Građansko vaspitanje i veronauka 20 godina kasnije

Pre tačno dvadeset godina, 2. novembra 2001. godine, veronauka je vraćena u škole, a kako bi se smirile strasti onih koji su se tome protivili, kao njen pandan osmišljeno je građansko vaspitanje.

Predmeti su uvedeni kao izborni, ali obavezni. Drugim rečima, učenici su morali da se opredele za jedan od dva.

Dvadeset godina kasnije, predmeti se i dalje biraju, ni za jedan od njih ne postoje udžbenici, kao ni škola za njihove predavače, pa se postavlja pitanje da li je i kakav efekat postignut njihovim uvođenjem u škole, odnosno imaju li đaci i društvo neke koristi od njih?

Ustupak crkvi

Veronauka je u crkve vraćena na mala vrata iako je bilo dosta polemika u vezi sa tim. One su se, doduše, raspirivale nakon uvođenja predmeta, pošto je sam čin obavljen bez pripreme, javne rasprave i mišljenja stručnjaka.

Novoizabrana vlast, posle smene Slobodana Miloševića, koja je imala veliku podršku Crkve tokom borbe protiv njegove diktature, revanširala se saborcu brzim uvođenjem predmeta na kome je ova institucija sve vreme insistirala. Čak je i tadašnji Ministar prosvete Gašo Knežević priznao da je odluka o veronauci apsolutno doneta na političkom nivou, bez uzimanja u obzir bilo kojih pedagoških zahteva.

Diskusije koje su otvorene nakon toga bile su brojne, kritike takođe. Diskutabilan je bio sam naziv predmeta „veronauka“, jer se sastoji od dve reči koje su u suprotnosti, a to su vera i nauka. Problematika su bili i predavači i udžbenici kojima se bavilo tadašnje Ministarstvo vera. Negodovanje je izazvala i činjenica da se na veronauci akcenat stavlja na pravoslavlje, a druge veroispovesti se u okviru predmeta samo spominju.

Male verske zajednice trpe potpunu diskriminaciju, jer njihova veronauka od strane države nije prepoznata.

Uz sve to, postavljalo se i pitanje onoga što će deca na tom predmetu učiti i koliko im je to zaista potrebno, odnosno šta će više naučiti od onoga što uče u kući ukoliko su im roditelji pravoslavci i vernici, a uglavnom njihova deca slušaju taj predmet.

Zanimljiv je primer Slovenije, koja je otprilike u isto vreme polemisala o uvođenju ovog predmeta, ali sama tamošnja Crkva nije htela veronauku u školama, iako su to tražile pojedine desne stranke, naprosto zato što je bila svesna da generaciji "okačenoj" na internet od jutra do mraka ne bi bila zanimljiva priča koju bi im doneli sveštenici.

Pandan veronauci

Iste godine, kao pandan veronauci i drugi izborni predmet uvedeno je u Srbiji građansko vaspitanje ili vaspitanje za demokratiju i građansko društvo, namenjeno deci onih roditelja koja ne žele da im deca slušaju veronauku, pošto u prvom razredu samo oni mogu doneti odluku o tome na koji predmet će da upišu dete, ali prevashodno deci islamske, jevrejske, katoličke ili druge veroispovesti, koja ne žele da slušaju pravoslavni katihizis.

Učenici u Srbiji koji nisu pravoslavne veroispovesti, još od prvog razreda osnovne škole na ličnom primeru uče pojmove iz "građanskog" – nejednakost i manjina.

Po uvođenju novog predmeta, Ministarstvo prosvete preduzelo je niz sistemskih rešenja i aktivnosti, koje su dovele do toga da se građansko vaspitanje uključi u nastavni plan i program, linearno u sve razrede osnovne i srednje škole, kao obavezan izborni predmet. U procesu razvoja kurikuluma, priručnika za nastavnike i programa za edukatore, važnu ulogu odigralo je Udruženje građana za demokratiju i građansko obrazovanje Građanske inicijative, koje je na ovim zadacima radilo u saradnji sa resornim Ministarstvom.

Ni za građansko, kao ni za veronauku, đaci ne dobijaju brojčane ocene, već ih nastavnici ocenjuju opisno. Udžbenik ne postoji, a časove građanskog drže nastavnici drugih predmeta - sociologije, ustava i prava, psihologije, filozofije, pa čak i geografije, istorije, fizičkog vaspitanja, ukoliko su prošli odgovarajuće obuke.

Jedna od najvažnijih tema građanskog vaspitanja bi trebalo da bude demokratija.

Nastavnik građanskog vaspitanja mora imati veštine, širinu i otvorenost za stalno učenje. Predavači imaju slobodu da sami unose određene sadržaje u nastavu, što za neke predstavlja olakšanje, a za druge poteškoću.

Segregacija u školama

Postoje anegdote iz brojnih škola o tome kako đaci izlaze sa časa veronauke i prisluškuju šta slušaju njihovi drugari na građanskom, i obrnuto. I to je simpatična strana polariteta koji je postignut između ova dva predmeta, a počiva na učeničkom pitanju da li su odabrali lakši i lepši predmet.

Mnogo je i onih koji su se, s obzirom da se ovi predmeti izučavaju kroz celo osnovno i srednjoškolsko obrazovanje, sa jednog predmeta u nekom trenutku prebacili na drugi.

Od prvog trenutka njihovog uvođenja u škole, veronauka i građansko vaspitanje se u javnosti konfrontiraju, posmatraju nekompatibilno i kao nešto što razdvaja decu, a suštinski bi trebalo da ih uči istim vrednostima - toleranciji, demokratskim vrednostima i kulturi dijaloga.

Raprave o tome da li je potrebnija veronauka ili građansko vaspitanje, šta bi trebalo izbaciti, a šta staviti kao obavezan predmet, traju decenijama i čini se da ta polemika počinje da liči na pitanje o tome šta je starije, kokoška ili jaje.

Crkva, koja je znatno ojačala svoj uticaj u politici poslednjih nekoliko godina insistira na tome da se veronauka mora izučavati u srpskim školama, pa i da se sa izbornog prebaci na obavezan predmet, prevashodno zbog očuvanja pravoslavlja i tradicije, bez obzira na to što ih pohađaju deca različitih veroispovesti, i neće lako pristati na to da se ovaj predmet izbaci.

Građanske inicijative, sa druge strane, podržavaju ispovedanje svake vere, ali u domenu ličnog prostora, a ne kao versku nastavu u školama. One predlažu uvođenje predmeta istorija religije, gde bi se izučavale različite veroispovesti, bez zadiranja u neku vrstu ličnog ispovedanja vere, dok se nacionalna tradicija može izučavati u okviru drugih predmeta – maternjeg jezika, istorije, muzičkog i likovnog.

Ima i onih koji nemaju stav o tome koji je od ova dva predmeta deci potrebniji, ali su sigurni u to da decu postojanje dva predmeta zbunjuje i deli. Takvi smatraju da se deca gube u odgovoru na pitanja tipa: Da li je čovek nastao Božjim postanjem, ili je tačna Darvinova teorija. Međutim, to je pitanje na koje bi odgovor trebalo da im da Biologija, dok odgovore na neka druga pitanja, koja dva izborna predmeta polarizuju, daju Istorija, Geografija i ostali predmeti.

Iako ministarstva ne izlaze u javnost sa podacima koliko se dece opredeljuje za veronauku, a koliko za građansko, prema podacima školskih uprava sličan broj dece pohađa jedno i drugo, uz blagu prednost veronauke. Prema podacima sa kojim raspolaže SPC, 55 odsto učenika bira versku nastavu.

U nekoliko navrata su za ovih dvadeset godina sa raznih strana dolazili predlozi i pokretane inicijative da se pitanje veronauke i građanskog vaspitanja reši na neki drugi način. Otvarali su tu temu čak i neki Ministri, ali su odmah dolazili na osudu javnosti.

Tako se 2015. na udaru Crkve našao ministar Srđan Verbić nakon što je izneo lični stav da bi, umesto kroz 12 godina osnovne i srednje škole, učenici trebalo da izučavaju ova dva predmeta samo tokom četiri godine osnovne škole. SPC se usprotivila tom predlogu, a pogotovu onom da se dva predmeta spoje u jedan i dodatno prošire tako da deca dobiju više uglova analize stvari.

Kakvi su rezultati posle dvadeset godina?

Ako bismo se, s obzirom na činjenicu da ni posle dvadeset godina ne postoji smer na Beogradskom univerzitetu na kome bi se obrazovali budući profesori građanskog ili veronauke i nema udžbenika, pozabavili svrhom ovih predmeta, ocenu njihove validnosti bi trebalo da nam daju sama deca, ali su njihove impresije subjektivne.

Isto važi i za predmetne nastavnike, od kojih se mnogi žale kako je teško predavati takve predmete i kako bi morali da se reše makar udžbenici, ali isto tako neće reći da je njihov predmet beskoristan, ako ni zbog čega drugog, onda zbog gubitka posla. Egzaktnih dokaza o svrsishodnosti ovih predmeta nema, jer nisu vršena detaljna istraživanja sa tim u vezi.

Za proteklih dvadeset godina, otkad je u školama u Srbiji uveden ovaj program, nijednom nije urađena ozbiljna analiza efekata nastave, osim istraživanja koje su sprovele Građanske Inicijative i Civil Rights Defenders povodom deset godina od uvođenja građanskog vaspitanja.

Ovo istraživanje sprovedeno među srednjoškolcima, pokazalo je da manje od polovine učenika poznaje bitne termine za teme o kojima pričaju na građanskom. Šta je etnocentrizam, rasizam, totalitarizam, pluralizam ili ksenofobija, samo su neki od pojmova na koje je tačno odgovorilo manje od polovine učenika, a većina đaka nije znala ni koja je delatnost OEBS-a, Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda.

Ipak, oko polovine učenika, na primer, znalo je da vladavina prava znači da su svi pred zakonom jednaki, da demokratska vlast može ograničiti slobodu medija ukoliko šire informacije koje mogu ugroziti sigurnost građana, kao i da je osnovna funkcija vlade sprovođenje zakona.

Sa druge strane, deca sa veronauke uglavnom nose praktična znanja, jer ih u najvećoj meri praktično i izučavaju i mnogo toga što tamo uče imaju mogućnost da odmah i primenjuju. Međutim, ako je verovati njihovim nastavnicima i razrednim starešinama, veronauka nije uspela da u velikoj meri utiče na njihovo ponašanje.

Čemu učimo decu

Činjenica da obrazovnom sistemu u Srbiji nije bilo dovoljno da reši problem ovih izbornih predmeta i da ne postoje njihove adekvatne evaluacije, postavlja se pitanje koji su zapravo efekti uvođenja takvih predmeta? Imaju li deca, a samim tim i društvo, bilo kakve koristi od njih? Da li su oni koji su odlučili da je veronauka njihov izbor „bolji vernici“? Jesu li razvili empatiju, dobortu i velikodušnost, što je, kako je govoreno prilikom njegovog uvođenja u škole, osnovni cilj predmeta koji se zove veronauka? Da li su ti đaci tolerantniji prema drugim veroispovestima?

Sa druge strane, da li su deca koja su učila o građanskom vaspitanju postala vaspitanija? Da li to pokazuju u svakodnevnom životu? Da li su spremnija da prihvate različita mišljenja, tolerantnija prema osobama koje su drugačije?

Stvari koje srećemo svakog dana, od ponašanja učenika na ulici u gradskom prevozu, preko onoga što objavljuju na društvenim mrežama do vršnjačkog nasilja, reklo bi se da je odgovor na prethodna pitanja uglavnom negativan.

Međutim, to je posledica nečeg mnogo složenijeg od konfrontacije dva predmeta u osnovnoj školi iako bi oba trebalo da se bave bazičnim vaspitanjem i opštom kulturom najosetljivije grupe društva.

Koliko god nam to najčešće bivalo teško da priznamo, decu ne formira samo ono što uče u školi, već i ono što slušaju kod kuće, čitaju i gledaju u medijima, a pogotovu na Internetu. Sa tim u vezi, vrlo je očigledno da će dok se mi stariji raspravljamo oko toga da li da nam deca lepo ponašanje i životne principe uče na veronauci ili građanskom vaspitanju, ona stvoriti novi predmet na kome će nas učiti o tome kako se egzistira u metaverzumu.

Fotografije: Ivan Aleksić; Joshua Eckstein