još težu posledicu po ekonomiju Starog Rima - raspad kanala trgovine, ono što danas vidimo kao globalnu krizu dobavljačkog (i logističkog) lanca. Kriza od pre 1700 godina je zaista bila globalna za ondašnje parametre jer je Rimsko Carstvo obuhvatalo veliki deo poznatog sveta.

Trgovačke rute između luka na Sredozemnom moru i unutrašnjosti bile su u neprestanom prekidu usled ratnih dejstava. Protok robe, novca, dobara, radne snage i ljudi bio je otežan do krajnjih granica - ono za šta je nekada trebalo dve nedelje da, na primer, iz Hispanije dobrim putevima stigne do Sirmijuma više nije stizalo ili je stizalo sa zakašnjenjem.

Veliki posednici (“kapitalisti”), koji su izvozili robu širom Carstva prešli su na ekonomiju samodovoljnosti, proizvodeći samo za sopstvene potrebe ili za lokalno tržište, sa kojim je vršilo naturalnu razmenu. Masa slobodnih građana Rima hrlila je u te latifundije gde su imali obezbeđenu hranu i krov nad glavom, ali su zauzvrat morali da se faktički odreknu svoje slobode. Ti poluslobodni građani nazvani su kolonisti i od njih će par vekova kasnije nastati kmetovi - neslobodni srednjovekovni seljaci vezani za posed na kojem rade.

Socijalne posledice ove ekonomske krize izvesno su utrle put Srednjem veku i feudalizmu. Samodovoljne latifundje su umele toliko da ojačaju da su imale privatnu vojsku koja je bila čak u stanju da odbije predstavnike (poreznike) centralnih vlasti.

Reforme koje su preduzeli Dioklecijan i Konstantin Veliki bile su dobre, ali - zakasnele. Nepovratan proces internih migracija iz gradova na velike posede doveo je do manjka radne snage koji je rešavan prinudom, kao i imigracijom ljudi izvan Carstva.

Dana 4. septembra 476, poslednji car Zapadnog Rimskog Carstva, Romul Avgustul, predao je i formalno vlast Odoakaru Prvom, što se označava kao početak Srednjeg veka. Što se ekonomskih nedaća Antičkog Rima tiče, paralele sa današnjim prilikama teško se mogu ignorisati, a posledice trenutne krize će po svemu sudeći biti dalekosežne kao i one od pre dva milenijuma.