Jugoslovenski gejming: Ljubavno pismo video igrama

Iako analogne igre kao što su Monopol i Čoveče ne ljuti se i dalje žive po zabačenim ćoškovima vremena koje se odvaja za zabavu, odavno smo prešli na druge formate.

Video igre danas uzimamo zdravo za gotovo – iskaču sa svih strana. Muku mučimo s nesanicom, stimulisani hordama novih junaka kojima možemo da upravljamo. Brojni žanrovi, suludi zapleti, igre koje traju kratko ili pak mesecima – ljubiteljima više nego dovoljno.

Dugo se verovalo da je prva video igra Pong iz 1972. godine, jer je brzo provalila u popularnu kulturu.

Istina je da je prva video igra nastala još 1958. godine, a kreirao ju je fizičar William Higinbotham.

U pitanju je Tennis for Two, koja je dizajnirana da demonstrira opremu kojom je raspolagao još u to vreme.

Igra je javnosti prvi put prikazana odmah 1958, potom još jednom 1959, a onda se na nju potpuno zaboravilo. Sledeći put se spominje tek 1982. godine, u članku pod naslovom Who Really Invented the Video Game? Gejming je u to vreme već započeo svoj uspon.

Bogata istorija

Te 1982. se i u Jugoslaviji već raspravljalo o video igrama, koje su u to vreme već počele da donose ogromne zarade.

Evo kako je o tome pisao magazin Studio: „Posebne ekipe ljudi svakodnevno stvaraju nove šeme i izmišljaju nove igre. Na tržištu se danas nudi više od 120 vrsta različitih video-kasetnih igara koje - kako to potvrđuju redovna ispitivanja - najviše kupuju i koriste mladići. Ni ženski pol nije zapostavljen: upravo se istražuje koje bi vrste igara mogle najviše privući devojke. Ukratko - posao decenije, a sve je počelo u jednoj običnoj garaži s 500 dolara uloga! Tako, barem, govori legenda koja kola poslovnim krugovima dokazujući – ako ništa drugo – da rađanje legendi u suvremenom svetu ne traje nekoliko desetaka ili stotina godina. Junak te priče je inženjer Nolan Bushnell koji živi i radi u dolini Silicon, južno od zaliva San Francisca, poznatoj kao "srce" američke proizvodnje računara i kompjutera“.

Pac-Man je u to vreme osvajao svet – „U toj igri "velika razjapljena usta" jure lavirintom proždirući energetske pilule i bežeći od svakojakih strašnih fantazmi koje ih progone. Ta je igra postigla golem uspeh, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama gde je o njoj napisano i nekoliko knjiga, te čak komponovana i pesma Pac-Man Fever (Groznica Pac-Mana)“.

Video igre su sredinom osamdesetih osvojile i Jugoslovene, koji su svoje domove već bili opremili ZX Spectrumima i Commodoreima 64.

Upitani za šta im služe računari, tehnološki osvešćeni građani su imali zanimljiv odgovor – čak 73% je odgovorilo „Za igru!“

Kristian Benić piše da su „to bile zlatne godine piratizovanih video igara koje su se oglašavale u novinama“: Prodavci s imenima poput DenDeri1984, Zagy, SpockZg, Kapetan Kuka su nudili najpopularnije naslove, naravno po povoljnijim cenama.

Domaće video igre

Paralelno s kraljevstvom pirata formirale su se i domaće video igre, pa su mladi entuzijasti počeli da smišljaju sopstvene scenarije, na primer Jovan Mitrović iz Zrenjanina, koji je magazinu Računari u vašoj kući uputio sledeće pismo: „Javljam se da vas pitam da li mogu da iskoristim vaš scenario za Američkog Nindžu kao podlogu za moju igru. Sve javno. Ako igra upali i u Engleskoj se proda u milion primeraka delimo pare. Ako ne uspe, delimo pokušaj“.

Benić piše da su na području moderne tehnologije i informatičke industrije u Jugoslaviji prednjačili Slovenci, pa je logično da su oni prvi kreirali domaću igru za ZX Spectrum. Projekat je podržao Radio Študent, a jedan od kreatora je bio Žiga Turk. Bila je to tekstualna avantura, koja je stigla i do Sajma knjiga u Beogradu, a cilj igre je bio da se sastavi računar.

Doživela je tako veliki uspeh da je izašao i drugi deo, ali s nešto drugačijom temom – „zanimljivosti iz jugoslovenske istorije od kamenog doba do 2000.“ (pretpostavljamo da je u pitanju naučna fantastika, pošto Jugoslavije nije bilo u kamenom dobu, a jedva je dočekala i 2000. godinu.)

Slučaj Štrumpf

U Jugoslaviji su, ističe Benić, posebno voleli Štrumpfove. Plavi čovečuljci s belim kapicama su sredinom osamdesetih postali junaci jedne od najpopularnijih jugoslovenskih video igara. Još jedna tekstualna avantura je pričom mamila u selo Štrumpfova – Gargamel je kletvom selu doneo sto godina nesreće, a zadatak igrača je bio da pronađu lek, što je prema rečima tadašnjih gejmera obično trajalo oko tri i po sata.

Jugoslovenski gejming je obeležila zagrebačka kompanija Suzy Soft, koja je sredinom osamdesetih godina objavljivala video igre domaćih autora za ZX Spectrum, C64 i Galaksiju.

U periodu između 1985. i 1988. izdato je oko petnaest naslova – Ali Baba je izašao 1985, iste godine su igrači dobili i naslov Pijandura, Mica spremačica je izašla 1986, Pećinski heroj 1987, Cvećar takođe 1987.

Sigurno je najzanimljivija priča o video igri Kung-Fu – „Možda najpozitivnija priča stvaralaštva računarskih igara u Jugoslaviji“, piše Benić, „Umećem Damira Muraje i Duška Dimitrijevića, nakon 710 sati rada, nastao je inovativan koncept borbe koji je prepoznao čak i famozni engleski Bug-Byte. Autori su dobili 30 penija po prodanoj kaseti ostvarivši san velikog broja klinaca, a Muraja u Pilot-videu 1985. godine se zanimljivo pita: ‘Zašto odrastanje mora značiti i prestanak igranja?’ Dimitrijević je pak proces nastanka igre lepo opisao u emisiji Televizije Beograd“.

Prokletstvo izobilja

Prošlo je skoro četrdeset godina od „zlatnog doba“ jugoslovenskog gejminga, a u međuvremenu se sve promenilo. Više ne jurimo po prodavnicama i piratskim gajbicama – sve je tu, jedan klik od nas. Na Facebooku, Twitteru i Instagramu sve vrvi od reklama za nove video igre, a u pitanju su marketinški sadržaji koji se temelje na interesovanjima korisnika.

Mnogi su u poslednje vreme primetili veliki broj igara sa zombijima, a najpopularnija su dva naslova – State of Survival i Puzzles & Survival. Kako tvrde oni koji su ih probali, u pitanju su neobični sadržaji – posebno je bizarna Puzzles & Survival. U reklami može da se vidi zatvorenik kojeg ugrize zombi-pacov, od čega i sam postaje zombi, i tu počinje “zabava”.

Nema u tom pacovu ničeg jugoslovenskog, ili jugo-nostalgičnog, kao što nema ni Jugoslavije. Taj životinjski zombi je simbol napretka, opšte povezanosti u kojoj se jedna video igra nudi svima, bez obzira koji deo sveta zauzimaju. Na internetu je mnogo reklama za slične igre, ali se dva navedena naslova najčešće pojavljuju. Iako su donekle slični, u pitanju su vrlo različite igre, što na kraju ne znači mnogo.

Većina zombi igara koje se reklamiraju ne nudi ništa zanimljivo, najpre zbog toga što liče na sve druge igre sa sličnom tematikom. Isto važi i za Zombie Survival, te Puzzles & Survival, budući da ih igrači opisuju kao „dosadne igre bez duše“. Eksperti tvrde da deluje kao da su ih pravili roboti koji su prethodno analizirali najpopularnije igre, te iz njih izvukli opšta mesta i spojili ih u jednu glupost.

Istina je da su čak i najgore video igre modernim igračima zanimljivije od najpopularnijih retro naslova. Tu su naravno i kvalitetne nove igre – nema im broja.

Prema poslednjim izveštajima tržište mobilnih igara bi do 2030. godine moglo da vredi čak 272 milijarde dolara.

Takav napredak je moguć zahvaljujući boljim internet vezama, cloud gejmingu, te dugim poboljšanjima, pa se očekuje da će veliki deo običnih gejmera s računara i konzola narednih godina preći na mobilne video igre. To je budućnost – igra koja može da stane u džep.

Raspad Jugoslavije danas

Sigurno je da će neki entuzijasta (ako već nije) i neki od jugoslovenskih naslova prevesti u modernije formate. Sigurno je da će biti i onih koji će smišljati video igre s Jugoslavijom u samom središtu.

Developer Ivan Notaroš je još 2016. godine najavio igru o raspadu Jugoslavije - House of Flowers. Još tada ju je opisivao kao ratnu igru bez rata, koja RPG elemente kombinuje sa simulacijom vožnje.

Igra je smeštena u devedesete godine prošlog veka, a igrač dobija ulogu vozača kamiona koji je prinuđen da se snalazi u vreme ekonomske krize. To znači da se radnja odvija u delovima zemlje u kojima se rat nije aktivno vodio, da ne prati istorijske činjenice, već se bavi uticajem rata na obično stanovništvo. Notaroš tvrdi kako je zamislio da igra bude ljubavno pismo zemlji u kojoj je odrastao, što je dobro – ljubavna pisma obično sve tretiraju s ljubavlju.

Stare video igre su svedočanstva minulih fantazija, proživljenih ili neproživljenih. Možda je dobro da ponekad uzmemo neki zaboravljeni naslov, utišamo okolnu buku i setimo se sveta kad je bio jednostavniji. Makar i uz Štrumpfove.

Fotografija: Lorenzo Herrera