Ekonomske krize kroz istoriju (V): Naftne krize 70-tih
Globalna finansijska kriza koja je nesporno započela 2022. godine preti da ima pogubne posledice po sve delove čovečanstva, od najsiromašnijih društava Afrike do zemalja političkog Zapada koje decenijama uživaju u materijalnom obilju.
Kako je jedno od svojstava savremenog društva kratko istorijsko pamćenje, osvrnućemo se na suštinom srodne događaje iz povesti koji nisu bili ništa manje katastrofalni nego recesija ili depresija današnjice, ali sa kojima teže možemo da uspostavimo spoznajni odnos jer su se desili u doba kada su zapisi o događajima bili daleko oskudniji nego što su danas.
Sumanute vrednosti akcija i “tvrdi” balon
Krah berze u SAD 1929. godine je bio uvod u po mnogima najveću ekonomsku krizu koja je do sada zadesila svet i upravo zato je ona i danas medijski aktuelna, sa čestim izvođenjem paralela između tadašnjeg stanja američke ekonomije sa sadašnjim. Najznačajnija tačka tih poređenja tiče se hartija od vrednosti, odnosno akcija kompanija listiranih na berzi.
Tržišna kapitalizacija kompanija (naročito tehnoloških), oličena u berzanskim indeksima, rasla je bez prestanka u poslednjih 12-13 godina, tako da je vrednost pojedinih hi-tech giganata porasla za gotovo nepojmljivih 10-15 puta. Tako je savremeni kapitalizam proizveo situaciju da jedan Apple, na primer, vredi preko 60 puta više od onoga što jedna Srbija proizvede za godinu dana ili više od tri aktuelna godišnja vojna budžeta SAD.
Iako je većina tih korporacija izuzetno profitabilna, analitičari već nekoliko poslednjih godina izražavaju sumnju da njihova profitabilnost i perspektiva razvoja ipak ne mogu da opravdaju toliko visoku cenu deonica, te da je na berzama formiran finansijski balon koji treba da pukne.
Međutim, uprkos svim istorijskim iskustvima, racionalnim očekivanjima i sve gorim uslovima poslovanja, mehur uporno odbija da eksplodira.
Razloga za “izdržljivost” balona je mnogo i nisu u potpunosti najjasniji ni najboljim poznavaocima materije. Iskustva vlada i centralnih banaka stečena tokom velike ekonomske krize iz 2008. mahom su zaslužna za održavanje globalne ekonomije “iznad vode”, iako nemali broj eksperata tvrdi da je to samo kupovina vremena i da će odlaganje pucanja balona do u nedogled dovesti do toga da će njegova neizbežna eksplozija imati kataklizmične posledice.
Međutim, jedno pomalo zaboravljeno istorijsko iskustvo moglo bi da bude pravi okidač opšteg kolapsa svetske privrede. U pitanju su naftne kriza 70-tih godina XX veka.
Prvi naftni šok 1973.
Jomkipurski rat koji je 1973. vođen između Izraela sa jedne i pet udruženih arapskih zemalja sa druge strane imao je ozbiljne posledice po njegove učesnice - jevrejska država se pokazala vojno i politički nadmoćnom, dok je Egipat zamalo izbegao kapitulaciju i bio primoran na otopljavanje odnosa sa Izraelom, čime je faktički okončana era panarabizma kao ključnog faktora regionalnog antisemitizma.
Osveta je, međutim, došla sa druge strane. Članice OPEAC-a (Arapske organizacije zemalja izvoznica nafte) uvele su naftni embargo protiv država koje su stale na stranu Izraela. Za vreme trajanje embarga (do marta 1974), cene sirove nafte povećane su preko 300%, a u nekim zemljama, poput SAD, i više (400-500%). Ovaj događaj označen je u ekonomskoj istoriji kao Naftni šok iz ‘73. ili Prva naftna kriza.
Efekti četvoromesečnog embarga bili su pogubni za sve, a naročito za najrazvijenije zemlje koje su višak vrednosti stvarale, između ostalog, zahvaljujući niskim cenama energenata.
Desivši se nakon tzv. Niksonovog šoka iz 1971. kada je u borbi protiv galopirajuće inflacije američka federalna administracija ukinula zlatni standard (zamenjivost dolara za zlato), zamrzla cene i plate i uvela takse na uvoz robe, naftni šok je stvorio savršenu oluju i prourokovao tešku ekonomsku recesiju čitavog Zapadnog sveta. Srećom, ona je trajala svega 2 godine, ali se njene posledice na razne načine osećaju i dan-danas.
Osim što je pokazala da je nafta (i energenti uopšte) ubojitije oružje od onog koje se koristi na bojnom polju, naftna kriza imala je dalekosežne posledice po živote i navike običnih ljudi.
Nestašica benzina je za Amerikance bila svojevrsni kulturološki šok - nakon 28 godina neprekinutog prosperiteta bejbi bum generacije, Amerikanci su morali da se odreknu intenzivne upotrebe automobila čiji je dizajn bez izuzetka bio neracionalan u pogledu potrošnje goriva, te da se preko noći naviknu na porast potrošačkih cena. Ekonomsko blagostanje zaslovano na jeftinoj nafti bilo je - barem privremeno - onemogućeno.
Sa druge strane, šok je naveo vlasti da osmisle dugoročnu strategiju okončanja zavisnosti od uvoza energenata. Godine 2019, 46 godina posle navedenih događanja, SAD su postale prvi put u istoriji energetski samodovoljne i neto izvoznici energije. Prvi naftni šok inicirao je i pojavu ekološke svesti kao takve, kao i začetke korišćenja obnovljive energije i onoga što danas nazivamo “zelenom ekonomijom”.
Drugi naftni šok 1979.
Naftna kriza iz 1979, poznata i kao Drugi naftni šok, bila je posledica Iranske islamske revolucije. Iako je smanjenje proizvodnje na početku krize bilo relativmo ograničenog obima, početak Iračko-iranskog rata 1980. pogoršao je situaciju, uzrokujući paniku na naftnim berzama. Cena “crnog zlata” skočila je više nego dvostruko, a nestašice na benzinskim pumpama su ličile na one od pet godina pre ovih.
Ova kriza trajala je oko 12 meseci. Pošto je završena, cene sirove nafte počele su da padaju i taj trend je (sa izuzetkom Prvog zalivskog rata 1990) ostao konstantan čitavih 20 godina, za šta je bila dobrim delom zaslužna diverzifikacija u proizvodnji - kao veliki izvoznici koji su mogli da nadomeste nestašicu pojavili su se Sovjetski Savez, Venecuela, Meksiko i Nigerija.
Iako su redovi pred pumpama, ograničenje potrošnje i druge mere pogodile stanovništvo, situacija već više nije bila ista kao 1973. Sam obim krize bio je manji, a SAD i druge zemlje Zapada stekle su relevantno iskustvo kako da se sa nevoljama ove vrste nose.
Amerika je i pre 70-tih godina XX veka bila važan faktor na Bliskom istoku, ali je posle dvaju naftnih kriza administracija predsednika Džimija Kartera usvojila tzv. Karterovu doktrinu prema kojoj se “svaki pokušaj bilo koje spoljne sile da stekne kontrolu nad regionom Persijskog zaliva ima smatrati ugrožavanjem vitalnih interesa SAD”. Ta doktrina je i dalje na snazi.
Efekti naftne krize na Jugoslaviju
Proizvodnja fosilnih goriva nikada nije bila dovoljna da podmiri potrebe domaćeg tržišta SFRJ. Izvori sirove nafte i prirodnog gasa iz Bačke, Banata i Slavonije zadovoljavali su između 15 i 20% domaće potrošnje, dok se ostatak uvozio iz raznih “bratskih” nesvrstanih zemalja, po beneficiranim cenama, u čemu je prednjačio Irak.
S obzirom da je Jugoslavija imala izrazito antiizraelsku i proarapsku politiku, prvi naftni embargo je nije dotakao. Smrt Josipa Broza Tita, Iračko-iranski rat i skliznuće države u bankrot početkom osamdesetih, međutim, poklopili su se sa Drugom naftnom krizom i naterali rukovodstva Federacije i republika da nađu alternativnog dobavljača nafte koji bi je prodavao pod povoljnim uslovima.
Delimično rešenje je nađeno u sklapanju barter (barter = trampa, međudržavna naturalna razmena) aranžmana sa Sovjetskim Savezom, što ipak nije sprečilo nestašice benzina i dizela, dovodeći do čuvene “par-nepar” restrikcije vožnje automobila prema kojoj su u određene dane mogli voziti samo vlasnici automobila s parnim, odnosno neparnim zadnjim brojem na registarskim tablicama.
Energenti kao moćno oružje
Tekući konflikt u Ukrajini još jednom nam svedoči kolika je moć u rukama dobavljača nafte i gasa, naročito ukoliko se nalazi u povlašćenom/monopolskom položaju. I kada mu situacija na frontu nije povoljna, pribegavanje fosilnim gorivima kao oružju ima razarajuće efekte ne samo na neposrednog neprijatelja, već i na njegove energetski zavisne saveznike.
Zbog toga postaje sve izvesnije da će akcije Ruske Federacije u vezi sa plasmanom njenih energenata Evropi imati daleko šire posledice od vojnih, sa potencijalom da dovedu do duboke recesije, ekonomske depresije i opšteg osiromašenja stanovništva Starog kontinenta.
Baš kao što su dve naftne krize od pre pola veka inicirale ključne tranzicione procese u ekonomiji, ali i u ponašanju privrede i običnih ljudi, tako će i svet posle sadašnje krize u zamahu postati po mnogo čemu neprepoznatljiv.