Istorija ekološkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji (Građanski protesti - 10. deo)

Građanski protesti u Srbiji poslednjih godina vezani su uglavnom za ekološka pitanja, što je sa jedne strane posledica globalnog trenda, a sa druge i činjenice da su životna sredina i zdravlje ljudi pod velikim znakom pitanja. S tim u vezi, i svest građana po pitanju ekologije sve je izraženija.

Prvi pokušaji osnivanja ekološkog pokreta u Jugoslaviji

Globalno, pojava ekološkog pokreta i buđenja svesti o zaštiti životne sredine vezana je za 60-te godine prošlog veka. Jugoslavija, iako pozicionirana iza čelične zavese, u mnogim stvarima išla je u korak sa Zapadom tj. bila je naprednija od drugih zemalja socijalističkog bloka, pa je tako relativno brzo reagovala i na pojavu svetske ekološke krize.

U petogodišnjem planu razvoja SFRJ iz 1971. već se pojavila odredba koja kaže da će se rešavanje kvaliteta životne sredine tretirati kao bitan element životnog standarda, te da će se ekonomskim merama i odgovarajućim propisima podsticati uvođenje tehnologija koje nisu štetne po životnu sredinu. Iste godine u Herceg Novom održana je IV Međunarodna konferencija “Nauka i društvo” sa temom “Nauka, čovek i njegova okolina”, što je ujedno bila i pripremna konferencija za Konferenciju OUN-a o problemima čovekove okoline u Stokholmu 1972.

U svim delovima zemlje prihvataju se nove ideje i pokreću inicijative za zaštitu životne sredine, koje idu kroz institucije sistema, pa tako nastaje Pokret gorana u Srbiji i Bosni i Hercegovini, Savez omladine u Hrvatskoj i Skupnost za varstvo okolja (kasnije ZVOS) u Sloveniji.

Početkom februara 1973. dolazi do njihovog ujedinjenja u Beogradu na osnivačkoj skupštini Jugoslovenskog saveta za zaštitu i unapređenje čovekove okoline. U skup su bili uključeni i postojeći društveni subjekti koji su imali bilo kakve veze sa životnom sredinom od Saveznog izvršnog veća, preko Saveza speleologa do Saveza pionira, a kao izaslanik Josipa Broza Tita, koji je bio pokrovitelj osnivačke skupštine, na skupu je govorio Edvard Kardelj.

Na inicijativu saveta u Ustav SFRJ uneta je odredba o pravu na zdravu životnu sredinu. A pokrenut je i časopis Čovek i životna sredina.

Međutim, sve je ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Sistem je već sredinom 70-tih progutao ekološki pokret. Povremeni protesti građana zbog zagađenja praćeni su ideološkim optužbama, medijskom blokadom i porukama da bi te probleme trebalo rešavati u institucijama sistema uz sprečavanje ovakvih okupljanja.

Istovremeno, bitne razvojne i investicijske odluke 70-tih donošene su bez imalo brige o ekologiji, sa izuzetkom Slovenije u kojoj je ZVOS uspevao da deluje za nijansu uspešnije od svojih pandana u drugim republikama.

Nove inicijative sredinom 80-tih

Tek sredinom 80-tih pojavljuju se nove građanske inicijative na temu ekologije i niz spontanih akcija, koje primarno prate globalni antinuklearni pokret.

Kada se on pojavio, mnoge je iznenadilo koliko je snažan odjek imao u SFRJ. Istraživanja koja su tada sprovedena ukazala su na to da je javnost u Jugoslaviji izrazito antinuklearno raspoložena, što je predstavljalo jedinstven fenomen. Pokazalo se da je jugoslovenska javnost veoma naklonjena alternativnim izvorima enegije.

Polemike o gradnji nuklearnih elektrana u Jugoslaviji intenzivno su vođene početkom 80-tih, ali je istovremeno i antinuklearni pokret dobio izuzetnu vidljivost u medijima. Beogradski NIN objavljuje niz tekstova o tome, ljubljanski radio Študent organizuje brojne kontakt-programe o nuklearnoj energiji, dok Televizija Beograd emituje dve izuzetno značajne emisije KINO-OKO koje su se bavile ovom temom.

Medijska kampanja bila je učinkovita, pa je usledio niz pojedinačnih protesta  i veliki broj peticija poslatih Skupštini SFRJ. Protesti su postali još intenzivniji 1986. posle katastrofe u Černobilju, a u njima je ponovo prednjačila Slovenija, ali su i druge republike SFRJ ovog puta bile glasnije nego pre.

Tokom 80-tih počinje da deluje Eko-centar formiran pri Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije. Oko Eko-centra se okupljaju aktivisti ekološkog pokreta u nastajanju, koji se povezuju sa Univerzitetom u Beogradu (posebno sa nastavnicima sa Biološkog i Poljoprivrednog kao i Fakulteta političkih nauka). Na Fakultetu političkih nauka se uvode predmeti Socijalna ekologija, a nešto kasnije i Politička ekologija, kao i smer iz Ekološke politike na magistarskim, odnosno master studijama.

Spontani ekološki protesti i organizacije u Jugoslaviji

Spontani protesti zbog ekoloških problema u Jugoslaviji često su organizovani i ranije, ali od 1985. postaju sve češći, a javljaju se i alternativne ekološke organizacije izvan institucija sistema. One deluju širom cele SFRJ, ali je osnovni razlog njihovog neuspeha nemogućnost da se ujedine. Razlozi za to mogu biti nedovoljna samosvest, ali i neiskustvo u organizaciji i nedostatak materijalnih i finansijskih sredstava.

Prvi pokušaj uspostavljanja stalnog kontakta u sklopu ekološkog pokreta u Jugoslaviji dogodio se oktobra 1989. u Zagrebu gde je održan okrugli sto pod nazivom Budućnost zelenih u Jugoslaviji, ali on nije doveo do kontinuirane koordinacije. Nešto bolje organizovan i propraćen bio je skup u Splitu januara 1990. Na njemu je učestvovalo stotinak ljudi iz 31 organizacije iz svih republika. Tom prilikom dogovoreno je i osnivanje Koordinacionog odbora ekoloških organizacija Jugoslavije, ali sve ideje i planovi pali su u vodu sa raspadom države. Ekološki pokret nije uspeo da se odupre sveopštem raskidanju kontakata među republikama bivše SFRJ.

Zelene stranke i nevladine organizacije

Za sve bivše republike SFRJ karakteristično je da posle 1990, sa uvođenjem višepartijskog sistema, dolazi do formiranja ekoloških, zelenih, stranaka.

Prva Zelena stranka sa sedištem u Beogradu osnovana je februara 1990. Njenom osnivanju prethodio je raskol unutar ranije osnovanog Ekološkog pokreta u Beogradu, koji se uglavnom ticao političkog delovanja – da li bi trebalo ići otvoreno u sukob sa tadašnjim režimom ili se držati ekoloških problema. Na izborima u decembru 1990. stranka je imala 34 kandidata za republičku skupštinu i osvojila je između 1 i 13 odsto glasova, najviše u Pančevu. Njihova politika bila je dosledno antinacionalistička zbog čega stranka nije imala većeg uticaja na političkoj sceni.

Danas je situacija po tom pitanju znatno drugačija. U Srbiji egzistira nekoliko stranaka, političkih pokreta i udruženja koji nose zeleni ili ekološki prefiks.

Poslednjih par godina glavni akteri novih društvenih pokreta postaju nevladine organizacije čiji se broj  uvećava ne samo u navedenim oblastima nego i u oblasti ljudskih prava, obrazovanja za demokratiju, različitih građanskih inicijativa, poput  „Ne davimo Beograd“, Eko straža, Ekološki ustanak, Kreni-promeni, Savski nasip i slično.

Ekološki protesti u Srbiji

Trenutak u kome počinje sve više da raste interesovanje za ekološke probleme u Srbiji, a borba za očuvanje životne sredine prerasta u formu demonstracija, jesu protesti stanovnika južne Srbije, koji su pre više od četiri godine započeli svoju borbu protiv gradnje minihidroelektrana na Staroj planini. Kroz nekoliko meseci o problemima povezanim sa gradnjom ovih objekata saznali su građani širom Srbije, što je dodatno uvećalo broj ljudi koji su počeli da pružaju podršku ekološkim pokretima.

Od septembra 2021. do danas u Srbiji je organizovano nekoliko ekoloških protesta koji su uspeli ozbiljno da uzdrmaju aktuelnu vlast.

Na poslednjim, nedavno održanim izborima zeleno-leva koalicija “Moramo” smatra se jednim od najvećih pobednika, jer je prvi put izašla na izbore i u glavnom gradu postala treća opcija po snazi, što daje jak vetar u leđa ekološkom pokretu u Srbiji. Pogotovu što ih ozbiljna borba tek očekuje, jer vlast najavljuje brojne neekološke projekte u zemlji, od minihidrelektrana do Rio Tinta.

S tim u vezi, sasvim je jasno da će posla za ekološke pokrete u Srbiji tek biti, a i građani su očigledno spremni da ih podrže. Naravno, ukoliko budu sto posto sigurni da se protesti na koje ih pozivaju zaista i tiču problema vezanih za životnu sredinu, a ne podrške njihovom političkom delovanju.