Ekonomske krize kroz istoriju (IV): Napoleonovi ratovi

Globalna finansijska kriza koja je nesporno započela 2022. godine preti da ima pogubne posledice po sve delove čovečanstva, od najsiromašnijih društava Afrike do zemalja političkog Zapada koje decenijama uživaju u materijalnom obilju.

Kako je jedno od svojstava savremenog društva kratko istorijsko pamćenje, osvrnućemo se na suštinom srodne događaje iz povesti koji nisu bili ništa manje katastrofalni nego recesija ili depresija današnjice, ali sa kojima teže možemo da uspostavimo spoznajni odnos jer su se desili u doba kada su zapisi o događajima bili daleko oskudniji nego što su danas.

Giljotina kao katalizator ekonomije Novog veka

Francuska buržoaska revolucija iz 1789. godine jedna je od najizraženijih tačaka diskontinuiteta u čitavoj evropskoj istoriji. Prevratničke sile koje su okončale eru feudalizma i vladavinu nasledne aristokratije na čelo društva dovele su građansku klasu, a kapitalizam je postao vladajući ekonomsko-društveni poredak.

Jedna od ključnih osobina kapitalizma jeste da kao sistem neprestano kreira krize, koju pojedini ekonomski teoretičari pak nazivaju ciklusima. Cikličan pad opšte stope profita negativno utiče na sve privredne subjekte - od države do svakog pojedinca, ali se posle svakog od njih kapitalizam vraća regenerisan, optimizovan i prilagođen novim okolnostima.

Te svoje osobine kapitalizam je pokazao odmah po “rođenju” - prve ekonomske krize Novog veka pojavile su se svega par decenija posle Revolucije, a za njih su bili (kao i skoro uvek) najviše bili zaslužni - ratovi.

Veliki francuski rat - uvod u Evropu XIX veka

Serija oružanih sukoba iniciranih od strane Francuske u periodu između 1789. i 1815. naziva se Veliki francuski rat i deli se na dve nazivom poznatije celine: Revolucionarne ratove i Napoleonove ratove.

Reperkusije ovog nepreglednog niza sukoba osetile su se širom planete jer je u njemu učestvovala većina evropskih sila, a efekti konflikata prelili su se i na njihove kolonije, od Severne i Južne Amerike do Australije i Novog Zelanda.

Revolucionarni ratovi i njihovo finansiranje

Najveći izazov za revolucionare bilo je pitanje finansiranja ratnih pohoda. Revolucionari su nakon dekapitacije čitave pređašnje vladajuće klase nasledili praznu državnu riznicu, razorenu ekonomiju i nefunkcionalne stare instrumente prikupljanja poreza.

A u ratovima sa moćnijim, starim silama išlo im je odlično, prevashodno zbog inovativnog i efikasnog principa masovne regrutacije i mobilizacije.

Ratni režim finansiranja je do Revolucije podrazumevao zaduživanje države iz realnih izvora, uz nepromenjene stope poreza. Kreditori (druge države, banke ili individualni kapitalisti) su uglavnom verovali da će im zajam biti vraćen, pogotovo ako zemlja-dužnik pobedi. No, Robespjeru i njegovim suparnicima i naslednicima niko nije u početku verovao i stoga su nove vlasti morale da kreiraju potpuno nov poreski sistem, zasnovan na intenzivnom direktnom oporezivanju stanovništva i (u određenoj meri) izazivanju inflacije.

Slikovito, taj sistem ličio je na scene prikupljanja harača iz crtanog filma o Panteru Panti u legendarnoj epizodi u kojoj spasava Robina Huda.

Ali, Francuzi su sve vreme ratnih dešavanja uspeli da zadrže zlatno-srebrni standard, dok u startu daleko moćniji Englezi to nisu uspeli, okrenuvši se nakon 1796. inflatornom kreiranju (“štampanju”) novca, slično kao pre njih Sveto Rimsko Carstvo ili mnogo kasnije, Miloševićeva krnja Jugoslavija.

Ratne finansije za vreme Napoleona

Kada je Napoleon Bonaparte  23. novembra 1799. izvršio državni udar, Evropa nije ni slutila da joj predstoji period duži od jedne krvave decenije. Već prekaljen vojskovođa i izuzetan strateg i državnik, Napoleon je imao ambiciju da zavlada čitavim prostorom od Atlantika do Urala.

Kao što smo nagovestili, bitka se koliko na bojnim poljima vodila i između trezora evropskih kraljevina i carstava. Ključ uspeha bi se danas nazivao obuhvat poreskih obveznika tj. širina poreske baze.

Tipično ratno finansiranje podrazumevalo je državnu emisiju dužničkih obveznica sa visokom stopom prinosa (kamate), ali na dug rok dospeća. Logika je bila sledeća: visoke kamate privlačile bi kupce hartija od vrednosti, ali bi nakon 10 ili 20 godina te kamate realno bile obezvređene inflacijom. Obogatili bi se samo oni koji bi ih prodali pre roka dospeća za pristojnu “međukamatu”.

Državni bankrot Danske

Ekonomska propast pojedinih država počela je i pre konačnog pada Napoleona nakon Bitke kod Vaterloa 1815. Tipičan primer je državni bankrot Danske, verovatno prvi takve vrste u istoriji.

Dansko-norveška Unija bila je jedna od malobrojnih država koja je stala uz Napoleononovu Francusku, pre svega zbog opasnih napada Britanaca na Kopenhagen i njene severne teritorije.

Izdaci koji su bili nužni tokom ratnog savezništva pokazali su se prevelikim za kraljevsku kasu. Godine 1813, u jeku vojnih operacija širom Kontinenta, Danska objavljuje državni bankrot. Uz to, biva primorana da zbog vojnih neuspeha izađe iz rata i sklopi separatni mir sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Švedskom.

Sporazumom iz Kila, Danska je - između ostalog - izgubila Norvešku i bila prisiljena da promeni stranu u sukobu, obavezujući se da pošalje 10.000 vojnika protiv Francuza, za šta će dobiti mizernih 400.000 britanskih funti - i to u ratama.

Bankrot je naveo vlasti da restruktuiraju ekonomski i monetarni sistem i vrate poverenje građana u posrnulu nacionalnu valutu koja je izgubila skoro svu svoju vrednost zbog prekomernog štampanja novca. U te svrhe, stvorena je Rigsbank - prva centralna banka u savremenom smislu reči, u potpunosti odgovorna za vođenje monetarne politike (a naročito u doba krize), baš kao što je to danas primarni zadatak bilo koje narodne banke u svetu.

Sam bankrot (tehnički definisan kao nemogućnost države da plaća dospele obaveze poveriocima) trajao je oko 2 godine, a kriza oko 5. Godine 1818. osnovana je nova centralna monetarna institucija - Nationalbank - koja je postala nezavisna od izvršne vlasti, tekovina koja se i danas podrazumeva u zemljama tržišne ekonomije.

Do pune konvertibilnosti papirnih novčanica Danske nacionalne banke sa srebrom proteći će još 20 godina, ali se u istoriji ekonomije ovaj slučaj uzima kao globalna prekretnica u samoj suštini pojma nezavisnih monetarnih vlasti i politike kao jednog od garanata ekonomskog uspeha.

Odjeci ratnih zbivanja

Napoleonovi ratovi ostavili su pustoš u Evropi. Odmah posle njihovog svršetka, nastupila je Velika ekonomska depresija XIX veka koja je naročito pogodila Veliku Britaniju, samu Francusku (koja je morala da plaća ogromne reparacije), ali i druge države i od koje je oporavak trajao decenijama.

Sa druge strane, ustalila su se određena pravila koja i danas možemo videti gde god besni rat. Osim što su promenili izgled i konstituciju Evrope, Napoleonovi ratovi su presudno uticali na evoluciju i prelaz kapitalizma iz ere manufakture u Prvu industrijsku revoluciju.

Prvi produkti masovne proizvodnje bili su namenjeni ubijanju - topovi, puške, brodovi municija i drugi. Iako se slom Napoleona obično pripisuje katastrofalnom porazu na Ruskom frontu, odlučujuću ulogu je ipak imalo englesko preimućstvo u industrijskoj proizvodnji ubojitih sredstava.

Iskustva stečena u ovim ratovima primeniće se i na efikasnu proizvodnju čelika, masovno uvođenje montažnih traka, napredak u mehanizaciji, građevinarstvu i saobraćaju, što će Britanskoj Imperiji osigurati aspolutni globalni primat koji će trajati jedan čitav vek, dokazujući neverovatan stepen vitalnosti kapitalističkog načina privređivanja.