Istorija komunikacije: Zašto ne pišemo pisma?

Odgovor na pitanje iz naslova je jasan – zato što ljubomorno čuvamo vreme koje nam je stavljeno na raspolaganje. Mejlovi, tekstualne poruke, te razni servisi za komunikaciju danas zauzimaju mesto koje je vekovima držala pisana reč.

Pisalo se o svemu, a požutela hartija i danas čuva svedočanstva o tome kako su građani jedni druge obaveštavali o svojim životima, međusobno se tešili, a sigurno su najlepši oni redovi koji u sebi skladište uspomene na minule ljubavi.

Sa sigurnošću možemo da kažemo da je pismo stvar prošlosti, a s njim je nestalo i ono slatko čekanje kraj poštanskog sandučeta.

Iskra se gasila polako, pa se novinar H. Biščević još daleke 1977. godine pitao „Zašto smo sve manje skloni pisati privatna pisma, pa čak i čitati ona koja su nama upućena?“, te „Kako se dogodilo da se na nekadašnje mesto intimne ispovesti useli standardizirana fraza i "javljanje" na razglednicama?“.

U svom tekstu Biščević dalje piše da „smo mi ljudi gradova, buke i telefona“ i da iz gradova bežimo najčešće leti. Tako je i danas, samo što sa sobom nosimo telefone u kojima su svi mogući kanali za instant komunikaciju. Te 1977. je to izgleda bila razglednica – „Kultura instant-odmaranja i paket-aranžmana pretvara i dopisivanje u nužno zlo, obavezu "javljanja", oduzimajući mu snagu, draž i lepotu (nekad prisutne) međusobne razmene misli između dvoje ljudi“, piše Biščević, te dodaje: „Umesto pisma, kao ličnog stvaralačkog čina, oko nas danas jure razglednice, dopisnice i telegrami, na kojima je adresa još jedina privatna stvar, na kojima se privatni pogled na pučinu s hotelskog prozora, na ljude, na događaje... na svet ako treba, utapa u šapirografiranoj masi uniformnih rečenica“.

Ljubavna pisma

Nema više ni razglednica – zamenile su ih fotografije na Instagramu, intimne stvari koje više ne delimo samo sa najbližima. Zbog toga je možda korisno da se podsetimo minulih dana i onoga što se o pismima nekada mislilo: „Dopisivanje je oduvek bilo oblik čovekove komunikacije sa svetom. Prodor iz pećine pomoću znakova. Kad je razgovor onemogućen ili otežan, nedovoljan ili neiskren, kad se treba nekome poveriti ili nešto proveriti, kad se žele podeliti s nekim svoje nedoumice, radosti, strah ili očaj - pišu se pisma“.

Istorija pisama je raskošna, a posebno onih ljubavnih. Pisala su se čim se pisati moglo, pa je skoro nemoguće da se u jednom dahu spomenu sva. Zanimljivo je, na primer, ono koje je rimski imperator  Marko Aurelije 139. godine pre nove ere napisao svom tutoru Markusu Kornelijusu Frontu:

„Mom gospodaru.

Dobio sam dva tvoja pisma odjednom. U jednom od njih me grdiš zbog rečenice koju sam nepažljivo napisao, a u drugom me već hrabriš, nagrađuješ moje napore. Ali zaklinjem ti se svojim zdravljem, zdravljem moje majke i tvojim, da mi je prvo pismo pričinilo veće zadovoljstvo i da sam, dok sam ga čitao, naglas plakao. O, kako sam srećan! Da li si toliko srećan, pitao bi neko, jer imaš dobrog učitelja koji će te naučiti da pišeš bolje, elegantnije i jasnije? Ne, to nije razlog mojoj sreći! Šta je onda razlog? Srećan sam jer od tebe učim da govorim istinu, a to je ono što je najteže i bogovima i ljudima…

Zbogom, moj dobri gospodaru, moj najbolji gospodaru. Radujem se, o, najbolji od svih govornika, što si mi postao prijatelj.

***

Zdravo najbolji moj gospodaru,

Ako ti dođe san, na čiji se nedostatak žališ, piši mi odmah i čuvaj se. Onda zakopaj taj osećaj za pravdu koji držiš nad nama…

Zbogom, živote moj. Kako da ne izgorim od ljubavi za tobom kada mi pišeš tako kao što mi pišeš? Šta da radim? Ne mogu da prestanem. Prošle godine me je mučila čežnja za majkom, a ove godine gorim od čežnje za tobom. Majka te pozdravlja“.

Zanimljivo je i ono koje je Michelangelo 1533. godine napisao rimskom plemiću Tommasu Cavalieriju:

„(1. januar 1533)

Bez daljeg odlaganja, Messer Tomao, moj vrlo dragi gospodaru, pišem vašem gospodstvu, ne da bih odgovorio na pismo koje sam od vas primio, već da bih učinio prvi potez, kao što bih neki potok pregazio suvim stopalima. Ali sada kada sam napustio obalu, umesto malo vode koju sam očekivao otvorio se okean čiji talasi prete da me udave, pa se povlačim na suvo. Kada sam već tu pretvoriću srce u kamen i nastaviću dalje, te neću jedriti vašim beskrajnim genijem.

Zanemariću svoje inferiorne osobine, a u želji da zadovoljim vaš um, pa ću i svoju sadašnjost i svoju budućnost staviti u vašu službu, a žalostan što ne mogu da povratim prošlost kako bi mi više vremena ostalo za vas, jer sada sam star, i budućnost ne obećava mnogo. Nemam vam šta više reći. Čitajte srce a ne pismo, jer pero uzalud kaska za ljudskom voljom…

P.S. Bilo bi razumljivo da se imenuje sve ono što za mene predstavljate, ali me zdrav razum sprečava da to učinim u ovom pismu“.

Mnogo je pisama koja svedoče o tome da su se muškarci udvarali drugim muškarcima, žene drugim ženama, te da ono što nazivamo ljubavlju nije izmišljotina novog doba.

Pitanje "Šta je ljubav?" već hiljadama godina okupira čoveka, a sigurno je da je jedva šta definiše toliko jasno kao ljubavno pismo. Najbolja od njih nam omogućavaju da bolje razumemo evoluciju ljubavi, te ono vreme pre društvenih mreža.

Ljubav i Drakula

Malo je onih koji znaju da se Bram Stoker jednom udvarao Waltu Whitmanu. Ljubitelji književnosti dobro znaju ko su, te da je prvi 1897. iznedrio remek-delo horor književnosti – Drakulu, a da je drugi 1855. izdao zbirku pesama Vlati trave, ali retko ko zna da je Stoker Whitmanu uputio sledeće redove:

„Nema tog čoveka (čak ni ti nisi iznad toga) koji ne bi voleo da primi pismo od mladog muškarca, stranca sa drugog kraja sveta, koji živi zarobljen predrasudama drugih koji ne razumeju istine o kojima pevaš, niti način na koji ih pevaš.

Spali ovo pismo ako želiš, ali ako to učiniš zar ti neće nedostajati zadovoljstvo sledeće rečenice koja govori o tome kako si savladao impuls na koji se obično gleda sa visina. Ako bih se našao ispred tebe čvrsto bih ti stego ruku, jer osećam da bi mi se dopao. Voleo bih da te zovem drugom i da sa tobom razgovaram onako kako muškarci koji nisu pesnici obično ne razgovaraju. Možda bi mi u početku bilo neprijatno, ali ne bi prošlo mnogo dok bih savladao osećaj stida i pred tobom se pojavio u svom prirodnom svetlu. Ti si pravi muškarac, onakav kakav bih i ja želeo da budem, tako da stojim pred tobom kao brat pred bratom i kao učenik pred gospodarem.

U ovo doba ničije se ime ne čuje bez velikih napora, a ti si skinuo okove i tvoja su krila slobodna. Ja još uvek nosim lance – ali ja i nemam krila. Ako i dalje čitaš moram da ti kažem da nisam spreman da se odreknem svega, već samo predrasude, i od kada znam za tebe lakše skidam taj teret, ali mi je još mnogo ostalo.

Pišem ti zato što si drugačiji od drugih muškaraca, da si isti nikada ti ne bih ni reč napisao.

Pre nešto više od godinu dana čuo sam dvojicu kolega kako raspravljaju o tebi i kako se podsmevaju delovima koji paraju uši uštogljenih Britanaca. Istog dana sam tvoje pesme poneo kući i čitao ih iza zaključanih vrata do kasno u noć, i na obali mora kada sam bio siguran da oko mene nema nikog, hvatajući sebe kako postajem svestan toga koja se to knjiga otvorila preda mnom.

Kako je slatka stvar za muškarca sa ženskim okom i dečjim željama da razgovara sa muškarce koji bi mogao da mu bude otac i brat i supruga njegove duše. Ne verujem da ćeš se smejati ovome, Walte Whitmane, ili me prezirati, i zahvaljujem ti na svoj ljubavi i razumevanju koje si pružio „mojoj vrsti“.

U vreme kada je napisao prvo pismo Stoker nije imao partnerku, te su ga već smatrali „starim neženjom.“ Oženio se kada mu je bilo trideset, ali se prema istorijskim izvorima radilo o zajednici u kojoj se praktikovao celibat, a njegovoj supruzi se svojevremeno udvarao i Oscar Wilde sa kojim se Stoker otvoreno identifikovao.

Iako navedena pisma mogu da se tumače tek kao obraćanje idolu, zanimljiv je ton i strast sa kojom Stoker piše, te konstantne insinuacije koje ukazuju na različitost, te predrasude koje su postojale, a postoje i danas, u odnosu na muškarce drugačije prirode. Proučavaoci književnosti ističu i da Drakula ima snažne homoerotske tonove koji podsećaju na one koji mogu da se nađu i u Whitmanovim Vlatima trave.

Whitman je primio Stokerovo pismu, te mu na njega i odgovorio:

„Dragi moj mladi čoveče,

Tvoja su me pisma obradovala – i kao autora i kao običnog čoveka – ne znam koja je strana više treperila. Učinio si dobro što si mi pisao nezvaničnim tonom, tako sveže, tako muževno, sa takvom naklonošću. I ja se nadam (mada je malo verovatno) da ćemo se sresti jednog dana, a do tada ti šaljem svoje prijateljstvo i zahvalnost.

Moje je telo savladano paralizom i drugim poteškoćama – verovatno zauvek – ali sam obučen i trudim se da živim, usamljeno ali čilo. Piši mi ponovo“.

Tako je pisao Nietzsche

Da ne zapostavimo „drugu stranu“, prisetimo se pisma koje je Friedrich Nietzsche pisao Lou Andreas-Salomé. Nije u redu što Salomé danas manje povezujemo s njenim književnim delom i esejima o umetnosti, religiji, erotici i psihoanalizi, a više s tri velika predstavnika humanističkih nauka na nemačkom govornom području, a to su: Friedrich Nietzsche, Rainer Maria Rilke i Sigmund Freud, ali o tome drugi put. Evo pisma:

„Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj Friedrich Nietzsche“

Freud kao „Draga Saveta“

Preko pisama smo se i savetovali, a pre rubrika u maniru „Draga Saveta“, građani i građanke su svoja pitanja slali direktno na adrese stručnjaka. Jedan od zanimljivijih primera je pismo kojim je utemeljivač psihoanalize Sigmund Freud 1935. godine odgovorio je jednoj majci koja mu se obratila za pomoć povodom činjenice da joj je sin homoseksualac. U pismu koje je decenijama kasnije isplivalo u javnost, Frojd je jasno izrazio svoj stav prema homoseksualnosti:

"Iz Vašeg pisma sam zaključio da Vam je sin homoseksualac. Zanima me zašto ste namerno izbegli ovaj izraz dok ste ga opisivali. Homoseksualnost nije prednost, ali nije ni nešto čega se treba stideti", napisao je Frojd zabrinutoj majci. On je u pismu istakao da se osećanje seksualne privlačnosti prema osobama istog pola ne može klasifikovati kao bolest. „Mi to smatramo varijacijom seksualne funkcije. Mnogi ugledni pojedinci bili su i jesu homoseksualci, a među njima je i nekoliko najvećih ljudi u istoriji", naveo je Sigmund Frojd.

Erotska pisma Jamesa Joycea

U pisanim redovima je plamtela i strast, koja je možda najočiglednija u pismima koja je irski pisac James Joyce pisao svojoj partnerki Nori. Najzanimljivija su po tome što u njima autor Uliksa ispoljava svoj žestoki senzibilitet, tako da kriterijum lepote postaje slast bestidnog izražavanja, a u prebiranju po skaradnim rečima, kao najljepšim izrazima ljubavi:

„Moja si, dušo, moja! Volim te. Sve što sam napred napisao je samo trenutak ili dva brutalnog ludila. Čim ti poslednja kap sperme uđe u pičku, s tim je gotovo i moja iskrena ljubav prema tebi, ljubav iz mojih stihova, ljubav koja izvire iz mojih očiju prema tvojim neobičnim zavodljivim očima izliva se preko moje duše kao dašak miomirisa. Kurac mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao, kada se začuje tiha himna nežnog i samilosnog obožavanja upućenog tebi, koja se uzdiže iz tamnih odaja moga srca.

Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja kurva, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala! kurvice moja!), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice, moj tamnoplavi kišom natopljeni cvet“.

Na nesputanu strast se i danas gleda s negodovanjem, budući da je religija učinila svoje i između seksa i sramote postavila znak jednakosti. Valjda je zbog toga većina pisama nežna, kao da je svaka ljubav platonska. O tome dobro svedoče redovi kojima su poznate ličnosti izražavale divljenje.

Tako je Winston Churchill 1935. svojoj partnerki pisao vrlo nežno:

„U svom pismu iz Madrasa napisala si reči koje su me dirnule, o tome koliko sam obogatio tvoj život. Ne mogu da ti opišem koliko me je to usrećilo, a kada bi postojali ljubavni računi, zauvek bih ti ostao dužan... Kako je meni bilo da živim sve ove godine u tvom srcu - nema reči koje to mogu izraziti.“

Slično se ponašao i Ernest Hemingway u pismu koje je 1951. uputio glumici Marlene Dietrich:

„Ne mogu da objasnim kako svaki put kada stavim ruke oko tebe osetim se kao da sam bio kod kuće. Ni mnogo drugih stvari. Ali uvek smo bili veseli i šaljivi kada smo zajedno.“

Ili Napoleon Bonaparte Joséphini de Beauharnais još mnogo pre toga – 1796. godine:

„Od kako sam te napustio, konstantno sam depresivan. Moja sreća je da budem blizu tebe. Neprekidno se prisećam tvog milovanja, tvojih suza i tvoje nežne zabrinutosti. Šarm neuporedive Joséphine nastavlja da rasplamsava sjajni plamen u mom srcu.“

Isto je činio i Richard Burton u pismu koje je 1964. poslao Elizabeth Taylor:

„Moje slepe oči očajnički čekaju da te vide. Naravno da ne razumeš, EB, koliko si fascinatno lepa oduvek bila, i koliko si čudno stekla tu dodatnu, specijalnu i opasnu ljupkost.“

Primera je skoro beskonačno mnogo, jer su mnogu žurili da pišu o sebi i svetu oko sebe. Tako je nastao možda najskromniji oblik kulture, skroman zbog toga što se nije shvatao ozbiljno.

Otvoreno pismo

Oblik pisama koji se od danas sačuvao jeste takozvano „otvoreno pismo“, koje se doduše ne pakuje u kovertu, već se šalje najbližem mediju. Nekada su i ova pisma imala smisla, a sigurno je da je jedno od najsnažnijih ono koje je glumac Zoran Radmilović napisao 1985. godine. Izašlo je pod naslovom „Pismo jačem“:

„Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...

Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja

Zoran Radmilović“ (Odlomak)

Draga mama

Pisma su služila i da se lakše obznani ono zbog čega su zastajale reči u grlu. Čuveni glumac Ian McKellen je, na primer, u „Letters Live“, svojevrsnom nizu predstava koje pokušavaju da osnaže literarnu korespodenciju insipirisanu „Letters of Note“ knjigama, 2016. godine pred publikom pročitao izuzetno emotivno pismo koje je jedan mladić uputio svojim roditeljima:

„Draga mama,

Oprosti mi što mi je trebalo ovoliko dugo da ti pišem. Svaki put kada krenem da pišem tati i tebi, shvatim da ne kažem stvari koje mi leže na srcu. To bi možda bilo u redu, jedino kada bih vas voleo manje nego sada, ali vi ste i dalje moji roditelji, a ja sam i dalje vaše dete.

Prijatelji misle da sam budala što uopšte pišem ovo pismo. Nadam se da nisu u pravu. Nadam se da su njihove sumnje na osnovu toga što ih njihovi roditelji manje vole ili manje veruju, nego što to moji rade. Nadam da ćete ovo videti kao jedan čin ljubavi sa moje strane, znak moje potrebe da nastavim da delim svoj život sa vama. Verujem da vam ne bih ovo pisao da mi niste spomenuli da ste se priključili kampanji „Spasite našu decu“. To mi je više nego bilo šta drugo stavilo mi do znanja da je vreme da vam saopštim istinu da je vaše dete homoseksualac i da meni nikada nije bio potreban spas ni od čega osim od okrutnih i neukih ljudi kao što je Anita Bryant.

Izvini, mama. Ali ne zbog toga šta sam ja, već zbog toga kako se osećaš dok čitaš ovo. Znam kakav je to osećaj, jer sam ga imao više puta tokom svog života. Sramota, neverica, odbačenost su strahovi za koje ja znam, još kao dete, to je bila osnova moje prirode poput boje mojih očiju.

Ne, mama, ja nisam mobilisan. Nijedan drugi homoseksualac nije bio moj mentor. Ali znaš šta? Voleo bih da sam ga imao. Želeo bih da me neko stariji od mene i mudriji i pametniji od ljudi u Orlandu odvede u stranu i kaže: “Sve je u redu sa tobom, mali. Možeš slobodno da porasteš i da budeš lekar ili profesor kao i svi ostali. Ti nisi lud, bolestan ili zao. Možeš da uspeš i da budeš srećan i da nađeš mir sa svojim prijateljima koje zabole uvo sa kime ti ležeš u krevet. Povrh svega, možeš da voliš i da budeš voljen, a da usput ne mrziš sebe.“

Ali mi to niko nije rekao, mama. Morao sam sam da se snalazim, uz pomoć grada koji je postao moj dom. Znam da će ti sve ovo biti teško da poveruješ, ali San Francisko je grad pun muškaraca i žena koji su i strejt i gej i koji ne gledaju tuđu seksualnost kao vrednost čoveka.

To nisu ludaci i kreteni, mama. To su prodavci, bankari i one starije gospođe, i svi ljudi koji klimnu i nasmeju se kada ih vidiš u gradskom prevozu. Njihov stav nije sažaljiv i zaštitnički prema meni. Njihova poruka je jednostavna: “Da, ti si čovek. Da, ti si mi simpatičan. Da, sve je u redu da i ja tebi isto to budem.“

Znam šta upravo misliš. Pitaš sebe: “Šta sam pogrešno uradila? Kako smo dopustili da se ovo desi? Ko ga je od nas načinio takvim?“

Ali na to ti ne mogu odgovoriti, mama. Posle svega ovoga, i baš me briga ko me je ovakvim napravio, ali jedno znam: ako ste tata i ti odgovorni za to što sam ovakav kakav jesam, onda vam se svim srcem zahvaljujem za ovu predivnu stvar u mom životu.

Ne mogu vam objasniti kako je biti gej, ali vam mogu reći šta to nije. To nije skrivanje iza reči kao što su "porodica", "pristojnost" ili "hrišćanstvo", mama. To nije strah od tela ili od zadovoljstava koje nam je Bog podario. To nije osuđivanje komšije, osim kada je krajnje bezobrazan ili neljubazan. Biti gej me je naučilo toleranciji, samilosti i poniznosti. Pokazalo mi je bezgranične mogućnosti življenja. Podarilo mi je ljude sa strašću, ljubaznošću i emocijama, ljude koji su postali moj veliki izvor snage. Dovelo me je u porodicu muškaraca, mama, i meni se sviđa ovde. Stvarno mi se sviđa.

Nemam više šta da kažem, osim da sam ja isti Majkl kakvog si oduvek znala, samo što me sada znaš bolje. Nikada nisam ništa uradio kako bih te povredio. I nikada neću.

Ne moraš da mi odgovaraš odmah. Dovoljno mi je što znam da ne moram više da lažem ljude koji su me naučili vrednošću istine.

Meri En vam šalje pozdrave.

Tvoj voljeni sin,

Majkl“

Pisma iz Sarajeva

Iz starih pisama saznajemo i o minulim ratovima. Ostala su iza onih koji su stradali, kao eho za buduće generacije. Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu Ženska strana rata, u kojoj su objavljena i pisma žena iz Sarajeva pod opsadom:

„Draga moja,

Hvala ti po hiljaditi put za paket iz trećeg mjeseca, koji smo podigli prije neki dan. Najviše ti hvala za pismo kome se uvjek najviše obradujem. Hvala ti za šećer koji se ovdje prodaje na pijaci za 20-25 maraka, a u humanitarnoj smo ga dobili 400 grama za dvije osobe. Poodavno.

Trenutno sa rukama nemam većih problema. Jedino kad ih stavim u vodu, na promjenu temperature, one promjene boju u ljubičasto. Posljedica zime. Na svih deset nokata je grba koja raste prema vrhu nokta. Kada nema vode, kad cisterna ne dolazi – strašno je. A kad dode, pet maraka za punjenje svakog kanistra, ma koliki da je. Za cjelu prošlu godinu nismo pojeli ni kilogram povrća. Samo da bude hljeba, iako ga već danima nema, pa ćemo da jedemo hljeb, paradajz koji smo zasadili na balkonu i fino će biti...

Sa linijom više niko nema problema, ali ima sa ispadanjem kose, pucanjem noktiju, kože i tome slično... Činilo mi se da ne može biti ništa gore od prošle zime i sada ljeta bez vode, ali gore od svega je atmosfera geta i mentalitet Gestapoa. Da ne elaboriram u detalje. Vjeruj svi, ama baš svi, bez obzira na vjeru i nacionalnost, žele da ovo stane i da odu iz ovog avetinjskog grada. Da me sad neko stavi u normalan grad, mislim da bih se osjećala kao da sam došla sa neke druge planete i trebalo bi mi mnogo, mnogo vremena da se naviknem na normalan ljudski život.

A kada ponovo, ako to ikada doživim, ugledam svoga sina koji je daleko od mene, to će biti neko drugi - jedan odrasli momak, pomalo tuđ, a ne moj mali sinčić kojeg sam vidjela posljednji put prije godinu dana, kada je imao četrnaest godina. Ne znam kako će provesti praznike, ni gdje, ni s kim, ni s čim i to me beskrajno unesrećuje.

…

Draga majko,

Erna nam je pisala da je razgovarala s tobom telefonom i da si bila veoma tužna i zabrinuta za nas. Htela bih da ti kažem da ne brineš, a sama znam da to ne možeš. Svi bi’ željeli da živimo kako smo živeli i da nam se deca vrate. U poslednje vreme nismo primili ni jedno pismo ni od vas iz Beograda, ni iz Zagreba, ni iz Požege. Srce mi je tako rastrzano. Ipak, nadamo se dobrom i to nas drži. Kada su pre neki dan pravili anketu i pitali šta nam je najteže u ovom ratu: nedostatak ogreva, vode, struje, ja sam bez oklevanja odgovorila da mi je najteža ova izolovanost i razdvojenost od onih koje volim. Majko, doći ću ja tebi uskoro. Budi sigurna, samo se čuvaj i čekaj me. Mnogo vas pozdravljam i volim. Pišite nam, molim vas.

…

Dragi moji,

Skoro četiri meseca nema pravih vesti od vas. Vaših pet paketa bili su od životnog značaja. Luk i krompir koji smo dobili od vas učinili su nam hranu raznovrsnijom. Sad, sa prolećem, počeće koprive, maslačak i druge trave. Svako od nas napravio je na terasi bašticu. Razmenjujemo semenje i razne stvari iz paketa i na taj način se uzajamno pomažemo. Najteže mi padaju vesti. Strašno mi je teško zbog vas tamo. Javite mi, molim vas, iskreno, kako je mama? Molim vas.

Sad tamo kod vas počinju trešnje. Mogu samo zamisliti kako je lepo. Prava mamina situacija mi nije dovoljno jasna, ali je naslućujem. Nemoćna sam da bilo šta učinim. Zato ćutim. Možda i od sramote. Računam da ću, u najboljem slučaju, oko trećeg juna moći da krenem za Beograd. Mislim da živim za taj dan.

Ono što je bilo teško u ovom strašnom i prljavom ratu u kome svako svakom podvaljuje nije ni slaba hrana, ni hladnoća, ni granate, ni nedostatak vode i struje, nego beznađe... Nervi su nam strašno popustili. Više ne možemo da izdržimo ono što vidimo i čujemo oko sebe. Slušamo vesti i jedne i druge, ali samo o zlu. Malo kad čujem da je čovek pomogao čoveku.

Ne znam gde će se moja deca vratiti jednog dana. Ne znam ni šta misle, ni kakva su postala za ovih godinu dana. U nadi da ću vas videti, mnogo vas volim.

(„Doba razuma“ 1994)“

Oproštajno pismo

Posle ratnih, sigurno su najteža oproštajna pisma.

Na dan 28. marta 1941. godine, katastrofalno razornog Drugog svetskog rata, Virginia Woolf, rođena 15. januara 1889, napunila je kamenjem džepove svoga kaputa i zakoračila u reku Auz, koja je tekla neposredno iza kuće u kojoj je živela, da se nikada više živa ne pojavi.  Recidiv nekontrolisane, ničim zaustavljive depresije kojoj je jedva nekako umakla u godinama mladosti na kraju je ipak odnela njen život.

Za sobom je ostavila izvanredan stvaralački opus – od svojih dirljivih dnevnika preko veličanstvenih eseja, do malo poznatih knjiga za decu  pa sve do „najdužeg i najšarmantnijeg  ljubavnog pisma u književnosti — i skupinu tugom skrhanih prijatelja.  Ali najpotresnije što je ostavila za sobom je oproštajno pismo upućeno svom mužu Leonardu:

„Najdraži,

Pouzdano osećam da ću opet da poludim. Osećam da ne možemo da još jednom proživimo ona strašna vremena.  A ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Stoga činim ono za što izgleda da je najbolje. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Bio si u svakom pogledu sve što bi iko mogao da bude. Ne verujem da bi dvoje ljudi mogli da budu srećniji od nas, sve dok nije došla ova užasna bolest.  Ne mogu da se borim dalje. Znam da ti upropaštavam život, da bi bez mene mogao da radiš. I hoćeš, znam. Vidiš da nisam u stanju čak ni ovo da pišem kako valja. Ne mogu da čitam. To što hoću da kažem je da tebi dugujem svu sreću koju sam doživela za života. Bio si savršeno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim da to kažem, mada svi to već znaju. Da je bilo ko mogao da me spasi, bio bi to ti. Sve me je napustilo osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu da ti i dalje kvarim život.

Ne verujem da bi dvoje ljudi mogli da budu srećniji nego što smo mi bili“.

Nema te koverte u koju bi moglo da stane ovakvo pismo, nema tog teksta u koji bi mogla da stane Virginia Woolf. Bila je mnogo više od finalnog čina, od oproštajnog pisma, ali su i ti redovi deo nje – hrabro svedočanstvo o borbi s mentalnom bolešću, te o životu koji je veći od džepova punog kamenja.

„Nekoć su pisma imala svoj značaj i mesto,“ završava svoj tekst H. Biščević, te dodaje „Za pet stranica pisma prijatelju treba vremena - odvojiti ga za pažljivo objašnjavanje nekog postupka, opis nekog događaja, krajolika ili duhovnog stanja, znači držati do onoga kome se piše“.

Vremena jedva da nam je ostalo, pa nam je i pet poruka na Viberu previše. Radost i tugu danas nesebično delimo – na društvenim mrežama, uglavnom s neznancima. Stara strpljivost je stvar prošlosti i s razlogom je tako – vreme je za glasovne poruke, ne duže od dvadeset sekundi.

Fotografije: Joanna Kosinska; Álvaro Serrano; Liam Truong; Natasya Chen; Natalia Łyczko; Towfiqu Barbhuiya