Sa kojim izazovima se suočava savremeno izdavaštvo u Srbiji?

Kada izađe iz štampe, književno delo dobija fizički oblik, pa autor može da ga opipa, izmeri. Naivnom posmatraču se čini da je to početak i kraj procesa – knjiga je gotova, i od ideje do čitaoca je naizgled kratak put.

Iako pojedini autori biraju samizdat model, većina se ipak odlučuje za izdavačke kuće, a razdaljina od rukopisa do ljubitelja knjige daleko je veća nego što se misli.

Koliko se čita?

Da krenemo od čitalaca, bez kojih književnosti ne bi ni bilo. Iako se veruje da poslednjih godina, po nekima čak decenija, stasavaju generacije koje od knjige beže, sve je više onih koji tvrde da to nije sasvim tačno. Čitalačke potrebe se, po njihovom mišljenju, nisu mnogo promenile, već ih je teže utvrditi, budući da je količina sadržaja danas neuporedivo veća nego ranije. Onih koji su dragoceno vreme radije trošili na druge radnje nego na čitanje je uvek bilo, pa je sigurno da je tako i danas, ali to ne znači da čitalaca nema.

Da bismo bar donekle utvrdili potrebe modernih ljubitelja knjige sproveli smo (potpuno nenaučnim metodom) malu anketu o čitanju:

Anketom smo utvrdili da čitalaca zaista ima, te da su papirna izdanja i dalje najpopularnija, što je logično ako se ima uvidu da je prema istraživanjima u Srbiji još uvek mali broj onih koji čitaju sa računara, pametnih telefona i drugih uređaja.

Posebno je interesantan odgovor na pitanje „Ukoliko vam se dopadne neka knjiga, da li potražite druge naslove od istog izdavača?“ na koje je čak 80,1% ispitanika odgovorilo potvrdno!

Izdavači u bivšoj Jugoslaviji

Put od autora do onoga koji čita podrazumeva više od potreba i ukusa publike, najpre zbog toga što se izdavačke kuće usput susreću sa raznim problemima, zbog čega se ova delatnost često opisuje kao „krhka“. Da bismo problem razumeli malo bolje, potrebno je da se vratimo u ne tako daleku prošlost.

Položaj izdavača je u SFRJ bio nešto povoljniji, ali ne samo zbog većeg broja čitalaca, već i zbog boljeg društvenog uređenja (krediti su bili povoljniji, a postojalo je i otpisivanje dugova), sopstvenih prodajnih mreža – Prosveta, BIGZ, Nolit, te zbog toga što su biblioteke bile u obavezi da od izdavača otkupljuju knjige. Zahvaljujući tome u Jugoslaviji se nakon Drugog svetskog rata pojavio veliki broj novih izdavača, edicija, i književnih projekata.

Jedna od velikih razlika u odnosu na bivšu Jugoslaviju je i ta što su pre raspada zemlje tiraži bili neuporedivo veći, pa su određena izdanja dostizala i po 20 hiljada prodatih primeraka. Eksperti tvrde da je to danas nezamislivo, ne samo zbog količine novca koja je potrebna za veliki tiraž, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju knjiga.

I čitalaca je bilo daleko više, a za ilustraciju bi mogao da posluži Sajam knjiga u Beogradu, na koji je u doba Jugoslavije dolazio danas nezamisliv broj posetilaca iz cele zemlje. Sve ovo ne znači da su u bivšoj Jugoslaviji izdavačke kuće poslovale bez gubitaka, naprotiv. Ipak, uživale su koliku-toliku zaštitu države.

Situacija danas (i prethodnih godina)

Danas, kada su prepuštene same sebi, situacija je za izdavačke kuće značajno složenija. Veliko tržište je raskomadano na delove, a rabat (popust koji se ostvaruje prilikom preuzimanja i stavljanja robe u promet) se povećao na čak 50%. Pored toga, veliki lanci knjižara uglavnom rade po ugovoru o komisionoj prodaji s izdavačkim kućama, što znači da se na prodaju obavezuju uz određenu proviziju.

Knjižare se bore za veći popust, budući da najpre brinu za sopstvenu zaradu, pa tako knjige koje izdavačke kuće distribuiraju na kraju više koriste knjižarima, budući da preko visokih rabata i komisione prodaje koriste ono što su vlasnici izdavačkih kuća investirali, te se takoreći hrane njihovim rizikom.

Pre nego što se uhvati u koštac sa knjižarama, izdavačka kuća zavisi i od autora, prevodilaca, tehničkih lica (redaktor, lektor, IT, grafički dizajner), te štamparija, a svako od njih traži svoj deo kolača. Svi zajedno teže masovnoj proizvodnji knjiga, budući da je masovnost ta koja bi trebalo da donese profit. To nije uvek slučaj, pa tako može da se javi problem knjiga koje čame u magacinima, i prave takozvani „lager“.

Dobit, naravno, donose knjige koje se prodaju, pa višak ničemu ne služi. Jedno od rešenja za poslovanje bez „mrtvih rezervi“ je „hit naslov“ – knjiga koja se u rekordnom roku proda u velikom tiražu. To je, na kraju, neka vrsta kocke, budući da može da se dogodi da se na nastavak nekog popularnog dela čeka toliko dugo da izdavačka kuća u međuvremenu propadne, budući da je sva sredstva usmerila ka tome.

Uz hit naslove često dolazi i podilaženje ukusu većine, pa su mnogi izdavači prinuđeni da objavljuju komercijalna dela, kako bi, ukoliko to žele, mogli da finansiraju ona nekomercijalna. Knjiga tako lako može da postane roba kao i bilo koja druga, a knjižare obične prodavnice. Onaj gigant koji bi spojio izdavačku kuću, štampariju i knjižaru sigurno bi odneo prevlast, što bi možda bilo dobro za biznis, ali ne i za književnost.

Postoji li recept za uspeh?

Da bi se u izdavaštvu uspelo, potrebna je velika posvećenost i istrajnost, kao uostalom i u svakom drugom poslu. To naravno nije dovoljno, pa bi izdavači morali da teže ka tome da se oslobode pritiska velikih lanaca knjižara, te da se izbore za manji rabat i ukidanje komisione prodaje. Sigurno je da bi bolje prolazili oni koji bi otvorili sopstvene prodavnice knjiga, u kojima bi dela prodavali kao umetnost, a ne kao cipele ili komade mesa.

Sa razvojem interneta popravila se situacija za manje, alternativne izdavačke kuće, budući da su se razvili novi modeli poslovanja u kojima društvene mreže mogu da posluže kao prodajni prostor. Tako je nastala ideja o internet knjižarama, pa svaki izdavač može samostalno da prodaje svoja izdanja, uz tu prednost da preko interneta može da stigne do čitalaca u bilo kojem delu sveta, što u fizičkoj knjižari nije moguće.

I pored razvoja online alata, kurirskih službi i virtuelnih prostora u kojima je stisak velikih knjižarskih lanaca slabiji, izazovi i dalje postoje, najpre zbog toga što je za svaki uspešan posao pored inicijalnih sredstava potrebno i strpljenje. Srećom, sve je više alternativnih izdavača koji svojim klijentima pristupaju kao ljubiteljima književnosti, te ih ne tretiraju kao obične kupce čiji se ukus zasniva na željama većine.

Jedna od takvih je i Partizanska knjiga – nezavisna izdavačka kuća sa sedištem u Kikindi, koju su krajem 2015. godine osnovali književni kritičar Vladimir Arsenić i pisac Srđan Srdić.

Osnivači kažu da je osnovna namera bila izgradnja potpuno autentičnog izdavačkog preduzeća koje će reafirmisati ulogu urednika, prevodilaca i lektora, baviti se otkrivanjem i pružanjem prilike potpuno neafirmisanim srpskim i regionalnim autorima, posvećivati pažnju zaboravljenim klasicima, te otkrivati čitaocima nepoznate a značajne strane autore, a sve u skladu s politikom procene estetske vrednosti i kvaliteta teksta kao jedine merodavne konstante.

Partizanska knjiga je do danas objavila sedamdesetak naslova – prva je objavila knjige Miroslava Ćurčića, Ljiljane D. Ćuk, Dimitrija Bukvića, prva je objavila sabrana dela Dušana Vasiljeva u integralnom obliku, predstavila je regionalnoj publici donedavno neotkrivene pisce poput Morisa Džija ili Ričarda Ovejna Robertsa, njeni su autori dobitnici različitih priznanja (Edo Budiša, Elle, mnogobrojni i raznorodni stipendijski i rezidencijalni boravci).

Odnos Partizanske knjige prema svim svojim autorima i čitaocima je odnos profesionalizma i poštovanja. Briga Partizanske knjige o novim generacijama pisaca se vidi i kroz radionice kretaivnog pisanja, na kojima polaznici od Srdića i Arsenića uče o tome kako se piše kratka priča, kako roman. Na taj način se povezuju oni koji žele, ili se već bave pisanjem, što će sigurno uticati na budućnost književne scene u Srbiji.

Sa Srđanom Srdićem smo porazgovarali o tome koliko slobode pruža internet prodaja, te koliko se izdavaštvo danas isplati

Da li je razvoj interneta, online prodaje i internet knjižara doprineo većoj nezavisnosti izdavačkih kuća?

Srdić: Internet je svakako olakšao život nezavisnim izdavačima, ovde mislim zaista na one kuće koje iza sebe nemaju nikog i ništa osim vlastitog znanja, posvećenosti, veštine i rada. Pre svega rada. Međutim, internet nije sredstvo kojim se koriste isključivo nezavisne kuće, već u istoj meri kao prvorazredno sredstvo savremene komunikacije prepoznaju i velike, korporacijske kuće, što će reći da tržište ne izgleda mnogo drugačije no što bi izgledalo bez interneta.

Privilegija manjih kuća je u njihovoj pokretljivosti, partizanskim metodama rada, koje često idu na račun zdravlja i privatnog života zaposlenih. Mi ćemo izuzetno brzo odgovoriti autoru koji nam rukopis šalje u ponoć ili 31. decembra. Sasvim sam siguran da to nije slučaj urednika u komercijalnim kućama. Šanse sa internetom deluju bolje, ali morate da budete brži i ubojitiji. Što nije uvek lako.

Da li onaj koji se opredeli za ovu delatnost može da živi od nje ako se ne pripoji nekom finansijsko-poslovnom gigantu?

Srdić: Pokazatelji kojima mi raspolažemo ukazuju da jeste moguće živeti od izdavaštva, ali uz strpljenje, ispravne poslovne projekcije, smanjenje loših poslovnih poteza na statističku grešku i najmanje dva puta više rada nego što je to slučaj u drugim sektorima.

Konkretno i otvoreno – naš tajming prilikom osnivanja kuće bio je prilično loš, odnosno, 2015. godina je za otpočinjanje ovakvog posla bila neuporedivo lošija godina od petnaestak onih koje su joj prethodile. No, ne deluje da nas je to omelo, naprotiv

I nećemo dozvoliti da se to desi.

O kvalitetu i značaju nekog književnog dela odlučuju kritičari, dok o kvalitetu izdavača najviše govori njegov odnos prema književnosti. Tako možemo da razlikujemo one izdavačke kuće koje su spremne da otkrivaju i ulažu u nove pisce i time rizikuju s delima nepoznatih autora, te one koji se drže priznatih pisaca i dela koja garantuju zaradu. Prvi se vode ljubavlju prema književnosti, drugi profitom.

Zoran Hamović, predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije, je u intervjuu za Magazin iz marta 2020. godine između ostalog rekao:

dobar izdavač je proizvođač talenata, ulaže u svoje pisce i njihov razvoj od anonimnog i slabo čitanog do poznatog i traženog, ima jasnu uređivačku koncepciju i odgovornost prema čitaocima. U javnosti se, na žalost, stvara utisak da svako ko štampa neku knjigu može da bude izdavač i da je u redu da se objavi šta god ko hoće. To je šamar izdavaštvu kao profesiji, ali i izborenoj slobodi javne reči.

Svakome ko ispravno razume gore navedene reči je jasno da bi dobar izdavač trebalo da prati dobre knjige, te da pruži priliku onima koji je do sad nisu imali. Time bi dobili pisci, čitaoci, na kraju i sam izdavač, te književnost uopšte.

Fotografije: Tom Hermans; Freddie Marriage; Perfecto Capucine