Ekonomske krize kroz istoriju (VII): "Vesele devedesete"

Ljudi sa naših prostora stariji od nekih 45 godina još još pamte optimističan osmeh poslednjeg predsednika Saveznog izvršnog veća (vlade) SFRJ, dr Ante Markovića, kada je na kraju 1989. godine u Saveznoj Skupštini SFRJ sa govornice mahao dvema novčanicama novog, konvertibilnog dinara i najavio korenite monetarne reforme koje su otpočele 01.01.1990. godine.

Da je sveobuhvatna reforma kakva je bila planirana uspela da bude realizovana - mnogi su i danas (verovatno pogrešno) uvereni - Jugoslavija se ne bi raspala u krvi, postala bi članica EEZ (danas EU) i bila država tržišne ekonomije koja bi prva okončala tranziciju na kapitalizam, možda bolje i od Česke ili Poljske.

Ali, to je sve ostalo u domenu filozofije ŠBBKBB (“šta bi bilo kad bi bilo”) Ace Poštara. Ante Marković jeste bez sumnje bio čovek velike sposobnosti i dobrih namera, ali su okolnosti u kojima se on pojavio i delovao bile takve da je njegova misija bila osuđena na propast.

Država SFRJ i njena ekonomija pevale su te 1990/91 svoju labudovu pesmu, posle čega je pesma utihnula i mesto ustupila zvucima užasa stradajućih tokom ratova devedesetih.

Konvertibilnost Antinog dinara

Godina 1989, poslednja pred početak jugoslovenskih ratova, donela je inflaciju od 100% na mesečnom nivou, a kurs dinara je do kraja decembra te godine dostigao 69.450 YUD za jednu nemačku marku.

Programom Ante Markovića, dinar je pretrpeo denominaciju (“skidanje nula”): 10000 starih zamenjeno je jednim novim, konvertibilnim dinarom, a kurs je vezan za marku u paritetu 7 dinara za 1 marku. Te 1990. godine desilo se nepojmljivo - građani su mogli slobodno da u bankama zamene dinare za devize. Njegova konvertibilnost trajala je “čitavih” 10 meseci.

Za tih 10 meseci dosanjana su dva večita sna - o prosečnoj plati od 1000 dojče maraka i posedovanju VHS video uređaja. VHS je, kao i Jugoslavija, odavno postao delom istorije, a prosečna plata je do nivoa od 500 evra (cca. 1000 DEM) u Srbiji dosegla tek sredinom 2020. godine, uz napomenu da je kupovna moć ondašnjih 1000 maraka bila značajno veća od sadašnjeg nominalnog evro-ekvivalenta.

Intrigantan skup okolnosti raspada SFRJ

Sudbina Ante Markovića i zemlje koju je predstavljao predmet je mnogih dilema, sporenja i nepoznanica. Njegov pravac reformi bio je u potpunosti u skladu sa tada aktuelnim talasom pobede zapadnog liberalizma, pada Berlinskog zida i Fukujaminog “kraja istorije”.

Međutim, istorijsku prevagu nisu odneli reprezenti onoga što će kasnije biti prepoznato kao globalni neoliberalni poredak, već je ishod ostvaren kao složena rezultanta vektora sila moćnih nacionalnih država (Nemačke, SAD) i lokalnih nacionalističkih režima u Hrvatskoj, Srbiji i BIH.

Razočaran i napušten od svih, Ante Marković je 20. decembra 1991. u sablasno praznom zdanju Palate Federacije (danas Palata Srbija) “vratio mandat građanima” jer više nije postojao nijedan funcionalan savezni državni organ koji bi mogao da prihvati njegovu ostavku.

Prvi predsednik nezavisne Makedonije je kasnije pred Haškim sudom svedočio da je evropska pregovaračka trojka u proleće 1991. nudila liderima šest jugoslovenskih republika bezuslovnu finansijsku injekciju od 5,5 milijardi dolara i ekspresno članstvo Jugoslavije u EEZ, uz transformaciju zemlje u funkcionalnu konfederaciju zasnovanu na predstavničkoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji. Plan su podržale Makedonija i Bosna i Hercegovina, dok su Hrvatska, Srbija (sa Crnom Gorom) i Slovenija bile izričito protiv - svaka sa svog stajališta.

Integritet federacije su do poslednjeg momenta podržavale i SAD koje su uz evropski paket podsticaja nudili dodatne pogodnosti, poput dodatnih sredstava preko MMF-a i jačanja vojne saradnje do nivoa nedostižnog nijednom američkom savezniku osim Izraela.

Uzimajući sve navedeno u obzir, Antine reforme su stigle istovremeno i prekasno i prerano. Kockice za ulazak u pakao savršeno su se posložile.

Slobodan Milošević - gospodar krnje Jugoslavije

Glavna politička figura zajednice Srbije sa Crnom Gorom (kasnije u formi tzv. Savezne Republike Jugoslavije, proglašene 27. aprila 1992) bio je svakako Slobodan Milošević.

Kao partijski aparatčik, Milošević je svoju karijeru nominalno započeo u privredi i bankarstvu, iako zapravo nikada nije bio ni privrednik ni bankar. Po formalnom obrazovanju pravnik, vođa Saveza komunista Srbije, kasnije Socijalističke partije Srbije, srpske i jugoslovenske države, na vlast je došao 1987. unutarpartijskim prevratom poznatim kao Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Na taj položaj stigao je sa radnog mesta direktora Beogradske banke gde je de facto služio kao komesar za partijski nadzor nad ovom nekada vodećom društvenom finansijskom institucijom. Kuriozitet je da podršku za preuzimanje vlasti nije dobio od poslovne elite, već od fundamentalista sa univerziteta, kao i provincijalnih, lokalnih partijskih čelnika. Čistka u privredi i bankarstvu od nepodobnih kadrova njegovih političkih oponenata usledila je brzo, što je ujedno bio početak sunovrata srpske ekonomije i privrede u celini. Tome je pridodato uzdizanje načela negativne selekcije najgorih i najnesposobnijih ljudi i kadrova koji nisu birali sredstva kako bi režim opstao na vlasti.

“Zajam za preporod Srbije” - lakmus papir za kasnija pustošenja

Jašući na talasu buđenja srpske nacionalne (samo)svesti čija se kulminacija desila na milionskom narodnom mitingu na Gazimestanu, tokom proslave 600-godišnjice Kosovske bitke, Milošević je sa svojim privilegovanim ekonomistima osmislio projekat “Zajma za privredni preporod Srbije”. Ideja je bila da građani, ali pre svega dijaspora, uplate za “opštenarodne potrebe” više od jedne milijarde dolara, što u domaćoj, što u stranim valutama.

Cilj je bio toliko nerealno postavljen da su i Miloševićevi direktni eksponenti morali ubrzo da na državnoj televiziji javno priznaju neuspeh. Naime, prikupljeno je svega između 5 i 10% projektovane devizne sume, a ono što je uplaćeno u dinarima ubrzano je pojela galopirajuća inflacija i nikada zapravo ni nije bilo stavljeno u bilo kakvu smislenu funkciju. No, 70-tak miliona dolara/maraka koje su se slile u netransparentnu kasu zajma iskorišćene su za kredite ljudima bliskim režimu i gotovo ništa od te sume nije vraćeno od strane priviliegovanih dužnika.

Ovaj zajam bio je zapravo test za kasnije brutalne šeme pljačkanja naroda i privrede.

Te 1989. Milošević se suočio upravo sa Antom Markovićem sa kojim je praktično odmah započeo sukob u čijem centru je bio novac. U to vreme, naime, ionako tanak budžet Srbije preživljavao je zahvaljujući primarnoj emisiji (štampanju novca) Narodne banke Jugoslavije i to na taj način da su srbijanska preduzeća masovno izvozila robu u Sovjetski Savez, za to dobijala kliriniške dolare koji su legali na podračun pri NBJ i na konto tih uplata dobijala "žive" dinare.

Definicija kliringa
Zemlje koje imaju nekonvertibilnu valutu međunarodna plaćanja često vrše putem kliringa. Klirinškim sporazumom se plaća između dve ili više zemalja, a plaćanja se obavljaju preko klirinških računa, koji se vode kod nacionalnih centralnih banaka. Tako uvoznici uplaćuju odgovarajući iznos nacionalne valute, a izvoznici sa istog računa naplaćuju svoju robu u nacionalnoj valuti. Preko dogovorene nacionalne valute vrši se međudržavni obračun dugovanja i potraživanja.

U jednom momentu, Marković je pokušao da rok za dinarsku isplatu klirinških potraživanja produži sa 2 na 60 dana, što je rezultiralo srpskim vetom na rebalans budžeta Federacije koji je ukinut tek kada je šef SIV-a popustio.

Ekonomski kao uvertira u rat oružjem

Ironično, na Dan Republike, Srbija je 29.11.1989. objavila ekonomski rat Sloveniji, pozvavši Srbe i srpska preduzeća na bojkot slovenačke robe i prekid saradnje sa slovenačkim firmama, a sve zbog zabrane slovenačkog rukovodstva da se u Ljubljani održi prosrpski “Miting istine o Kosovu".

Cena ovog poteza bila je razarajuća - iako je Srbija bila značajno tržište za Sloveniju, pa je Slovenija od svih isporuka drugim republikama 36,6 odsto svoje robe i usluga prodavala upravo u njoj, Srbija je u isto vreme prodavala 28,9 odsto svoje realizacije u Sloveniji, te su joj se ove mere vratile poput bumeranga.

Uvođenje konvertibilnog dinara na svoj je način iskorstio i Milošević - s proleća 1990. godine, plate su u Srbiji toliko porasle da su prvi i jedini put u istoriji bile veće nego u Hrvatskoj.

Povod za rasipanje novca koje nije pratila realna ekonomska podloga i produktivnost privrede bili su predstojeći prvi višestranački izbori u Srbiji. Plate bez pokriće i zaostala ekonomija generisala je oko dve milijarde dolara gubitaka u privredi. Ta godina je povrh svega bila katastrofalna za poljoprivredu od koje je Srbija direktno zavisila - rod kukuruza podbacio je za 35 odsto, šećerne repe za 30 odsto, suncokreta za 20 odsto, soje za 40 odsto, stočne hrane za 40 odsto, itd. Hitno je trebalo naći novac da se dospeli računi nekako plate.

Pošto je Ante Marković odbio da Srbiji da kredit iz primarne emisije novca, Milošević se odlučuje na besprizornu, brutalnu pljačku Jugoslavije. Dešava se upad u platni sistem savezne države težak milijardu i po dolara!

Operacija Telex

Pljačka je otpočela tajnom sednicom Skupštine Srbije 28. decembra 1990. godine. Na predlog premijera dr Stanka Radmilovića, donet je paket zakona prema kojima se Republika “samozadužila” kod svih jugoslovenskih građana za 18.243 miliona dinara.

Tajnost operacije se sastojala i u tome da zakoni jesu odštampani u Službenom glasniku RS, ali to izdanje državnog glasila sačinjeno je u svega par desetina primeraka i nije bilo distribuirano pretplatnicima.

U tehničkom smislu, to je urađeno vrlo jednostavno - operater je u telex uređaj ukucao željene iznose i dodavao ih preko Službe društvenog knjigovodstva na račune penzionog fonda, fonda za razvoj, banaka… čime je zapravo stvoren novac bez ikakvog pokrića.

Milošević je u samo jednom pretprazničnom danu “divlje” emitovao čak polovinu dinara od iznosa koji je bio predviđn za čitavu 1991, a što je bilo ekvivalentno trećini saveznog budžeta ili 5% jugoslovenskog BDP-a. No, ni to nije bilo dovoljno.

Nakon ovog gigantskog upada Srbije u novčani emisioni sistem Federacije, preduzeće Naftagas-HIP-Jugopetrol objavljuje nelikvidnost (praktično bankrot)  jer mu elektroprivreda duguje 5,2 milijardi dinara. Brže-bolje, oglašava se i elektroprivreda i saopštava da je i sama nelikvidna jer joj se duguje - pet milijardi dinara.

Milošević je situaciju solomonski rešio tako što je omogućio naftnoj industriji da ne plati uvezenu naftu već da je prodaje na veresiju, a da ceh ostane Narodnoj banci Jugoslavije da plati strancima.

Poslednja instanca pljačke Jugoslavije od strane Srbije desila se u krajnjoj fazi raspada zajednčke države kada u periodu između marta i maja 1992. godine nestalo oko milijardu dolara deviznih rezervi NBJ.

Operacija Kipar

Nekoliko godina kasnije, popularni “deda Avram” - Dragoslav Avramović, guverner Narodne banke Srbije i kreator “novog dinara” koji je zaustavio najveću inflaciju u istoriji, izjavio je da je Milošević uspeo da se dočepa daleko većih para iz jugoslovenskih deviznih rezervi. Šeme su bile raznovrsne, a iza njih su stajali prekaljeni bankari, na čelu sa notornom Borkom Vučić.

Milijarde dolara su iz jugoslovenskih depozita u američkim bankama prebacivane u takozvane mešovite banke (jugoslovensko-francusku, jugoslovensko-britansku i druge). Odatle su te devize (često u džakovima sa kešom) završavale na raznim mestima, služivši za najrazličitije namene, pa i za čuveno “prevazilaženje sankcija UN”.

Tim novcem se posle Petooktobarskog prevrata bavio guverner NBJ, Mlađan Dinkić. Njegov tim je utvrdio da su u periodu od 1995. do 2001. godine novac, u specijalnim avionima Savezne vlade, na Kipar iznosili visoki funkcioneri bivše vlasti. Nakon donošenja na Kipar, novac je uplaćivan na račune 17 of-šor kompanija.

Deo novca, objašnjavao je Dinkić 2001, ostao je na Kipru, deo je potrošen, a deo je završio na računima u drugim stranim zemljama, zbog čega je radi utvrđivanja svih činjenica bila neophodna saradnja cele međunarodne zajednice, pre svega Švajcarske i Grčke.

Godinu dana kasnije, Dinkić je izjavio: “Ja sam faktički odustao od ozbiljne istrage negde krajem 2001, držao me taj entuzijazam nekih godinu dana, kasnije sam shvatio, rekao sam sebi – ja to ne mogu da radim. Nisam ja odustao… ja sam odustao kao… rekao sam sebi da ja to ne mogu, imate nešto kad kažete sebi – ne možeš, ne može ni neko drugi. Znači, to je stvar koja prevazilazi moje kapacitete, moje sposobnosti,” neubedljivo je ovaj bivši političar objasnio za Insajderov serijal “Državna pljačka države”.

Novac je, da budemo prosti, "pojela maca".

Operacija Dafina i Jugoskandik

Kako smo već istakli u ovom feljtonu, kada su princa Svetog Rimskog Carstva, Rajmonda Montekukolija, uptali šta je potrebno za vođenje rata, on je odgovorio: “Tri stvari: novac, novac i novac”. Onaj koji je razbojništvom oduzet od nestale zajedničke države nije bio, međutim, ni izbliza dovoljan za sve ratne pohode devedesetih u kojima Srbija (ni)je učestvovala.

U želji da uz visoku kamatu ostvare enorman profit za kratko vreme, pohlepni i lakoverni ljudi širom Srbije ulagale su novac u takozvane piramidalne banke, među kojima je, uz Jugoskandik Jezdimira Vasiljevića, tzv. gazda Jezde, najveća bila Dafiment banka vlasnice Dafine Milanović.

Ljudi su prodavali kuće i automobile samo da bi uložili novac kod Jezde i Dafine jer se u početku sa tom kamatom moglo živeti veoma pristojno. Piramida iza koje je stajao režim ubrzo se raspala 1993. godine, a štediše su ostale i bez uloga i bez zarade od kamata.

Ove banke nudile su astronomske kamate od 10 do 15 odsto na nemačke marke, a 160 odsto na dinare, na mesec dana. Ispred banaka su bili ogromni redovi, a ljudi su satima čekali da oroče novac.

Oni koji su rano ušli u šemu uspeli su da ozbiljno profitiraju, a problem je nastao kada se poverenje u javnosti poljuljalo - krenule su glasine o tome da se novac ulaže u sumnjive poslove i ulaganje je posustalo. A kada priliv novih ulagača presuši, svaka piramidalna prevara se urušava. Uzalud je “srpska majka Dafina” pozirala pred krcatim sefom banke - krah je bio nagao, bolan i neminovan.

Komisija Narodne banke Jugoslavije kasnije je utvrdila da je “Dafiment banka” tokom jednoipogodišnjeg rada imala 163.025 štediša sa kojima je napravljeno 577.600 ugovora, a ukupan dug prema građanima je procenjen na oko 450 miliona nemačkih maraka.

Prema popisu, posle kraha banke pronađeno je svega 109.639 nemačkih maraka, a komisija NBJ nije uspela da utvrdi kako i gde je potrošeno više od 315 miliona nemačkih maraka.

Iako je država dvadesetak godina kasnije dobrovoljno obeštetila oštećene ulagače, mnogi kojima su depoziti tokom devedesetih godina bili zamrznuti nisu živi dočekali svoje uloge. Istu sudbinu imali su i oni koji su poverenje poklonili “gazda Jezdi”, iza čije pljačke je bar ostala “društveno korisna” crtica u vidu finansiranja spektakularnog šahovskog okršaja između Roberta Fišera i Borisa Spaskog na Svetom Stefanu 1992, kada se zbog sankcija OUN prema SRJ to činilo nemogućim.

Poslednji ekser u kovčegu srpske ekonomije

Nobelovac Milton Fridman imao je običaj da kaže da je “inflacija najsuroviji porez” jer se porastom cena smanjuje ukupna količina dobara i usluga koje građani mogu kupiti za isti iznos (inflacijom obezvređenog) novca. A surovosti te 1993. nije manjkalo - godišnja stopa inflacije je te godine iznosila 352.459.275.105.195 odsto. U “prevodu”, cene su se u proseku duplirale na svakih 16 časova!

Životni standard građana nije ni postojao, sve se svodilo na preživljavanje. Sa onim što se zaradilo, odnosno primilo, nije se moglo kupiti ništa. Sredinom novembra 1993. godine dve prosečne plate bile su potrebne za kupovinu jednog utikača. Jednom prosečnom platom mogla je da se kupi jedna hemijska olovka. U decembru te godine, najviša penzija na dan njene isplate jedva da je omogućavala kupovinu jednog sapuna ili dve kesice supe.

Tokom dve godine (1991-1993), građani su dilerima deviza na crno prodali iz slamarica preko 4,7 miljardi nemačkih maraka.

“Ćeraćemo se još”

Isisani i gladni, građani su svega 5 godina posle ukroćivanja inflacije doživeli novi ekononski i društveni šok u vidu napada NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Ekonomski i životni pakao građana dosegao je 10. krug. Posledice ovih dešavanja osećaju se do današnjih dana i trpe ih i oni koji tada nisu bili ni rođeni.

Ili da citiramo tragičara sa početka članka: "Svoje zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope".