Kako lutati i kako se izgubiti?

Iako smo prirodu odavno savladali (ili bar tako mislimo), retko lutamo iz straha da bismo mogli da se izgubimo. Zbog toga se uglavnom držimo puteva koji povezuju tačku A s tačkom B, drugim rečima: kuća – posao.

I kad odvojimo malo vremena za sebe, pa izađemo iz gradova na koje smo navikli, opet se držimo ucrtanih puteva. Hodamo kroz šume kao da su parkovi, odsutni i zadubljeni u nešto drugo. To jeste dobra ideja kad se zateknemo u divljini, najpre zbog toga što službe spasavanja nemaju vremena za bacanje, ali lutanje ne mora da bude opasno.

Strah ili nešto drugo

Kad sam poslednji put nameravao da zalutam, ili bar da lutam, plan su mi pokvarile divlje svinje. Doduše nevidljive. Krenuli smo ka vrhu planine Ovčar, zaraslim stazama, vođeni putokazima koji su jedva virili iz žbunja.

Negde na pola puta zemlja se promenila – neko šumsko biće, ili više njih, gonjeno glađu ili čistom radoznalošću, je prerovalo ogromnu površinu. Iako me prijatelj ubeđivao da se svinje, kao uostalom i sve životinje na koje se često puca, boje čoveka, nisam odvajao pogled od tla, ubeđen da nas bar jedna lukava živuljka odnekud posmatra. Nisam ni primetio kad smo stigli do prvog većeg uzvišenja i prve provalije. Tu sam odustao, bolje svinja nego ponor.

Strah je u šumi prirodna stvar, zbog toga što najčešće nema slučajnih prolaznika koji bi mogli da nas vrate na pravi put kad se izgubimo. Stručni naziv za ovu bojazan je mazeofobija, iako reč još uvek nije zvanično ušla u psihološke pojmovnike. Ozbiljnih slučajeva ipak ima, a leče se tako što se klijenti odvode u nepoznato okruženje da bi se osetili izgubljeno. Nakon toga se strahovi analiziraju, da bi se razložili, obesmislili i tako razoružali.

Mazeofobija je mnogo češći problem nego što se prvobitno mislilo. Budući da se kod velikog broja građana javlja anksioznost kad se nađu u sredini o kojoj ne znaju ništa. Ako se u sve umešaju divlje svinje, problem se dodatno komplikuje.

Stare mape

Kad se izborimo sa ovim strahovima, otvaraju nam se nova prostranstva.

Stručnjaci preporučuju lutanje, ali i snalaženje uz pomoć starih, analognih mapa, čak sunca i zvezda, mahovine i godova. Istina je da su stare stvari bolje i zato što ne zavise od internet konekcije, ali postoje i drugi razlozi. Na primer vežbanje mozga. Što ređe koristimo staromodnu navigaciju, što se manje trudimo da zapamtimo put, to se teže snalazimo u situacijama koje od nas to zahtevaju.

Ako se izgubite, a u džepu vam je samo mapa, vežbate navigaciju, orijentaciju, mozak naporno radi dok pokušavate da shvatite odakle ste došli i kuda ste pošli. Vežbajući veštine koje polako nestaju, navikavamo se na krizne situacije, učimo kako da se oslonimo na sebe. Ukoliko nismo u situaciji koja je zaista opasna, možemo čak da osetimo zadovoljstvo zbog toga što smo skrenuli s puta. Najbolje stvari su uglavnom neplanirane.

Stručnjaci tvrde da mozak trpi kad se oslanjamo na svakojake virtuelne mape i druge pomoćnike. Navikli smo da su stalno tu, pa se više ne obaziremo na ono što nas okružuje. Onaj koji se izgubi na kraju može nešto i da nauči, da provežba pamćenje, aktivira čula, izađe iz rutine.

To ne znači da bi trebalo da potrčimo u šumu kao blesavi – kad smo nepripremljeni priroda ume da bude nemilosrdna. Taksista koji nas je onomad iz Srezojevca odvezao do podnožja Ovčara nas je upozorio da dobro razmislimo gde smo pošli i šta nosimo u torbi – nekoliko dana pre toga jedna grupa avanturista je u planinu krenula u papučama, što se naravno nije dobro završilo (niko nije povređen, ali nisu mogli nazad bez službe spavanja).

Shinrin-yoku

Nije svaka šetnja šumom bezglavo tumaranje. Može da bude i meditacija, kao recimo shinrin-yoku. Zovu ga i “kupanje šumom” (forest bathing), a termin je smišljen u Japanu osamdesetih godina prošlog veka. Plan je bio da se oni koji su pregoreli od silnog posla motivišu da odu u prirodu, te da se edukuju o očuvanju životne sredine i zaštiti šuma.

Japanci su se brzo zaljubili u ovu eko-terapiju, a naučnici su devedesetih godina već počeli da istražuju psihološke benefite, pa su potvrdili ono što odavno znamo:

boravak u prirodi blagotvorno utiče na ceo organizam.

Shinrin-yoku ne mora da se praktikuje u zabačenoj prašumi, dovoljno je da se ode u bilo koji prostor s puno zelenila, dovoljno veliki da čovek može da se zagubi. Ova praksa dakle nije obična šetnja šumom, jer onaj koji vežba mora da se poveže s okruženjem, da gleda kuda ide, da bude prisutan. U svetu postoje i obučeni terapeuti, koji vode računa da klijent dobije ono što mu je potrebno, a različite šume nude različite stvari.

Kod onih koji praktikuju shinrin-yoku (što možete i sami – dovoljno je da se okružite drvećem i da ne mislite na neplaćene račune) je smanjeno lučenje kortizola (hormona stresa), puls je sporiji, snižen je krvni pritisak, mozak bolje radi. Sve je više medicinskih stručnjaka koji veruju da je ova praksa dobra kao zaštita od mnogih bolesti.

Ko neće u šumu, nek luta gradom

Nisu lutanja rezervisana samo za šumovite predele. Osoba koja urbanim sredinama hoda bez ikakvog cilja, te usput posmatra ljude i objekte, je flâneur. Naučnica Catherine Hartley je sprovela dva istraživanja ovog fenomena i zaključila da je tumaranje gradom zdravo.

U studiji je učestvovalo 100 ispitanika – zadatak im je bio da tokom tri meseca sa Hartley dele podatke iz svojih GPS sistema, te da paralelno daju informacije o tome kako su raspoloženi. Tokom analize se obraćala pažnja na to koliko su nasumične lokacije na koje su ispitanici odlazili, a da bi se utvrdilo ko luta, a ko ne. Na kraju se pokazalo da su tumarala mnogo srećnija, a sreća je pola zdravlja.

Možemo slobodno da zaključimo da je lutanje put ka zadovoljstvu, osećaju radosti, i da ponekad moramo sebi da dopustimo da se izgubimo – tako ćemo stići baš tamo gde smo pošli.