Metaverzum: “Nećete imati ništa i bićete srećni”

Nedavna promena naziva krovne kompanije Facebook, Inc. u Meta izazvala je veliku pažnju javnosti, ali ne i naročito suštinsko razumevanje.

Obrazloženje same korporacije i njenog vlasnika, Marka Zakerberga, bilo je da se ovim potezom akcenat stavlja na “zajednički online virtuelni 3D prostor”, gde će čovek u formi holograma moći da bude prisutan u bilo kojoj tački metaverzuma kao digitalne forme stvarnosti.

Sa oko 3 milijarde korisnika širom planete, Zakerbergu Facebook kao društvena mreža jednostavno nije dovoljan.

Postavši jedan od Big Tech mogula, njegovi mesijanski apetiti su porasli, sa tom razlikom što Zaka ne zanima osvajanje postojećeg svemira, već kreiranje potpuno novog, veštačkog - digitalnog sveta.

Korak bliže konceptu transhumanizma

Metaverzum je zapravo varijacija na temu ideje transhumanizma.

Iako se transhumanizam danas shvata kao sociološko-društveni hi-tech pokret koji promoviše ideju “nadogradnje” čoveka tehnološkim unapređenjima (pojačana čula, poboljšane kognitivne sposobnosti i pamćenje, DNK manipulacija u cilju permanentnog zdravlja i izuzetno dugog života, kreiranje implanata-interfejsa radi stalne konekcije sa mašinama i virtuelnim svetom), njegova osnova je zapravo duboko religijska, ali ni u kakvoj direktnoj vezi sa tradicionalnim, avramskim religijama.

U tom smislu, transhumanizam možemo posmatrati kao svojsvrsnu new age religiju, gde se spasenje traži u tehnologiji kao novom božanstvu.

Inspiracija iz naučne fantastike

Koreni savremenog transhumanizma dolaze iz domena naučne fantastike. Sajberpank roman “Neuromant” Vilijama Gipsona iz 1984. ili TV serija “Zvezdane staze - Sledeća generacija” golicali su maštu pripadnicima Generacije X koji su se ozbiljno pitali da li će u nekom trenutku biti moguće aploudovati svoj um u sajberprostor, čineći na taj način čoveka besmrtnim.

Metaverzum iz “Neuromanta” se inače zvao Matriks i možemo da pretpostavimo da je poslužio kao uzor ex-braći, sada sestrama Vačauski prilikom kreiranje istoimenog filmskog hita.

Rastom moći interneta i informacionih mreža uopšte, prevagu su vremenom dobile autorske vizije koje ne predviđaju postojanje i nužnost biološkog supsituta - “zamenskog tela” za aploudovani um, a prikazana su i hibridna polja egistencije između živih i mrtvih, poput znamenite epizode “San Junipero” serijala “Black Mirror” u kojoj u simuliranoj stvarnosti obitavaju i preminule i biološki žive osobe, koristeći unutar simulacije svoja tela (avatare) iz mladosti.

Ovaj izbor navedenih dela popularne kulture je kratak, proizvoljan i izrazito mainstream. Ispravno bi bilo pomenuti da je tema obrađivana na različitim medijima decenijama unazad i da se za prvu iteraciju smatra objava iz sci-fi sveske pripovedaka iz 1930.

Posleratne generacije Jugoslovena koje su odskočile od nivoa bukvalnog preživljavanja i posvetile se delom i društvenoj nadgradnji o idejama koje danas nazivamo transhumanističkim saznavale su iz zapadnih, ali i istočnih izvora. Pojave onog doba - Trka u svemiru, tehnološka revolucija i proklamovani ateizam bili su plodno tle za dela naučne fantastike na temu nastavka biološke egzistencije van tela, a uz pomoć mašina-kompjutera.

Stanislav Lem, autor čuvenog romana “Solaris” napisao je i niz drugih sci-fi dela, a u jednom od njih, “Summa Technologiae” iz 1964, on opisuje mašinu zvanu “Phantomaton”, koja je u stanju da stvara alternativne stvarnosti koje su nerazlučive od “originalne”. Štaviše, Lem je tehnologiju opisao kao multidimenzionu, što znači da osoba može da egzistira paralelno u više veštačkih stvarnosti, prilikom čega se granice među njima postepeno gube.

Od aplikacije ka operativnom sistemu

Motiv za ulazak Facebooka u ovo polje ljudske egzistencije je prilično jasan i svodi se na fundamentalnu moć.

U svojoj analizi Facebook Metaversea, profesor Anupam Čander sa Pravnog fakulteta Univerziteta Džordžtaun u Vašingtonu istakao je posebnu vrstu frustracije vlasnika kompanije. Naime, iako ima 3 milijarde korisnika i prihode veće od većine suverenih država, Facebook je ipak samo jedna od aplikacija na tuđem operativnom sistemu.

Razvojem Metaversea, Zakerberg želi tu fundamentalnu moć koja podrazumeva kreiranje globalne platforme za simulovanu stvarnost koja će biti bazirana isključivo na operativnom sistemu kompanije. Ambicije ovolikog obima nisu ništa novo za Zakerberga - njegov projekat globalne digitalne valute Libra (sada Diem) sasečen je u korenu od strane onih koji trenutno imaju globalnu moć kreiranja i izdavanja novca. Metaverse je samo zaobilazni put do dostizanja istog cilja - neke vrste korporativne planetarne suprematije.

Ko plaća, čime i… do kada?

Plaćanjem naknade, korisnik metaverzuma bi mogao da pomoću kibernetičke opreme uroni u virtuelnu/uvećanu stvarnost (VR/AR) i svoj “raznovrsni” život vodi bez potrebe za napuštanjem lokacije na kojoj se nalazi.

Oprema bi adekvatno delovala na čula i um korisnika i tako stečena iskustva mozak ne bi mogao da razlikuje od onih iz fizičkog sveta. Metaverzum bi, dakle, bio framework, operativni sistem na kojem bi komercijalni partneri (“app developeri”) nudili svoje ‘aplikacije’: prisustvo koncertima, sportskim događajima, virtuelnim ratištima, borilištima, poslovnim sastancima, javnim kućama… spisak je gotovo neograničen.

No, od komercijalnog do egistencijalno-ontološkog aspekta samo je jedan korak. Ako bi tehnološka platforma bila dovoljno unapređena, vrlo brzo bi se postavilo pitanje: šta činiti sa fizičkim svetom? Da li bi vremenom platforma ponudila model pretplate za kompletan aploud uma na njen klaud? Da li bi postojali posebni paketi ponude za biološki živeće i one koji su umrli? Ko bi plaćao pretplatu za biološki nežive i koja bi uopšte bila valuta plaćanja (svrha novca) ako bi svi bili onlajn?

Jer, danas ako ne platite godišnju naknadu za grobno mesto, pogrebno preduzeće vrši otkop pokojnika i to mestu prodaje drugome. Ko bi plaćao vaše digitalno grobno mesto?

Etička pitanja i kontroverze

Prema hrišćanskom učenju, Isus Hrist je stradao i uskrsnuo za ljudski rod, pobedivši na taj način smrt. Vekovi sekularizacije na zapadu oslabile su uticaj hrišćanskog učenja (“narativa”), otvorivši put drugima, u koje spada i transhumanizam. Pitanja koja se postavljaju u vezi sa njim su brojna, a mnoga nisu trenutno ni dokučiva i biće postavljena tek ako/kada koncept u punoj meri zaživi. Neka od njih smo već naveli, ali je lista poduža.

Jedan od inicijalnih problema tiče se pouzdanosti platforme.

Ukoliko joj - bili živi ili ne - poverimo naš digitalni um, ko bi garantovao da platforma neće krahirati, bilo spotano usled tehničkih problema, bilo kao rezultat hakerskih napada? Zatim, ko bi određivao parametre i uslove pristupa i o(p)stanka na platformi  - AI (veštačka inteligencija) same platforme ili neko drugi? Ukoliko bi se um na platformi posmatrao kao skup podataka, kako bi se čuvao integritet tih podataka - da li bi oni mogli da budu izmenjeni ili zloupotrebljeni?

Najzad, platforma koja bi bila dovoljno moćna da “primi” umove ljudi svakako bi mogla i da kreira i održava ono što danas nazivamo NPC (non-playing characters) - veštački kreirane likove koje učestvuju u digitalnoj stvarnosti. Da li bi agenti zaista branili metaverzum od, na primer, onih koji bi želeli da izađu i da li bi mogli da ugase nečiji nalog i samim tim ugase i njegovu egzistenciju?

Teorije zavere vs. zaverenici

Svoju reč na temu Metaversea dali su i teoretičari (ili otkrivači, zavisi od ličnih stavova) zavere. Jedan od žestokih kritičara transhumanizma, Patrik Vud, Zakerbergov projekat poredi sa filmom “Ready Player One”, gde je virtuelna/uvećana stvarnost daleko “sočnije” i zanimljivije mesto od sivila fizičkog sveta u kojem vladaju siromaštvo, zagađenje i večita pandemija.

Klaus Švab, mnogima omraženi predsedavajući Svetskog ekonomskog foruma, je u svojoj knjizi “Četvrta industrijska revolucija” iz 2017. za tu revoluciju rekao: “Ona će dovesti do stapanja naših fizičkih, digitalnih i bioloških identiteta”, što će uzrokovati i nužnost redefinicije samog pojma čoveka. Iako je to danas etiketirano kao dezinformacija, izreka da “novi čovek neće imati ništa i da će biti srećan” deluje veoma moguće.

A kao i uvek tokom istorije, glavno pitanje neće biti ko je učesnik u matriksu, već ko je The Architect.

Fotografije: Julien Tromeur; Jessica Lewis; Sigmund