Filmska prošlost jugoslovenskog homoseksualca

Kad nam se učini da je stvaran život nesavršen i nedovoljan, mali za sve želje, okrećemo se filmu. Možemo da biramo iz bogate galerije junaka i junakinja, da se bar na trenutak s njima identifikujemo. Iz toga ne izlazimo praznih ruku – ostane nam poneka ideja o tome šta bi život trebalo da bude, pa kasnije buja, uprkos tome što je sve to neko izmislio.

Građani halapljivo gutaju filmove, te u njima pronalaze deliće sebe. Heteroseksualne deliće. To je zadovoljstvo LGBTIQ+ građanima sve do skoro bilo uskraćeno, budući da ih u filmovima nije čekalo ništa dobro. Ti su ih naslovi učili šta da misle o sebi, a heteroseksualnu većinu šta da misle o njima – mnogi su prikaz homoseksualnih junaka u starijim filmovima opisivali kao „veliku paradu uvreda“ (Richard Dyer).

Ako se odreknemo političke korektnosti i prihvatimo prve vesnike homoseksualnosti u domaćem filmu, sigurno je da ćemo više dobiti nego izgubiti.

U jugoslovenskoj kinematografiji ih je bilo više nego što bi bilo ko mogao da pretpostavi – toliko da ih je skoro nemoguće pobrojati. Mnogi su, ako ne i svi, uticali na živote kvir gledalaca, bilo da su ovi toga bilo svesni ili ne. Televizijski ekran je otvarao nove mogućnosti, a ispostaviće se da su bile korisne, iako i danas više liče na materijal od kojeg se prave traume i noćne more.

Prvi put

Ako se dobro sećam, homoseksualca sam prvi put video u filmu Bubašinter iz 1971. godine. U priči o mladiću koji otkriva sopstvenu seksualnost se upleo teča. Taj čovek je, to svi znaju, tetkin muž. Osim kad nije.

Kad Milesa (Gizela Vuković) svom bratancu kaže „Molim te, nemoj da ga zoveš ’teča’“, postaje nam jasno da nešto ne štima. Glavni junak tom teči s vremena na vreme odnese paket (jer teča ne živi kod kuće) – „Evo, ovo mu odnesi“, kaže tetka dok u rukama drži nešto što se obično opisuje kao „komad ženske odeće“. „Neću, prošli put me išamarao“, odgovara naš junak. Teča je dakle problematičan.

„Je l tebi jasno zašto ja ovo njemu šaljem“, pita tetka Milesa. „Odjednom je počeo da se raskrupnjava u kukovima“, nastavlja, „Uhvatila sam ga da brije noge, a na kraju pismo od onog oficira. Bili su kao muž i žena. A muškarci“. U tom grmu dakle leži zec – teča voli oficira.

„Imaš li devojku“, pitaće tetka nešto kasnije u filmu, „Ili ideš sam na more?“. „Sam“, odgovara junak. „Sam? To nije dobro. Tako je i tvoj teča često išao sam u bioskop, pa se na kraju ispostavilo da je homoseksualac“. „Imam devojku“, odgovara junak, jer je strah od poistovećivanja s homoseksualcima i pre 50 godina bio snažan kao i danas. „Tvoj teča nas je sve obrukao“, ne odustaje tetka, „Sada živi sam u dvosobnom, komfornom stanu (bravo, tečo!) i krije svoju poganu prirodu. Ali svi znaju ko je. I znaće dok sam ja živa! Prevariš se, pa se udaš, a kad posle – on čupa obrve i brije noge“.

Ono što Milesa govori važno je i danas, jer se društveni pritisak ne prepoznaje, pa se krive oni koji preuzmu uloge koje nisu za njih.

Umesto da se preispita homofobija, patrijarhat i društvo uopšte, teret se svaljuje na pojedince/ke koji nisu uspeli/e da se izbore s očekivanjima. 

Iako tetka nije dobra borkinja za „takozvane porodične vrednosti“, jer će se na kraju upustiti u ljubavnu vezu s bratancem, njene reči odjekuju i danas: „Nauči da piješ, nisi strina. Ne smeš da budeš peder. To žene strašno ne vole“. To „ne smeš“ i dalje uništava živote, pa je teča ipak neka vrsta uzora – onaj koji je uspeo da se izbori za sebe, da postoji uprkos tome što je u filmu najprisutniji u tetkinim ustima.

Počeci

Nije Bubašinter prvi film s gej momentima. Ako zanemarimo nemi film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa iz 1911. godine, u kojem se dva vojnika ljube (na poljubac između dva muškarca se u to vreme drugačije gledalo), prvi filmovi s kvir elementima se pojavljuju već četrdesetih godina prošlog veka. Nema u njima autovanih homoseksualaca (jedva da ih ima i danas), ali se nazire nešto homoerotično. 

Pri kraju filma Život je naš (1948) jedan od mladih junaka koji je učestvovao na radnoj akciji se oprašta s drugom. „Kad se rastanemo, ti ćeš me zaboraviti...” (iz Među nama), kaže, a u tome ima neke naročite intimnosti koja može da se tumači kao skoro homoerotska. Ipak to nije – mnogi ističu da bliskost između muškaraca ranije nije bila tabu, te da je to postala tek pošto je počela borba za jednakost LGBTIQ+ građana i građanki. U strahu da ih ne prepoznaju kao homoseksualce, muškarci su postali hladni prema drugim muškarcima.

Pukotina raja (1959)

Retko kome nije odmah jasno šta je autor hteo s naslovom – „pukotina raja“ je simbol bliskosti dve junakinje. Iako se nigde ne kaže da su lezbejke, njihova bliskost ne promiče onima koji su večito bili gladni slika o sebi. Uglavnom je bilo više neobično da se dva muškarca zateknu u istom krevetu (na primer u filmu Zajednički stan iz 1960), ali ni dve žene nisu tako često delile postelju.

U to vreme moderna, ova drama rađena po motivima iz romana Milana Tuturova je preispitivala svašta – tako su i dve žene koje razmenjuju nežnosti pred spavanje mladima tog vremena poručile da na ovom svetu ima mesta za sve.

Sirota Marija (1961)

Kvir junak je počeo da cveta tek početkom šezdesetih godina, najpre u filmu Sirota Marija (1961).

Usred komedije s umiranjem i vaskrsavanjem se našao i jedan konobar, sporedni lik kojeg drugi oslovljavaju s „gospo’ice“. Ono što taj junak govori je sinhronizovano, tako da je dobio ženski glas. Ume s gostima, zna kako da kontroliše pijanu kafanu. Često izgovara „iju“, a zna da rukuje kiselim krastavcima. Pijani gosti ga doživljavaju kao autoritet, ipak kontroliše raspodelu alkoholnih pića, ne nazivaju ga pederom, ne spominju homoseksualce, ali je uvežbanom oku jasno – „gosp’ica“ je naš čovek.

Buđenje pacova (1967)

Crni talas je pažljivo negovao vezu s onima koji žive na margini. Tako je u filmovima iz ovog perioda svoje mesto pronašao i poneki gej.

Živojin Pavlović nam je poklonio sporednog junaka koji čuva nešto važno – fotografije nagih muškaraca. Njegova kolekcija se dobro uklapa u „iluziju o sreći“ koja je jedan od nosećih stubova ovog filma – njegova radost je na fotografijama koje dobro krije, a one ga zauzvrat čuvaju od potpunog besmisla života.

Vrane (1969)

Čini mi se da glumac i reditelj Milan Jelić nikada nije dobio sve pohvale koje zaslužuje. Oživeo je mnoge junake, a među njima i jednog baletana – po mnogima prvog homoseksualca koje je ušao u jugoslovenske bioskope.

U pitanu je film Vrane, jedan od najvažnijih iz crnog talasa, sumorna drama Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića. Naš baletan živi s grupom otpadnika, junaka s margine i potpuno odbacuje sve ono što se smatra muževnim, uglavnom nesvesno, ali hrabro. Njegov identitet nam je dat samo u crticama, ništa tu nije direktno, a akcenat je na odstupanju od rodnih pravila, što je i danas jedva zamislivo.

Maškarada (1971)

Slovenački film Maškarada iz 1971. godine je prepun svakojakih maski, budući da se radnja vrti oko stvaranja iluzije o skladnoj ljubavi.

U pitanju je erotska drama u kojoj se glavna junakinja Dina (Vida Jerman) zaljubi u mladog košarkaša Luku (Igor Galo). Iz toga raste film koji su tada nazivali „hipijevskom dramom za decu cveća“, napravljen po scenariju koji je napisao književnik Vitomil Zupan.

Film je odmah po objavljivanju cenzurisan. Kao problem je prepoznata scena u kojoj junak Andre masturbira dok doziva Lukino ime. Tim postupkom reditelj kvir junaka izvodi iz šifrovanog, budući da izgovaranje imena onoga koji se želi ne ostavlja prostora za spekulacije. Scena je u film vraćena tek deset godina kasnije – 1981 – kada se Maškarada ponovo pojavila u bioskopima.

Nacionalna klasa (1979)

Teško da je ovaj film bilo kome promakao, a isto važi i za Simketa kojeg igra Irfan Mensur. Čim je stigao u bioskope, brzo je postao hit, što je mnogim mladim kvir ljudima tog vremena (a i posle) pružilo priliku da vide da nisu sami.

Junak Simke nije uvek simpatičan, ali nije ni iskarikiran, što je i danas teško. Donekle izlazi iz stereotipa, posebno onih iz sedamdesetih godina prošlog veka, kad su homoseksualce zvali „sekapersama“. Stoji kao suprotnost Flojdu (Dragan Nikolić), ali se od njega razlikuje u uobičajenim ljudskim stvarima koje s diskriminacijom nemaju baš ništa.

Majstori, majstori (1980)

Posle Nacionalne klase, ovo je još jedan film Gorana Markovića koji je pronašao svoje mesto u istoriji kvir filma na ovim prostorima.

Satiranje stvarnosti u socijalizmu kroz prikazivanje odnosa u jednom školskom kolektivu je sumorna priča, na momente mučna. U toj mučnini se našao i jedan profesor likovnog, s nadimkom koji upućuje na to kakao ga kolege i učenici vide  – Emanuela (Stojan Cole Dečermić), a neki su dobro upamtili njegov monolog o tome da se svaka potreba za slobodom osuđuje kao moralni prestup: „A šta je ljubav? Ljubav, to je sloboda, ona ne podnosi zabrane, ruši tabue... ona prkosi". Sve je jasno.

Dečko koji obećava (1981)

Strašno sam se obradovao kad je niški bend Margita je mrtva obradio Baladu o tvrdim grudima iz filma Dečko koji obećava. Tamo je izvode Aleksandar Berček i Dušan Kojić Koja, a ostali su upamćeni kao VIS "Dobri dečaci". Ta balada je još tada iznervirala i isprovocirala ono što je do danas ostalo živo – konzervativno patrijarhalno društvo koje drema na lažnom moralu. 

Nije lako s muškarcima (1985)

Rečenica „Stanislav je peder“ je odzvanjala po igralištima i školskim dvorištima mnogo posle prvog prikazivanja filma Nije lako s muškarcima. I niko u to nije mogao da sumnja, budući da ga je junakinja koju igra Branka Katić zatekla u ljubavnom zanosu s upravnikom letnjeg kampa. Ova lagana komedija je i danas omiljeni film za bekstvo iz stvarnog sveta, a ni Stanislava nismo zaboravili.

Lepota poroka (1986)

Zvonce (Boro Stjepanović) je šef tekstilnog pogona i ljubitelj krupnih muškaraca. Seksualnost se u filmovima Živka Nikolića nikad nije zapostavljala, pa je nesretnog Mimu Karadžića u filmu Lepota poroka udarila posred čela. Nikome to ne smeta – kum Žoržo (Petar Božović) čak insistira na tome da je kršni Mima odlična prilika za Zvonceta. Dobra stara vremena.

Ćao, inspektore (1985)

Rečenica (lozinka) „Imate li vazelin?“ je neka vrsta seksualnog obrazovanja, trenutak kad su mnogi mladi gej muškarci počeli da slute kako sve funkcioniše. Iako o kvalitetu filma Ćao, inspektore može da se diskutuje, o značaju ovih reči ne. A tu su i druge, jednako antologijske: "Pele, vrati mi frizuru", te "Deco, hajde da pravimo voz... Deco, nemojte ništa da radite bez mene, ja hoću da budem lokomotiva!".

Dogodilo se na današnji dan (1987)

Trenutak kad se lepi Nebojša Bakočević zaljubio u samog sebe je jedan od najlepših. Ima u tim scenama neke posebne senzualnosti, a mladić koji voli sebe dok se ne pojavi neko prikladniji je odavno ušao među slavne kvir junake iz prošlosti domaćeg filma. 

Kako je propao rokenrol (1989)

„Sanjam tvoj čvrsti stomak“ centralna je rečenica epizode "Ne šalji mi pisma" iz omnibusa Kako je propao rokenrol. Ljubavni haos u kojem su Eva i Đura svili gnezdo remete pisma tajnog obožavaoca, a trik je u tome što su upućena Đuri, iako je jasno da ih piše muškarac. Ljubav ne poznaje tabu, žudnja još manje. 


Kao da smo u međuvremenu zaboravili da homoseksualnost nije od juče, pa se i danas diže prašina oko običnih ljubavnih stvari. Patrijarhalna kuka i motika se diže kad god je većina nervozna.

Niko se na primer nije bunio zbog homoerotičnog odnosa anđela i đavola u filmu Mi nismo anđeli, valjda zato što đavo anđela tera rečenicom „Ma beži, bre, pederu!“ Đavo k’o đavo, ljudi ko ljudi.

U novije vreme se besni više nego pre, pa se rulja naljutila na srpski film Pored mene (2015) reditelja Stevana Filipovića, a zbog toga što se muškarci ljube u svlačionici. I na hrvatski film Ustav Republike Hrvatske (2016), kosovski Martesa  (2017) – zato što se muškarci vole, te na slovenački Posledice (2018). Besnela je i na seriju Južni vetar, pa je Miloš Timotijević, glumac koji tumači ulogu policajca Stupara, 2020. godine dobio na stotine pretećih poruka (opet zbog poljupca s muškarcem), i to mahom od maloletnih lica.

Kao da smo se vratili unazad, a možda i jesmo. Vreme je da oni koji se ljute konačno shvate da nemaju autorsko pravo na ljubav i poljubac.

Sve ono što je bilo pre, bilo je neophodno – tu najpre mislim na vidljivost po svaku cenu. Čak i onda kad je donosila više štete nego koristi. Činjenica je da su LGBTIQ+ građani/ke odavno ostavljani/e po strani, da su bili oni koji se sažaljevaju ili oni koji su smešni. Valjda je vreme za neku drugu vidljivost, za umetnost koja između ostalog umanjuje osećaj usamljenosti.