Javni toaleti u Beogradu

Javni toaleti su blagodet kada jurite gradom i treba negde da se „olakšate“, osvežite i sperete sve klice koje ste pokupili u nehigijenskim uslovima šetnje gradom.

Sa tim u vezi, od njih se na prvom mestu očekuje higijena. Dostupnost bi trebalo da se podrazumeva.

Međutim, i ne anketirajući ljude oko nas možemo biti sigurni da je većini u Srbiji prva asocijacija na pomen javnog toaleta nehigijena. Ruku pod ruku sa njom ide i nefunkcionalnost, a poslednjih godina i činjenica da su javni toaleti u Beogradu često zatvoreni. Tačnije, nisu u funkciji.

Ko koristi javne toalete?

Primarno je da javne toalete u jednom gradu, metropoli, koriste turisti. Međutim, ne samo oni, već i ljudi koji dnevno migriraju iz manjih mesta u grad, koji obavljaju razne poslove na dnevnom nivou, ali i svi stanovnici grada kada su napolju. Suštinski, svakome od nas bi u nekom trenutku mogao da zatreba.

Kako mu je svrha da bude toalet svakoga od nas, daleko od kuće, javni toalet bi morao da pruža više mogućnosti od običnog mesta za obavljanje fizioloških potreba i dezinfekciju.

Jer, većina ga koristi i za druge stvari – ljudi koriste ogledala za negu, uzimaju vodu za piće, vode računa o menstrualnim higijenskim potrebama i, mada je to u nekim zemljama zabranjeno, mnogi ga koriste i za seks.

Javni toaleti u današnjem obliku u Evropi počinju da se koriste sredinom XIX veka iako njihova upotreba seže daleko u prošlost.

U doba starog Rima oni su bili deo sanitarnog sistema, uglavnom se nalazeći u okviru javnih kupatila – termi.

Tokom srednjeg veka su bili neuobičajena pojava, mada ne za Otomane. Oni su 1530. godine sagradili prvi javni toalet izvan džamije u Otomanskom Sarajevu, a koji je i danas u funkciji.

Preteču savremenog toaleta je osmislio ser Džon Harington 1596. godine, a sajdžija Aleksandar Kamings se smatra izumiteljem toaleta sa vodom za ispiranje 1775. godine. Mada neki izvori tvrde da je takav toalet u Persiji osmišljen još 1000 godina pre naše ere.

Bilo kako bilo, oni u širu upotrebu ulaze tek u XIX veku. U prvoj polovini XIX veka svi veći gradovi započinju gradnju javnih toaleta, prvo Pariz, pa Berlin i London, a potom i sve druge evropske metropole.

Dostupnost

Koliko je bitno da su toaleti dostupni najbolje zna neko ko je dobio toliko jaku dijareju da je svaki pokret rizičan i zatekao se negde u gradu.

U Beogradu je takav morao da se odluči za neko alternativno rešenje, jer je malo verovatno da se zadesio u blizini nekog javnog toaleta koji je uz to bio i otvoren.

Osobama sa invaliditetom u Beogradu je prilagođen samo javni toalet u parku Manjež.

U Beogradu postoje dvadeset tri javna toaleta koji su pod nadleštvom JKP Zelenilo i nisu svi u funkciji. Donedavno su bili zatvoreni zbog pandemije korona virusa, ali su sada ponovo dostupni i mogu biti korišćeni u skladu sa propisanim pravilima ponašanja i poštovanja epidemioloških mera.

Osvrt na primere iz Evrope pokazuje da su javni toaleti najčešće pod jurisdikcijom gradskih vlasti, odnosno gradske komunalne službe, mada ima i primera da je održavanje javnih toaleta povereno privatnim kompanijama.

Javni toaleti su najčešće male građevine jasno označene i vidljive. Ponekad su montažni i mobilni, uglavnom plastični, a često su u podzemnim prolazima.

JKP Zelenilo Beograd je u par navrata ukazivalo na probleme sa kojima se susreće u želji da rekonstruiše beogradske javne toalete - od dugog procesa dobijanja dozvola za to, preko skupih pripremnih radova, kako bi se zaštitili drugi objekti u blizini, pogotovo kada se ima u vidu da su mnogi toaleti podzemni.

Većina javnih toaleta u Beogradu je u lošem stanju iako su neki od njih renovirani i za to izdvojene ogromne svote novce. Toliko velike, da su se građani sa pravom zapitali da li je za njihovu rekonstrukciju potrebno baš toliko para.

Gradski čelnici, sa svoje strane, poručuju da su ulaganja u renoviranju toaleta veliki kako bi kasnije održavanje manje koštalo, jer skuplja oprema u startu garantuje uštedu vode i energije tokom kasnijeg održavanja.

Održavanje javnih toaleta

Svi javni toaleti na teritoriji Beograda građeni su u prošlom milenijumu. Zbog neodržavanja ili rekonstrukcija koje nisu dobro odrađene većina ih i nevezano od pandemije korona virusa nije u funkciji.

Slično je i u drugim gradovima Srbije, u kojima je u funkciji tek nekoliko javnih toaleta. U Nišu ih je pet, u Novom Sadu i Subotici po dva, a u Kruševcu i Šapcu po jedan.

Skupo održavanje je najčešći uzrok nefunkcionalnosti ili potpune neupotrebe javnih toaleta u Srbiji. Istovremeno, neke od rekonstrukcija su bile toliko skupe, da su sa razlogom građane u više situacija zabrinule svote koje su odvojene za ove projekte.

Takav je bio slučaj u Šapcu u kome je za popravku toaleta, koji 50 godina nije bio u funkciji, izdvojeno 5.2 miliona dinara, dok je u Nišu za obnovu dva javna toaleta izdvojeno čak 2 miliona dinara.

U tom smislu ne zaostaje ni Beograd u kome je pre par godina za rekonstrukciju toaleta kod Narodnog pozorišta izdvojeno 70.000 evra. Međutim, on je danas ponovo, kao i većina beogradskih javnih toaleta u jako lošem stanju.

Kako funkcionišu javni toaleti?

Javni toaleti u Beogradu su besplatni.

Svaki javni toalet u Beogradu ima pisoare, u većini su wc šolje, a ima još uvek i takozvanih čučavaca koje mnogi doživljavaju higijenskijim.

Svi javni toaleti su podeljeni na muške i ženske, mada su formalno slični, osim što muški sadrže i pisoare. U Srbiji još uvek nema unisex toaleta čak ni u zatvorenim prostorima iako je to sve zastupljeniji globalni trend.

Deo njihove popularnosti leži u tome da se skrati vreme čekanja na toalet, pogotovu za žene. Istovremeno, ovakvim toaletima bi se rešio problem diskriminacije transrodnih ososba koje uglavnom doživljavaju neprijatnost prilikom korišćenja segregiranih toaleta.

Uticaj na zdravlje

Javni toaleti imaju bitnu ulogu u kolektivnom zdravlju ljudi, iako ih retko posmatramo kao takve. Od velike su pomoći ljudima koji imaju problema sa probavnim sistemom i onima čiji je metabolizam takav da moraju češće u toalet. Mogućnost zadovoljavanja osnovnih fizioloških potreba veoma znači mnogim ljudima koji boluju od raznih bolesti.

Naravno da u javnim toaletima postoji opasnost i od dobijanja infekcije, ali su te šanse mnogo manje nego što se inače misli. Prohladan suv vazduh bogat kiseonikom kakav bi trebalo da bude u javnim toaletima ne pogoduje razvoju bakterija fekalnog porekla.

70% bakterija koje bismo mogli pokupiti u javnom toaletu od drugih ljudi, možemo pokupiti i na bilo kom drugom zatvorenom ili poluzatvorenom mestu poput ovog.

Dezinfekcija tokom upotrebe

Kad koristite javni toalet trebalo bi da znate da puštanje vode pre upotrebe čini da se uklone mnoge bakterije i potencijalna transmisija na nas. To potvrđuju brojna istraživanja na ovu temu.

Takođe se preporučuje upotreba ubrusa za brisanje ruku umesto aparata za sušenje, jer oni zadržavaju veću količinu mikroba. Studije pokazuju da je broj bakterija na ovakvom sušaču 27 puta veći od nivoa na dozatoru ubrusa.

Veliko stecište bakterija su i sapuni. I mada se danas uglavnom koriste tečni, mikroba ima i na njihovim tasterima.

Najviše ćete ih naravno pokupiti na kvakama ili ručicama za zaključavanje vrata. Čak i ako preduzmete sve dezinfekcione mere prilikom korišćenja javnog toaleta, razne klice vas čekaju na izlazu. Zato za dodirivanje kvaka obavezno koristite papirne ili vlažne maramice. Njih treba imati uvek kada se ide u javni toalet. Gde god se on nalazio.

Ono što bi sa ovim u vezi trebalo znati je da više raznih klica mozete pokupiti u liftu nego u javnom toaletu. Razlog je slabije provetravanje liftova i činjenica da klice na takvim mestima lakše putuju. Takođe treba znati i to da količina bakterija u javnom toaletu nije puno veća od one u kućnim toaletima.

Žrtve vandalizma

S obzirom na sve što se u javnim toaletima obavlja, logično je da su njihova higijena i održavanje najvažniji, ali ljudi često previđaju da to ne zavisi samo od službi koje su zadužene za održavanje toaleta, već i od nas samih.

Nadležni za beogradske javne toalete, posebno se žale na vandalizam i krađe. Naime, Beograđani iz javnih toaleta najčešće kradu toalet papir, sapune i slične stvari. I ne samo to. Neretko su na meti i vodokotlići, četke za čišćenje wc šolje, a sada i dezinfikatori.

Uz to, javni toaleti su često na udaru raznih huligana - navijača koji su besni što im je izgubio tim, mladih koji svoj bunt izražavaju na pogrešnom mestu rušeći nešto što treba svima, pa i njima.

Povezivanje javnih toaleta sa vandalizmom i sitnim kriminalom, uz nehigijenu, predstavlja ključni razlog što je mnogima mrsko da koriste javne toalete.

Anonimni seks

Javne toalete mnogi koriste i za seks na brzaka.

Ovo je posebno karakteristično za javne toalete nadomak autobuskih stanica i ranije je više bilo posledica činjenice da mladi nisu imali gde to da rade, dok je danas seks na ovakvim mestima više stvar fetišizma.

Seks u javnim toaletima posebno su popularizovali gej muškarci kroz popularni gej kruzing. U prethodnom milenijumu, pogotovo pre dekriminalizacije homoseksualnih odnosa, to je muškarcima koji imaju seks sa drugim muškarcima bio jedini način da nekoga upoznaju. Za mnoge je i danas tako iako je gej kruzing, takođe, odavno postao fetišizam, a ne neophodnost.

U tom smislu su toaleti ispod palate Albanija, na Zelenom vencu, kod Narodnog pozorišta, kao i WC na autobuskoj stanici postali kultna mesta beogradske gej zajednice.

Toaleti u javnim ustanovama

Kada javni toaleti u gradu ne funkcionišu, logično je da se ljudi okreću alternativnim rešenjima i odlaze na neka druga mesta.

Ranije se uglavnom odlazilo u kafiće i restorane, u Beogradu su sa tim u vezi posebno popularni McDonalds restorani na Slaviji i Terazijama, koji su ovu (zlo)upotrebu svojih toaleta pokušali da zaustave ograničavajući njihovo korišćenje samo uz račun, ali to slabo funkcioniše.

Kao spasonosno rešenje ljudi vide toalete u tržnim centrima. Za razliku od restorana, tržni centri nemaju problem sa ovakvim posetama, jer su njihovi toaleti svakako otvoreni i redovno se održavaju nevezano od broja posetilaca, pri čemu postoji velika verovatnoća da će onaj koji je tu došao da se „olakša“, kao i onaj koji se sklonio od kiše, možda nešto i kupiti.

Sa druge strane javna mesta poput banaka nemaju toalet za korisnike. Nedavno se srpska javnost bavila tom temom, pošto u banci jednom korisniku nisu dozvolili da svoje dete uvede u tamošnji toalet. Žustra debata koja je usledila na društvenim mrežama ostavila je nerazjašnjeno pitanje da li ustanove tog tipa treba da imaju javni toalet, odnosno da li bi trebalo da ustupe svoj, za zaposlene, u takvoj situaciji. Ovo drugo je više pitanje ljudskosti, prvo je pitanje potrebe.

Nova mreža javnih toaleta

Beogradu je potrebna mnogo bolja mreža javnih toaliteta, ali u gradu u kome se mnogo toga raspada oni nikome nisu prioritet. Uz to, deluje kao da izgradnja mreže javnih toaleta nije ni u čijoj nadležnosti, jer u vezi sa njima ne reaguje ni Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda ni Sekretarijat za komunalne delatnosti Beograda.

Dakle, primarni problem kod izrade mreže javnih toaleta je taj što inicijativa o tome niti konkretan predlog za njenu izradu ne dolazi niotkuda, a neophodan je.

Pored rekonstrukcije postojećih trebalo bi preduzeti i izgradnju novih toaleta, ili makar postavljanje montažnih, jer i dalje postoje frekventne lokacije u gradu, koje nisu adekvatno pokrivene postojećom mrežom.

Važnost javnih toaleta u novom dobu

Javni toaleti su u modernom dobu veoma bitni, jer predstavljaju bitnu sekvencu aktuelnog “to go” pokreta koji propagira život u pokretu.

Naime, u svetu je sve više modernih nomada koji, kako uglavnom rade onlajn, često menjaju prebivališta i žive u pokretu, a očekuje se da će ih posle pandemije korona virusa biti još više.

Mnogi gradovi u tome vide veliki potencijal i već nude modernim nomadima razne benefite. Takvi gradovi sigurno razmišljaju i o javnim toaletima iako oni u većini metropola funkcionišu odlično

Beograd, koji svakako ima potencijal da ugosti ne samo moderne nomade, već i turiste, one tranzitne – migrante pogotovu, morao bi u narednom periodu puno da učini u cilju poboljšanja mreže javnih toaleta.

Fotografije: Sung Jin Cho; Oliver Hale; Gabor Monori; Julien Maculan; Denny Müller