Jezičak i njegovo uvlačenje koje je promenilo svet
Ermal Frejz - Erni, odrastao je kao siromašno dete iz Dejtona, Ohajo. Po struci mašinski inženjer i vrstan poznavalac aluminijuma, čovek je čija je inovacija promenila čitavu jednu industriju, te je Frejz tako postao jedna malo poznata ikona američkog sna koja je svojim znanjem i trudom ušla u istoriju.
Ovaj neznani junak industrijskog dizajna inovirao je mehanizam za otvaranje konzervi što je svojevremeno revolucionisalo čitavu industriju osvežavajućih napitaka. Eliminišući potrebu za posebnim alatom - otvaračem, Frejz je konzervu pića učinio lako dostupnom potrošnom robom za najširi krug potrošača.
Pa ipak, i njegova invencija bila je daleko od savršene. Ekološki i zdravsttveni problemi koje su kreirali aluminijumski jezičci koji su se povlačili pri otvaranju limenke, a što je bila njegova kreacija, bili su podsticaj da pre oko 30 godina dobijemo konzervu sa mehanizmom otvaranja kakvog danas poznajemo. Alu-jezičak je tako prvo stvoren, a potom trajno uvučen.
Limenka kao arheološki artefakt
Pre 7 godina, navršilo se pola veka od pojave konzervi koje su se otvarale povlačenjem metalnog jezička sa perforacije na aluminijskom poklopcu. Miljokaz od 50 godina je bitan utoliko što predstavlja momenat kada neki predmet u SAD stiče status istorijskog artefakta.
Iako poređenje bezvrednog komadića aluminijuma sa, na primer, srednjovekovnim novčićem ili antičkim ćupom deluje krajnje neumesno, jedna stvar je tim predmetima zajednička - teško se mogu iskopati jer nikom nije padalo na pamet da te jezičke čuva.
Same konzerve starog načina izrade se još uvek mogu naći, čak i kod nas - u osvit hiperpotrošačkog društva, u doba kada su naše babe prale, pažljivo slagale i čuvale plastične kese za ponovnu upotrebu, naša starija braća i sestre, poslednji izdanci bejbi bumera, isecali su gornji deo tih konzervi i u njima čuvali olovke i razne “džidža-bidže”.
U ta zaboravljena vremena kada su i Koka-kola i Pepsi sami po sebi bili luksuz, posedovanje konzerve sa tim napitkom bila je stvar ozbiljnog prestiža među decom i tinejdžerima i ona je prepravkom dobijala novi život. No, jezičke (naravno) niko nije sačuvao.
Masovna upotreba kao podsticaj napretku
Istorija o mehanizmima zatvaranja/otvaranja konzervi seže sve do kraja XIX veka i prvih patenata koji su bili primenjivani na prvo čelične i potom konzerve sa poklopcem od aluminijuma.
Dizajn konzervi je konstantno unapređivan i one su pre Drugog svetskog rata umesto od čeličnog lima postale u celini aluminijumske, ali je mehanizam pristupanja sadržaju ostajao manje-više isti, podrazumevajući korišćenje otvarača kojim se bušila rupa na poklopcu (zapravo dve, zbog potrebe ulaska vazduha da bi tečnost izašla).
Godine 1935. na tržištu se pojavljuje kombinovani otvarač za ojačanim vrhom za probijanje poklopca limenke i takav će ostati u masovnoj upotrebi naredne tri decenije.
Ekonomski bum i razvoj konzumerizma nakon Drugog svetskog rata doveo je do masovne produkcije osvežavajućih napitaka i piva pakovanih u limenke koje su bile jeftinije za proizvodnju i transport od staklene ambalaže. Ali, nova brzina života i konzumiranja bila je u neskladu sa činjenicom da je za otvaranje limenke bio potreban i do jedan čitav minut. Industrija je vapila za inovacijom, iako toga nije bila svesna.
Frejzov jezičak
Urbana legenda kaže da se prekretnica desila kada je Frejz otišao na porodični piknik, ali da je tom prilikom zaboravio otvarač, prošavši poput mačka Silvestra iz crtanog filma.
Od muke otvarajući konzerve ivicom branika kola, Frejz je došao na ideju da je neophodno osmisliti rešenje za otvaranje konzervi bez otvarača.
Samootvarajuća limenka patentirana je 1959, a srž njenog uspeha bila je nitna u sredini poklopca koja je davala oslonac maloj poluzi. Pokret prstom kojim bi se pritisnula okrugla alka probijao bi pomoću nitne poklopac i potom bi se povlačenjem alke ka ivici konzerve od nje otkidao jezičak, otvarajući put ispijanju sadržaja.
Novo rešenje i nepredviđeni problemi
Konzerve koje se bez muke otvaraju dovele su do eksplozije u prodaji gaziranih pića i piva. Ostale su zabeležene impresije novinara tog vremena o hiljadama jezičaka koji su se nalazili svugde - od plaža do gradskih ulica i školskih dvorišta.
Skupljanje i odlaganje tih jezičaka bilo je gotovo nepostojeće, što zbog niske ekološke svesti ljudi, što iz tehničkih razloga. Međutim, neki su zbog njih izgubili život. Njujork Tajms je 1976. objavio članak u kojem je iznet podatak da je posekotina (i inficiranje rane) alu-jezičkom najčešći tip povrede posetilaca na plažama SAD.
Mnogo opasniji problem, neđutim, bilo je njihovo nehotično gutanje kada bi upali unutar konzerve ili kada bi ih u igri ili nepažnjom progutala deca. Udruženje američkih radiologa je tokom sedamdesetih pozivalo čak na zabranu konzervi sa jezičkom koji se kida jer je medicinska pomoć u slučaju gutanja bila neefikasna, između ostalog jer se aluminijumski jezičak ne može videti na rentgenskom snimku.
Za manje od 20 godina, “idealno” rešenje postalo je ogroman ekološki i zdavstveni problem.
Uvlačenje jezika
Inženjer Danijel Kudzik je 1977. registrovao patent za limenku od koje se nijedan deo ne odvaja. Uz manje modifikacije, to je način na koji i danas otvaramo konzerve pića.
Prostora za inovacije ostalo je relativno malo i one se pokušavaju naći u načinu na koji se reguliše protok vazduha da bi se obezbedio što ravnomerniji protok tečnosti pri ispijanju.
Priča o razvoju jedne obične stvari kakva je danas konzerva napitka je zapravo priča o tihim inovatorima čiji su pronalasci dovodili do velikih ekonomskih efekata.
Samo je Frejzova inovacija dovela do 7 (ondašnjih) milijardi dolara investicija u nova proizvodna postrojenja, pri čemu je otvoreno oko pola miliona novih radnih mesta. Efekti inovativne ambalaže na prodaju samih proizvoda ne mogu se ni proceniti. Iako danas imamo i staklo i PET pakovanja, alumijumske konzerve imaju nezaobilazno mesto u plasmanu bezalkoholnih i drugih pića i piva.
Svaki put kada otvorimo neko od njih, nesvesno dajemo omaž Frejzu i Kudziku bez čijih se izuma ne može zamisliti današnje potrošačko društvo.