Komunikacija u digitalnoj eri

Komunikacija u svojoj biti predstavlja proces razmene reči i znakova sa drugima, odnosno način da se međusobno povezujemo prenošenjem i razmenom informacija, osećanja, vesti i slično, omogućavajući nam egzistenciju u korelaciji sa drugim živim bićima.

Kao takva, prošla je dug razvojni put od krikova i crteža u pećinama, koje su koristili ljudi u praistoriji, preko dimnih signala, golubova pismonoša, pisama, telefona, radija i televizije do interneta. Drugim rečima, način na koji se ljudi povezuju je evoluirao, što je dovelo do novih komunikacijskih mogućnosti, ali i izazova.

Internet je promenio ekosistem komunikacija

Svakodnevno koristimo sve više digitalnih medija da učimo o svetu i da ostanemo u kontaktu sa drugim ljudima. Naši tableti, mobilni telefoni i računari pomažu nam da dođemo do informacija i svake godine sve su brži.

Naučnici su izmerili količinu podataka koje procesuira naš mozak i otkrili da prosečna osoba danas obrađuje čak 74 GB informacija dnevno putem TV-a, računara, mobilnih telefona, tableta, bilborda i svega drugog. Istovremeno su otkrili da se ta količina informacija svake godine povećava za 5%, kao i da je ekvivalentna onoj koju je prosečan čovek u srednjem veku procesuirao za ceo život. Pitanje kako se ljudski mozak nosi sa tim izazovom, posebna je tema koju ćemo tek obraditi.

Tako veliki priliv informacija na dnevnom nivou i brzina njihovog protoka postao je jedan od najvećih izazova u komunikaciji, ako ne i najveći, sa kojim se suočava čovek digitalnog doba.

Pažnja i fokus

Notifikacije o novim informacijama su ono što nam najčešće odvlači pažnju ili nas ometa u trenutnoj komunikaciji. Obaveštenja o novom e-mejlu koja se pojavljuju na ekranu našeg računara, vibracija mobilnog telefona zbog nove poruke ili ping upozorenja na Tviteru, stvari su koje nam odvlače fokus i sprečavaju nas da čujemo osobu sa druge strane telefona ili da razumemo šta nam neko govori na sastanku na kome se trenutno nalazimo.

Studija koju su zajednički sproveli Univerzitet Irvin u Kaliforniji i Humbolt Univerzitet u Berlinu pokazala je da je cena prekinutog rada potencijalno dodatnih 23 minuta da bismo se ponovo fokusirali na ono što smo radili pre nego što su nas prekinuli. Kako bismo eliminisali buku sa strane i bolje komunicirali u digitalnom dobu neophodno je razviti potpuno nov set komunikacijskih veština, ali i usvojiti brojne metode za refokusiranje.

Brzina reakcije

Drugi veliki izazov sa kojim se susreće komunikacija u digitalnom dobu jeste brzina reakcije.

Kako se informacija danas kreće brzinom svetlosti, tako se uglavnom očekuje da se na nju i odgovori.

Danas nam je najvažnije da informaciju koja nam je potrebna u datom trenutku dobijemo što pre, pa se nerviramo kada se uspori protok interneta ili nam se zamrzne ekran na telefonu, a najgore od svega je ukoliko nam osoba kojoj smo poslali poruku tražeći neku informaciju ne odgovori iste sekunde, nebitno da li se radi o poslovnoj ili privatnoj korespondenciji. Ta želja transformisana u potrebu da su ljudi dostupni jedni drugima u svakom trenutku, u digitalnoj eri i nije toliko zakomplikovala samu komunikaciju, koliko utiče na naše mentalno zdravlje i jedan je od glavnih uzročnika tehnostresa.

Veliki broj istraživanja potvrdio je poveznost preteranog korišćenja društvenih mreža sa razvojem depresije, posebno kod osoba koje su “pasivni” učesnici društvenih mreža. Anksioznost, sa druge strane, najčešće nastaje kao rezultat iščekivanja reakcije ili odgovora na poslate poruke.

Fascinantno je kako smo u prošlosti bez lake dostupnosti tehnologije jednostavnije dogovarali susrete i davali veći značaj tome da se ispoštuje dogovor. Danas smo sa tim u vezi previše opušteni, jer smo sigurni da je osoba sa kojim želimo da se vidimo onlajn, pa ukoliko se slučajno dogodi da ipak nije, dolazi do stresnog momenta i, dakle, još jednog ataka na naše mentalno zdravlje.

Brzina kao dominantna kategorija savremene komunikacije dovela je i do toga da se sve teže razumemo, jer sve više koriste skraćenice, emotikoni ili slike. Taj problem je posebno evidentan kada komuniciraju starije generacije sa mlađim, čime se još više produbljuje jaz između njih. Istovremeno, mnogi lingvisti taj fenomen vide kao atak na jezik i plaše se u kojoj formi i na koji način će on opstati među ljudima, odnosno kako ga očuvati.

U prilog tome koliko je brzina bitna za komunikaciju u digitalnom dobu govori i činjenica da se od svih formi virtualne komunikacije najmanje koriste e-mejlovi koje mnogi smatraju ekvivalentnim pisanju pisama u stvarnom svetu, pa se tako i oni sve manje koriste. Uglavnom služe za poslovnu komunikacijoj, dok u privatnoj sve više postaju relikvija prošlih vremena. Danas su u komunikaciji na internetu najdominantnije društvene mreže  i čet programi. Poruke koje se šalju sve češće su govorne ili video poruke, ponekad slikovne, a sve manje pisane. Zato što se smatra da slika govori više od hiljadu reči, a i zato što za pisanje tj. kucanje poruke treba više vremena.

Virtuelna komunikacija i čet programi

Najveći problem sa komunikacijom u digitalnom dobu leži upravo u tome što je ona najvećim delom virtuelna. Čet programi i društvene mreže osmišljeni su sa idejom da se komunikacija ubrza, olakša i odvija u realnom vremenu. Međutim, iza tih benefita stoji činjenica da potenciranje takve komunikacije dovodi do brisanja granice između virtuelnog i stvarnog što za mnoge predstavlja problem.

U kontekstu mentalnog zdravlja, još je problematičnije što mnogi virtuelnom komunikacijom zamenjuju kontakt uživo, naročito posle pandemije Covid-19, koja je nametnula takav modus življenja, pa su mnogi u njemu ostali i posle nje. Istovremeno, mnogi su i kada su u društvu više fokusirani na virtuelnu stvarnost, pa sve češće možemo videti ljude koji sede zajedno, ali međusobno ne komuniciraju, već je svako svoju pažnju usmerio na mobilni telefon. Na taj način, razgovor licem u lice, koji je osnova naše međusobne komunikacije gubi na značaju i biva, takoreći, istisnut virtuelnim prijateljstvima koja se na različite načine svaki čas oglašavaju iz našeg telefona.

Socijalni autizam

Budući da je virtuelna komunikacija u velikoj meri lišena emotivnosti, mnogi psiholozi strahuju da bi ona mogla dovesti do jedne vrste socijalnog autizma. Međuljudska komunikacija, da bi zadovoljila ono što joj je primarna svrha, mora podrazumevati neposredan kontakt, prenošenje emocija i energije u komunikaciji. U suprotnom dolazi do otuđenja.

Posledice povezanosti komunikacije u digitalnom dobu i problema mentalnog zdravlja su nedvosmislene. Virtuelna komunikacija, sve dublje ulazi u našu intimu što za posledice ima gubitak autentične bliskosti i privatnosti, ali i gubitak socijalnih veština, generalno. Odnosi među ljudima postaju sve više površni, a ljudi usamljeni i neretko prazni - izolovani i otuđeni.

Budućnost komunikacije

S obzirom na haos u kome se komunikacija trenutno nalazi teško je zamisliti u kom pravcu će ona nastaviti da se razvija. Zahvaljujući video porukama koje putuju brzinom svetlosti već smo sa svima povezani u realnom trenutku, često i više nego što bi smo želeli ili što nam prija.

Međutim, ono što je sigurno jeste da će brzina i dalje najviše uticati na razvoj komunikacionih tehnologija. Ono na čemu se u toj oblasti najviše radi, svakako je hologramska komunikacija, čija se platforma već izrađuje, pa je najrealnije za očekivati da to bude sledeći stepenik u razvoju digitalne komunikacije, ali i komunikacije generalno.