Ekonomske krize kroz istoriju (III): XVIII - XIX vek

Globalna finansijska kriza koja je nesporno započela 2022. godine preti da ima pogubne posledice po sve delove čovečanstva, od najsiromašnijih društava Afrike do zemalja političkog Zapada koje decenijama uživaju u materijalnom obilju.

Kako je jedno od svojstava savremenog društva kratko istorijsko pamćenje, osvrnućemo se na suštinom srodne događaje iz povesti koji nisu bili ništa manje katastrofalni nego recesija ili depresija današnjice, ali sa kojima teže možemo da uspostavimo spoznajni odnos jer su se desili u doba kada su zapisi o događajima bili daleko oskudniji nego što su danas.

Krah Kompanije Misisipi

Druga polovina XVII i početak XVIII veka obeleženi su naglim razvojem kapitalizma. Stvaraju se institucije tržišne privrede koje i danas postoje: velike kompanije, korporacije, privatne, državne i centralne banke, papirni novac, ali i monopoli, finansijske krize, novi vidovi obezvređivanja valute, ekononski baloni i druge.

Uslovi koji su doveli do stvaranja balona

Kraljevina Francuska, u svom velikom osvajačkom usponu, počinje da konkretizuje svoje kolonijalne pretenzije na severnoameričkom kontinentu. Istraživač, trgovac krznom i pustolov, Rober Kavelije de la Sal, sprovodi ambiciozan pohod koji se prostirao od današnjeg kanadskog Kvebeka, sve do reke Misisipi i Meksičkog zaliva. Ceo basen ove velike reke on proglašava za francuski domen i daje mu naziv - Luizijana.

U istoriji ekonomije, međutim, de la Sal ostaće upamćen kao idejni  tvorac Zapadnoindijske kompanije, poznate jednostavnije kao Kompanija Misisipi. Cilj kompanije osnovane 1684. kraljevskim ukazom bio je da ustanovi trgovinski monopol na novokolonijalizovanim francuskim teritorijama.

Ključna godina u njenom razvoju bila je 1716/17, kada je generalni finansijski inspektor Francuske, Džon Lo, osnovao Prvu opštu privatnu banku (kasnije poznatu kao Kraljevska banka) i spojio je institucionalno sa kompanijom, kreiravši privredni konglomerat koji će se starati o celokupnom poslovanju francuske kolonijalne uprave u Severnoj Americi i Antilima.

Razlog za formiranje banke bio je jasan. Duga vladavina Luja XIV ostavila je ekonomiju Francuske u ruinama, a njegov naslednik, princ - regent Filip II očajnički je tražio rešenje. Ono je stiglo u vidu “kombinacije” pomenutog Džona Loa. Teret državnog duga Kraljevine jednostavno je prenet na novoosnovanu banku, a trebalo je bude vraćen prihodima sa zauzetih područja.

Naduvavanje i pucanje mehura

Prevrtljivi spekulant, Lo je oko 1718. lansirao marketinšku kampanju u kojoj je ružičastim bojama oslikavao prosperitet novih kolonija i Kompanije Misisipi. Istina je, međutim, bila poražavajuća - za godinu dana prisustva, vlasti su uspele da nasele svega 700 dobrovoljnih doseljenika, a još oko 800 njih je prinudno dovedeno iz francuskih zatvora i bolnica (u to vreme, bolnice su bile mesta gde su pored stvarnih pacijenata boravili ‘s uma sišavši’ i siromasi.

Efekat kampanje prevazišao je svačija očekivanja - investitori su navalili na kupovinu akcija, čija cena se vinula u nebesa. Zabeležene su i prve isplate dividendi i to u tada potpuno novoj formi - papirnom novcu koga je Kompanija Misisipi (zajedno za Kraljevskom bankom) kraljevskom poveljom imala pravo da štampa.

Zapravo, papirnog novca je naštampano toliko da je on izgubio svoju srebrnu podlogu. Na vrhuncu spekulativnog balona, cena jedne akcije iznosila je 10.000 livri (1 livra je bila zamenjiva za 7,69 grama srebra). Nakon saopštenja vlasti da u trezoru nema dovoljno srebra kojim bi se pokrila nominalna vrednost na papirnim banknotama, investitori su u panici počeli da prodaju akcije, što je dovelo do preplavljivanja tržišta fiducijarnim novcem.

Posledično, javila se inflacija koja je u januaru 1723. iznosila 23% na mesečnom nivou (oko 1100% godišnje). Da bi utekli inflaciji, deponenti su pokušali da zamene novčanice srebrom ili zlatom, ali je banka odbila da prima novac koji je sama izdala.

Do septembra 1721, cena deonice je sa 10.000 pala na 500 livri, što je bila i njihova inicijalna cena. Jedan od prvih zabeleženih ekonomskih balona se u potpunosti izduvao, a osoba odgovorna za njega morala je da emigrira u Veneciju.

Balon Kompanije Misisipi bio je svojevrsna najava sudbine čitavog francuskog kolonijanog prisustva u Novom svetu. Osipavši se postepeno u korist Engleza i kasnije nove američke nacije, francuske zapadne prekomorske teritorije danas predstavljaju nekolicinu ne naročito bitnih ostrvskih entiteta i Francusku Gvajanu, teritoriju u Južnoj Americi korišćenu od strane kolonijane sile mahom za testiranje nuklearnog naoružanja.

Izmišljena država Poyais i panika iz 1825.

Ako je Džon Lo bio avanturista i državni spekulant, šta se onda tek može reći za njegovog sunarodnika Škota, Gregora Mekgregora, koji je za potrebe sopstvene prevarne šeme izmislio - čitavu jednu nepostojeću državu?

Princ od banana-republike Poyais

Prevarant i opsenar dostojan barona Minhauzena, Mekgregor je 1821. izmislio nepostojeću centralnoameričku državu Poyais, tvrdeći da je on njen vladar sa titulom princa ili poglavice (“Cazique” na jeziku domorodaca).

Ideja o stvaranju "virtuelne” državne tvorevine kod Mekgregora se stvorila nekoliko godina ranije. Služeči u britanskoj vojsci, dogurao je do čina generala i uspešno se borio protiv Španaca u nizu konflikata koji su prethodili oslobođenju latinoameričkih naroda od španske kolonijalne uprave. Jedna od misija mu je bila oslobađanje poluostrva Florida, u čemu je uspeo, stvorivši 1817. pritom nezavisnu “Republiku Florida” koja je postojala tek nekoliko meseci.

Vrativši se u Britaniju, Mekgregor je tamošnjoj javnosti prezentovao priču da ga je Džordž Frederik Avgust Prvi, marionetski kralj plemena na teritoriji današnjeg Hondurasa pod kontrolom Britanaca, imenovao za princa novoosnovane kolonije Poyais.

Domaćoj javnosti nije bilo teško da poveruje u laž postojanje nekakve nove banana-republike jer se politički i vojno trusno područje Latinske Amerike menjalo gotovo svakodnevno državnim udarima, otcepljenjima, ujedinjenjima i lokalnim ratovima. Osim toga, Mekgregor je ostao upamćen kao uspešan vojskovođa i general.

Šema laži bila je toliko dobro razrađena da je Mekgregor ustanovio državni dvor, plemstvo, trodomnu skupštinu, vojsku, grb i zastavu države Poyais. Ljudi u Velikoj Britaniji su mu poverovali i počeli da ulažu u prosperitetnu koloniju - upravo ono što j Mekgregor i nameravao.

Poyais prevara kao element nastanka velike krize iz 1825.

Posle Bitke kod Vaterloa i pobede nad Napoleonovov Francuskom, Velika Britanija doživljavala je ekonomski procvat koji se prelio i na savezničke poluzavisne zemlje Srednje i Južne Amerike. Trgujući na Londonskoj berzi državnim hartijama od vrednosti, vlasti ovih teritorija obezbeđivale su godišnji prinos investitorima u njihove državne obveznice od 6%.

Mekgregor je, međutim, otišao korak dalje. Podmitivši novinare i publiciste na Ostrvu, oni su počeli u svojim izdanjima da pišu bajke o Poyaisu - “zemlji neslućenih mogućnosti” u kojoj “šećerna trska i duvan uspevaju sami i bez rada, a gde je tlo toliko plodno da se kukuruz bere u tri godišnje berbe”. Izmišljen glavni grad Sveti Josif bio je nastanjen gostuljubivim urođenicima, a karipska klima bila je blagotvorna za Britance ogrezle u kišama. Žene su bile prelepe, servilne i sa naročitom sklonošću ka Britancima. Rečju - bio je to tropski raj.

Sa operativne strane, Mekgregor je počeo da štampa tapije na zemlju u Poyaisu koje su izgledale kao da ih je zaista izdala suverena država. Prodajući ih za 2 šilinga i 3 penija po akru (što je bila malo bolja radnička dnevnica u to vreme), prevario je skoro 1000 investitora, od kojih su mnogi u prevaru uložili životne ušteđevine.

Vrhunac drskosti u prevari, međutim, zbio se izlaskom “državnih” obveznica Poyaisa na Londonsku berzu. Ni po čemu se na oko ne razlikujući od hartija od vrednosti izdatih od pravih država, Poyaisove su nudile kamatu od 6% godišnje, a mogle su se kupiti uz veliki diskont, što je izazvalo masovnu pomamu za njima.

Otrežnjenje je usledilo kada su se dva broda prepuna emigranata koji su “kupili” zemlju u Poyaisu otisnula put Kariba i svojih “rajskih poseda”.

Stigavši na odredište, naseljenici su zatekli pustoš, džunglu i nepoverljive domoroce koji su ih odveli na mesto “glavnog grada”, Svetog Josifa, gde se nalazila tek nekolicina razrušenih kuća.

Džepova ispražnjenih od zlata, ali napunjenih bezvrednm Poyais dolarima, naseljenici su bili prinuđeni na golgotu povratka u domovinu, a taj dugi višemesečni poduhvat preživelo je svega njih oko 50. Prevara je bila razotrkivena, ali sam Mekgregor nikada nije bio osuđen. Štaviše, pokopan je 1845. u Karakasu, Venecuela uz sve vojne počasti.

Poyais prevara značajno je doprinela Velikoj krizi iz 1825. koja je nastala kao rezultat neodrživosti finansijskih spekulacija u ekonomije Latinske Amerike. Kupujući već pomenute obveznice, investitori su ubrzo bili suočeni sa nemogućnošću isplate dividendi, ali i glavnice, po čemu se “prave” banana-republike nisu mnogo razlikovale od lažnog Poyaisa. Njihove slabašne ekonomije jednostavno nisu mogle da obezbede bilo kakav prinos na uloženi kapital.

Domaće banke šakom i kapom su delile kredite investitorima u te obveznice i, kada oni nisu mogli da vraćaju pozamljena sredstva, banke kreditori su počele da bankrotiraju.

Da bi spasila ekonomski sistem od totalne propasti, centralna Banka Engleske privremeno je ukinula zlatni standard, konfiskujući zlato od deponenata, što je označilo kraj kratkotrajne, ali izuzetno snažne euforije obeležene jeftinim novcem, lakim kreditima i pohlepom za brzom zaradom na finansijskim instrumentima koji nisu imali ama baš nikakvu realnu vrednost.