Istorija građanskih protesta u Srbiji

Protest kao fenomen modernog društva predstavlja (poslednji) pokušaj pojedinca ili grupe ljudi da direktno utiču na svoju životnu sredinu. U tom kontekstu, protesti se mogu sresti u svim društvima – od liberalnih demokratija zapadnog tipa do društava koja se iz perspektive ovih prvih mogu okarakterisati kao nedemokratska.

Srbija je, nažalost, duži period svoje moderne istorije upravo takva. Vladajući režimi su u poslednje tri decenije ovde uglavnom diktatorski, a kada represija vlasti postane neizdrživa i kada je narodu ugrožena gola egzistencija, odnosno pravo na normalan život i slobodu, onda je prinuđen da pravdu traži na ulici.

Sve je počelo 1968.

Protesti 1968. predstavljaju globalni pokret, jer su se odvijali u više zemalja istovremeno, bezmalo u svim većim univerzitetskim centrima sveta – od Njujorka i Pariza, preko Varšave i Beograda, do Kaira i Tokija.

Uprkos svojoj raznolikosti, pokret iz šezdeset osme je, u opštem smislu, u svakoj zemlji imao i svoje individualne karakteristike i težišta. Svugde je izražena težnja za pomeranjem granica slobode mišljenja, izražavanja i komuniciranja, za afirmacijom akademskih sloboda i protiv represivne produktivističke ideologije, autoritarne i totalitarne vlasti, a naročito protiv nasilja čija je paradigma bio rat u Vijetnamu, uz viziju drugačijeg, humanijeg sveta u kome bi svaka jedinka mogla da razvije i ostvari svoje umne i čulne potencijale.

Promene koje su ovi protesti doneli u svetu podrazumevaju sve veće učešće manjina u javnom životu, redefinisanje uloge polova i javno eksponiranje seksualnih manjina, kao i promene na polju nauke, poput ženske evolucije i studija kulture. U suštini, svi ti događaji pokrenuti su i zahuktali su se upravo zahvaljujući ovim talasima protesta.

Šezdeset osma predstavlja sinonim za temeljne društvene promene i pojavu jedne nove političke kulture, u velikoj meri oslonjene na slobodno izražavanja političke volje putem građanskih protesta.

Temeljne promene koje su proistekle iz šezdeset osme obuhvatale su porast političke svesti naroda, što se jasno ispoljilo na dva načina: talas protesta postao je preteča novog globalnog društva i proširio sferu političke zajednice kroz primenu novih sredstava i oblika delovanja.

Šezdeset osma u Beogradu

Događaji u Beogradu u junu 1968, kao i svugde u svetu, imali su konkretan povod, složen tok zbivanja, neposredan ishod i oblikovali su razne vidove promena.

Sve je počelo manifestacijom pod nazivom „Karavan prijateljstva ’68“ i „Mikrofon je vaš“ , zakazanom za veče 2. juna 1968. na polju u studentskom gradu. Međutim, kako su vremenske prilike bile loše, mesto njihovog održavanja blagovremeno je promenjeno i one su održane u Domu kulture na Novom Beogradu. S obzirom na ograničenost prostora, veliki broj studenata nije uspeo da uđe, jer su sva mesta zauzeli brigadiri i policija.

Revoltirani tom situacijom, studenti su protestvovali ispred Doma kulture nakon čega je skup prerastao u sukob sa policijom i vatrogascima, uz veliki broj povređenih.

Zvanični mediji sutradan žigošu studente kao huligane sklone nasilju što dovodi do novog protesta, na koji policija reaguje još brutalnije, povređujući preko sto studenata i nekoliko profesora. Bunt studenata, ali i građana koji ih podržavaju, se rasplamsava. Kroz višednevnu aktivnost, političku i intelektualnu, na javnim skupovima i teorijskim debatama nastaje studentski pokret.

U središtu pažnje je nasilje – fizičko i propagandno. Zahteva se neodložno utvrđivanje odgovornosti urednika najmoćnijih medija i šefova policije i preduzimanje odgovarajućih sankcija. Međutim, posle žučne polemike i sukoba unutar samog studentskog pokreta, ali i pritiska vladajućeg režima, većinom glasova odlučeno je da se izostavi zahtev za smenjivanje glavnih vinovnika nasilja kao uslov za okončanje štrajka.

Proteste 1968. prekinuo je predsednik Tito 9. juna obraćanjem na televiziji govorom u kom je u suštini poručio - studenti su u pravu. Sedmodnevne demonstracije okončane su klicanjem predsedniku i kozaračkim kolom studenata, čiji zahtevi nikada nisu ispunjeni.

Obračun sa studentskim pokretom bio je sistematičan. Izostalo je, istina, brutalno upadanje oružanih snaga na univerzitet, kakvo se istovremeno dešavalo čak i u demokratskim zemljama poput Amerike, ali se režim zato godinama obračunavao sa njegovim učesnicima, putem policijskih saslušanja, ograničavanja slobode kretanja, otpuštanja s posla, sprečavanja ljudi da se zaposle, a na kraju i političkim suđenjima.

Studenti su bili glavni nosioci protesta 1968. što će biti slučaj i sa svim drugim građanskim protestima u Beogradu, odnosno Srbiji.

9. mart 1991.

Prvi veliki građanski protest u glavnom gradu posle šezdeset osme, dogodio se u martu 1991. i na neki način demonstrirao kako će izgledati nastupajuća desetogodišnja diktatura Slobodana Miloševića, ali i borba protiv njegovog režima.

Iskoristivši predratno stanje nakon samog raspada SFRJ, koje je podrazumevalo sve izraženiju netrpeljivost prema pojedinim sunarodnicima iz države koja se raspala, vladajući režim koristio je medije za širenje dezinformacija o opoziciji u kontekstu pro-ustaških i pro-fašističkih ideologija.

Neistine koje je novinar Slavko Budihna izgovorio u Dnevniku RTS-a 16. februara 1991. o tadašnjem vođi opozicije Vuku Draškoviću bile su okidač za protest koji je usledio tri nedelje kasnije, a čiji je glavni zahtev bila ostavka direktora i četiri urednika državne televizije.

Sa terase Narodnog pozorišta okupljenim građanima 9. marta 1991. kojih je bilo oko 50.000, obratili su se lideri opozicije, dok je policija najpre na konjima pokušala da rastera demonstrante, a kasnije je intervenisala i vodenim topovima. Na ulicama glavnog grada pojavili su se čak i tenkovi.

Drašković je uhapšen, a tokom protesta živote su izgubili osamnaestogodišnji učesnik protesta Branislav Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Zabranjen je rad B92 i NTV Studio B, a Slobodan Milošević je u izjavi na TV Beograd demonstrante nazvao “snagama haosa i bezumlja”.

S obzirom na to da su ove demonstracije nasilno ugašene, sledećeg dana, kao odgovor na tenkove u centru Beograda, iz Studentskog grada krenuli su studenti sa idejom da organizuju miran protest tzv. plišanu revoluciju, po ugledu na proteste u drugim istočnoevropskim zemljama 1989. godine.

Policija ih je, međutim, sa suzavcem sačekala na Brankovom mostu, ali ih je nakon pregovora sa Zoranom Đinđićem pustila da prođu i pridruže se svojim kolegama koji su demonstrirali na Terazijama. Demonstranti su imali 8 zahteva, a između ostalog ostavku Dušana Mitevića, direktora RTB i četvoro urednika TV Beograd, ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i omogućavanje rada Radija B92 i NTV Studio B. Protest je trajao tri dana i svi zahtevi su ispunjeni.

Kontramiting kao odgovor

Vladajući režim je uporedo sa plišanom revolucijom 11. marta 1991. organizovao kontramiting na Ušću, dovodeći svoje pristalice, sa namerom da ih konfrontira protestantima. Dušan Matković, tada samo član SPS-a, a kasnije Ministar industrije u Vladi Dragutina Zelenovića, sa govornice je pozvao okupljene da krenu na Terazije i obračunaju se sa studentima koje je nazvao huliganima. Srećom, do željenog sukoba nije došlo.

Međutim, vlast je patentirala kontramiting, kao jedan vid odgovora i na svaki sledeći građanski protest sa željom da izazove nemire a trudeći se da ove skupove prikaže kao spontano građansko okupljanje svojih pristalica iako je svima jasno da se radi o organizovanom političkom mitingu na koji, uz to, mnogi i nisu dolazili dobrovoljno.

Tokom sledećeg kontramitinga koji je režim organizovao kao odgovor na studentske proteste 1996.-1997. sukob nije mogao biti izbegnut. Mnogo ljudi je povređeno, a jedan pristalica opozicije je poginuo. Srbija je tog 24. decembra 1996. bila na ivici građanskog rata u koji ju je Slobodan Milošević poveo nakon čuvenog govora tokom koga je na skandiranje okupljenih pristalica “Slobo, mi te volimo”, odgovorio čuvenim “Volim i ja vas”.

Studentski protest 1996-1997.

Studenti su u Srbiji tokom devedesetih predstavljali važne aktere u borbi protiv režima Slobodana Miloševića. Njegovoj smeni, koja se dogodila 5. oktobra 2000. godine, prethodila su tri veća protestna talasa: 1991/1992., 1996/1997. i 1998-2000. Iako nisu svi studenti učestvovali u studentskim protestima, brojnost učesnika, a pre svega izvestan kontinuitet u pogledu antirežimskog stava, zahteva i formi protesta ukazuju na to da je tokom devedesetih godina u Srbiji došlo do artikulisanja jednog novog društvenog pokreta studenata.

Povodom prve godišnjice devetomartovskih protesta, u martu 1992. godine studenti Beogradskog univerziteta ponovo organizuju protest, koji se relativno brzo završio, ostavljajući neostvarene zahteve, ali dovodeći do prvog zaista velikog studentskog protesta tokom devedesetih godina. Studentski protest 1992. trajao je skoro mesec dana, od sredine juna do sredine jula, nakon čega je privremeno prekinut uz najavu da će se nastaviti početkom sledećeg semestra. Međutim, donošenje novog Zakona o univerzitetu u avgustu te godine, a pre svega uvođenje restrikcija u pogledu političkog aktivizma na univerzitetu, poremetilo je planove organizacije protesta, pa je u jesen održano tek nekoliko manjih skupova. Nakon toga izgledalo je da su studenti skoro potpuno izgubili interesovanje za društvene prilike, ali su se četiri godine kasnije ponovo probudili.

U novembru 1996. godine dolazi do novog, najmasovnijeg studentskog protesta tokom devedesetih godina, ali i najdužeg građanskog protesta na svetu. Trajao je puna četiri meseca i do danas je ostao najpoznatiji studentski protest u Srbiji tokom devedesetih godina.

Iako je stvarni učinak studentskih protesta teško izmeriti, može se zaključiti da su njihovi ciljevi na nivou univerziteta nakon više od jedne decenije ipak ostvareni. Novi Zakon o univerzitetu, donet 2005. godine, u većoj meri je garantovao autonomiju univerziteta, a zakonskim uvođenjem studentskih parlamenata, ostvaren je još jedan dugoročan cilj, stvaranje studentskog predstavničkog tela na univerzitetima i fakultetima, postavljen još početkom devedesetih godina.

I društveni zahtevi studenata, koji su, uprkos brojnim konkretnim povodima i problemima, prevashodno bili vezani za smenu režima Slobodana Miloševića, odnosno za demokratizaciju društva, ispunjeni su 2000. godine.

5. oktobar 2000.

Najveći i najznačajniji građanski protest u modernoj srpskoj istoriji dogodio se na poziv Demokratske opozicije Srbije sa ciljem da se suprotstave izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića.

DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000. Takođe je zahtevano i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum Radio-televizije Srbije podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji.

Kako zahtevi nisu ispunjeni, tog dana je, reklo bi se, u Beogradu akumulirana sva energija i snaga prethodnih pobuna, a slom režima postao je definitivan kada su se protestu pridružili rudari iz Kolubare i kada je električna energija odatle prestala da snabdeva pojedine delove države i time zaustavila privredu.

Odgovor režimske policije bio je uobičajeno brutalan, ali su demonstranti okupljeni iz cele zemlje tog dana bili brojniji, borbeniji i odlučniji. Beograd je goreo, ali je režim Slobodana Miloševića konačno pao. Diktator se povukao pred bujicom građanskog nezadovoljstva i dan kasnije otišao, kako je sam rekao, na zasluženi odmor.

Julski protesti 2020.

Iako smo mnogi mislili da je petooktobarskom revolucijom završeno mračno doba srpske istorije i da će Srbija konačno postati demokratsko društvo, dve decenije kasnije društvene i socijalne prilike su takve kao da se 5. oktobar 2000. nikada nije ni dogodio.

Demokratija bez sankcija je ušla na velika vrata u Srbiju, ali dalje od njih nije odmakla. Promene koje je taj građanski protest trebalo da donese u najvećoj meri su ostale mrtvo slovo na papiru. I ne samo to. Polako, ali sigurno država se vratila u stanje pre njega. Čak su i akteri na političkoj sceni manje-više isti.

Građansko nezadovoljstvo aktuelnim stanjem u državi i kontinuiranom represijom novog režima Aleksandra Vučića, eskaliralo je u julu 2020. usred pandemije virusa Covid-19, nakon niza mahom heterogenih i međusobno nekordinisanih protesta.

Na čelu prvog velikog građanskog protesta u Srbiji u XXI veku, ponovo su se našli studenti koji su spontano izašli na ulice 2. i 3. jula zbog najave o zatvaranju studentskih domova usled pandemije. Pored zahteva da ostanu u svojim domovima, oni su tražili besplatno testiranje i lečenje za sve studente, dodatni ispitni rok za studente zaražene koronom i ostavku uprave Studentskog parlamenta. Nakon što su od Vlade Republike Srbije dobili uverenje da će im svi zahtevi biti ispunjeni, protest je okončan.

Verovatno ohrabreni ovim studentskim protestima, a dodatno revoltirani novim merama koje je Vlada planirala da preduzme u borbi protiv pandemije, 7. jula ispred zgrade Skupštine Srbije okupili su se nezadovoljni građani kojima su se kasnije pridružili i predstavnici opozicije. Policija je intervenisala i došlo je do sukoba sa demonstrantima, a u takvoj atmosferi su protesti nastavljeni i narednih dana, praćeni okupljanjima ljudi i u drugim gradovima širom zemlje.

Ovaj talas protesta karakterisala je izrazito veća primena mera represije od strane snaga reda nego u svim prethodnim demonstracijama posle 2000. Uz to je evidentno bilo i prisustvo navijačkih grupa i batinaša u civilu koji su zajedno sa policijom tukli demonstrante, čime je režim Aleksandra Vučića ispoljio brutalnost mnogo veću nego Milošević, stavljajući tako svima do znanja da, za razliku od njegovog prethodnika, njemu deset godina vladavine nije dovoljno, te da on još uvek ne bi na “zasluženi” odmor.

Bilans ovih protesta je 76 povređenih protestanata i 226 uhapšenih, dok je na drugoj strani povređeno više od 118 policajaca i tri konja, te zapaljeno 6 policijskih vozila.

Represivnim merama, vladajuži režim uspeo je da razbije ove demonstracije, mada su građani nastavili da se okupljaju ispred Skupštine Srbije i u periodu od 15. jula do 2. avgusta, ali je broj okupljenih iz dana u dan opadao. Ljudi više nisu bili na ulicama ni u drugim gradovima Srbije, mada je njihovo nezadovoljstvo stanjem u kome se zemlja nalazi nastavilo da raste, što su kontinuirano pokazivali putem društvenih mreža.

Ekološki ustanak i građanski protest protiv Rio Tinta

U 2021.godini građansko nezadovoljstvo dodatno je pojačano činjenicom da je vazduh u Srbiji među najzagađenijim na svetu i da Vlada Srbije planira da veliki deo plodne i obradive zemlje u Srbiji prepusti stranim kompanijama za eksploataciju prirodnih resursa. To je dovelo do još jednog niza heterogenih protesta koje su organizovale brojne ekološke organizacije i pokreti sa ciljem buđenja svesti o važnosti zaštite životne sredine.

I mada su mnogi bili nezadovoljni neujedinjenošću ovih pokreta, decembar 2021. obeležili su masovni građanski protesti, koji su pokazali da je narod ujedinjen i spreman da se bori za očuvanje životne sredine. Dva vikenda za redom, 27. novembra i 4. decembra, na dva sata blokirano je više važnih saobraćajnica, kako u Beogradu, tako i u gradovima širom Srbije.

Prvi put posle mnogo vremena građani su, predvođeni pokretom “Kreni Promeni” na čelu sa Savom Manojlovićem izašli na ulicu sa jasnim i konkretnim zahtevima, da se iz skupštinske procedure povuku dva sporna zakona: Zakon o referendumu i Zakon o eksproprijaciji, za koje smatraju da otvaraju put za dolazak ekološki opasne investicije Rio Tinta u rudnik litijuma u Zapadnoj Srbiji.

Protesti su uz par izolovanih incidenata protekli u mirnoj atmosferi i mada ih je pratila situacija slična onoj iz perioda devedesetih u kojoj režimski mediji izveštavaju o mnogo manjem broju protestanata, naspram realne cifre od nekoliko desetina hiljada okupljenih, predsednik Aleksandar Vučić ipak je popustio pred pritiskom ove “šačice ljudi” i povukao sporne zakone.

Vladajuća Srpska napredna stranka priznala je politički poraz, i u brojnim izjavama navela da nisu dovoljno slušali glas naroda, i da će promeniti pristup u komunikaciji sa onima koji drugačije misle. Međutim, u to malo ko veruje, pa ekološke organizacije i pokreti, koji smatraju da vlast ovakvim odgovorom na poslednje proteste samo pokušava da dobije predah od pritiska koji su građani do sada ostvarili na ulicama srpskih gradova, za 2022. godinu najavljuju nova okupljanja i nove zahteve.

Povratak u šezdeset osmu

Činjenica da se zahtevi aktuelnih građanskih protesta i dalje suštinski svode na borbu protiv autoritarne i totalitarne vlasti i za slobodu medija politički aktuelizuje 1968. godinu.

Praktično svi zahtevi, kao što su demokratizacija društva, nezavisni mediji, rodna ravnopravnost, socijalna pravda, solidarnost, poštovanje drugih i slični, ni danas nisu ispunjeni. U tom smislu, priča iz 1968. još nije završena, samo je dopunjena aktuelnim ekološkim problemima, što referiše ka tome da još uvek nije trenutak da spakujemo svoje pištaljke i patike za dugu šetnju, jer borba za građansku slobodu i demokratiju u Srbiji, nažalost, još uvek nije gotova.

Fotografije: Demonstracije 1968; 9. mart 1991; Bukom protiv diktature; Protest ispred skupštine