Konjuh planinom: Partizanska pesma koja se ponovo peva

Da bi smislio reč „sloboda“, čovek je prvo morao da ukine ono što predstavlja i da joj izmisli suprotnost – ropstvo. Zahvaljujući ljudskom biću upoznale su ga i druge životinje, pa i dan danas svet gledaju kroz rešetke.

Oni koji sebe doživljavaju kao slobodne, obično to svoje stanje porede sa situacijama u kojima se nalaze građani koji su na drugoj strani - neslobodni. Smatraju da su nesputani, neograničeni, nezarobljeni, da žive život u kojem deluju bez prisile i zabrane. O tome koliko je to tačno može dugo da se raspravlja, a da se ne dođe do zaključka.

Danas se pojam slobode najčešće svodi na individualnu slobodu, što znači da se pojedinac za nju bori protiv društva, ne uz njegovu pomoć. U tom kontekstu važi ono što je jednom napisao James Baldwin:

„Ništa nije nepodnošljivije od slobode“, jer oslobođeni/a ostaje sam/a, potpuno odvojen/a od kolektiva.

To svakako ne bi trebalo da odvrati od želje za njom.

Kolektivna borba za oslobođenje, borba protiv agresora, grupu pretvara u jedinstveni organizam koji proliva zajedničku krv. Postaje deo istorije, zajedničkog sećanja, o njoj se priča i peva i posle, kad sve prođe.

Partizanske pesme

Dugo su u narodnim ušima odjekivali partizanski marševi i partizanske pesme, pa je lirika NOB-a u školskim lektirama ostala sve do osamdesetih godina prošlog veka. Generacije koje su stasale tokom i nakon Drugog svetskog rata su održavale u životu buktinju entuzijazma pobednika nad fašizmom.

Nakon raspada Jugoslavije sve se promenio, pa su između ostalog skrajnute i te pesme, jer je na njih počelo da se gleda kao na „ideološku formu koja nema umetničku vrednost, budući da je nastajala pod uticajem Partije“ (Ana Hofman, Novi život partizanskih pesama). Do tada su pevane i slušane često, možda ne uvek i u svim zemljama bivše Jugoslavije, ali ih je bilo.

Nakon raspada postajale su sve tiše i tiše, pa su se pevušile još samo po retkim komemorativnim skupovima, ili privatno – za svoju dušu.

Potreba za revolucionarnim pesmama ipak nije prestala, pa partizanske stihove danas izvodi na desetine aktivističkih horova u regionu – za njih su ove numere sredstva za prenošenje antifašističkih poruka, pa ih pevaju jasno i glasno, s ponosom.

Ovakve muzičke družine dakle oživljavaju tradiciju partizanskih pesama, te je kombinuju s drugim aktivističkim momentima. Tako je region 2005. godine dobio i svoj prvi  LGBTIQ+ hor – Le Zbor (od reči „lezbejka“ i „zbor“), koji je u svoj repertoar uvrstio i revolucionarne strofe koje služe kao oružje protiv opresije i fašizma.

Nije Le Zbor jedini hor koji je prigrlio moć zajedničkog pevanja, tu su (ili su bili) i Praksa u Hrvatskoj, Kombinat u Sloveniji, Horkestar u Srbiji i Raspeani Skopjani u Severnoj Makedoniji, a svima im je zajednička sklonost ka partizanskim pesmama.

Crna šuma

Među najlepše pesme koje se retko pevaju spada Konjuh planinom, pa se onome ko je prvi put čuje nameće pitanje ko je bio pesnik koji je mogao sa toliko osećanja da pronikne u dušu onih koji u planini sahranjuju mrtvog saborca?

Teško da bilo ko može da ostane ravnodušan na stihove

„Noć je crno svu zemlju zavila.
Konjuh stenje, ruši se kamenje“.

Pevali su je mnogi, a dugo niko nije znao odakle dolazi. Prva potraga za autorom je počela još pre 50 godina, a u to vreme se mislilo da je to narodna pesma nastala u Bosni, za husinske rudare:

„Mrtvoga drugara, husinskog rudara
Sahranjuje četa proletera“.

Husinski rudari

Husinska buna je otpor rudara rudnika Kreke protiv organa državne vlasti, tokom generalnog štrajka rudara Bosne i Hercegovine od 21. do 28. decembra 1920. godine. Nazvana je po rudarskom selu Husino kod Tuzle. U štrajku je učestvovalo oko sedam hiljada radnika, a vodila ga je Komunistička parija preko Saveza rudara, na čelu sa Mitrom Trifunovićem Učom.

Više od dve decenije kasnije – 1944. godine, pri povratku Ozrenskih partizana iz Tuzle, u borbi je poginuo rudar iz Husina, Pejo Marković, koji je potom sahranjen na planini Konjuh. Marković je pripadao husinskoj četi koju su velikim delom činili husinski rudari, učesnici Husinske bune iz 1920.

On se u pesmi ne pominje imenom, već kao „husinski rudar“, a Miljenko Jergović u jednoj kolumni piše da to zapravo nije bio, već je kao i mnogi njegovi sugrađani radio kao lipnički rudar. Pesma kaže, a oni koji su bili prisutni svedoče, da je umro na vrhu Konjuha, gde su ga i sahranili. Ukopu je prisustvovao i Miloš Popović Đurin, koji će kasnije napisati stihove za pesmu Konjuh planinom. Komponovaće je Oskar Danon.

Na pesmu se dugo gledalo kao na simbol revolucije i borbe protiv fašizma. Krajem četrdeset prve, а početkom četrdeset druge već su je svi pevali. Počela je da živi posle pete ofanzive, kad su je prihvatile i ostale jedinice.

Toliko je istinita da zaslužuje svaku pažnju i dan danas. Nije čudo što su je mnogi dugo smatrali narodnom, jer se toliko odomaćila da je izgledalo kao da je u narodu i stvorena. Ipak, napisao ju je pokojnikov saborac – Miloš Popović Đurin.

Popović je s grupom drugih boraca iz Srbije došao među husinske rudare. Želeo je u Ozrenski odred jer je smatrao da će preko njega moći da se vrati u svoj Bаnjаlučki krаj i da se tamo dalje bori. Priključio se grupi u kojoj je bio i jedan od najviđenijih husinskih (ispostaviće se lipničkih) rudara – Pejo Marković, komesar čete.

Pejo je ubrzo teško ranjen. Svima je bilo jasno da mu nema spasa, ali su ga uprkos tome po onom partizanskom da bi svakog ranjenika, koliko god je moguće, trebalo zaštititi, zamotali u ćebe i poneli na nosilima – poneli su ranjenog rudara, а put je vodio Konjuh planinom.

„Počela je i oluja sa susnežicom“, pisalo se kasnije, „Savijalo se drveće do zemlje, sneg je uletao u oči. Borci su morali da zastanu da se odmore. Hteli su da upitaju ranjenog Peju Markovića kako su mu rane, da li može preboleti, da li je žedan, gledan, da vide da li spava. Odmotali su ćebe, а tamo, vojnik je zauvek zaspao“. Tako je nikao grob na planini. I pesma.

Konjuh planinom se danas ponovo čuje.

U seriji Područje bez signala reditelja Dalibora Matanića odjekuju stihovi

„Konjuh planinom, vetar šumi, bruji.
Lišće peva žalovite pesme.
Javori i jele, borovi i breze
svijaju se jedno do drugoga.“

U prvoj epizodi Janda (igra ga Izudin Bajrović) čekićem razbija zid s muralom Tvornica radnicima, dok se fabrikom ori partizanska pesma koju su jednom smatrali i radničkom himnom.

Ostaće prisutna i u narednih pet epizoda, a Matanić objašnjava zašto je baš tu pesmu odabrao za odjavnu špicu: „Pominje se kroz knjigu po kojoj je nastao scenario za seriju, kao simbol radničke klase. Ona u seriji služi kao oda nekim ponosnim vremenima koja su prošla, ali u onom trenutku kada se malo izmaknete – shvatite da je u pitanju čista lirika. Ostajete suočeni sami sa sobom, sa svojim emocijama i sudbinom i nadam se da publika to oseća“.

Kad sve prođe ostaje nam pesma, a Konjuh planinom čuva uspomenu na ono što je jednom bilo živo, pamti partizane i društvo koje je imalo radničke himne.

Fotografija: Konjuh planina