Mikro i nanoplastika (Alternativni zagađivači - 5. deo)

Zagađenje se uopšteno može definisati kao bilo koja pojava koja ugrožava prirodno okruženje ili čovekovu dobrobit. Tradicionalno, tipovi zagađenja se određuju spram vrste okoline u kojima se pojavljuju: vazduha, vode ili tla.

Međutim, u novije vreme, savremeni čovek se suočava sa novim, alternativnim kategorijama zagađivača: bukom (zvukom), svetlošću, suvišnom toplotom, mikroplastikom ili svemirskim otpadom (krhotinama).

Jedino je veličina bitna

Termin mikroplastika ušao je u opticaj nedavno - 2004. godine skovao ga je profesor Ričard Tompson, pomorski biolog sa Univerziteta u Plimutu (Ujedinjeno Kraljevstvo) i njime se danas označava bilo kakav komad plastike dužine manje od 5 mm.

Sama mikroplastika, dakle, nema veze sa vrstom ili poreklom, već isključivo sa veličinom. Ti komadići plastike imaju svojstvo da zbog svoje male veličine ulaze u okolinu, žive organizme i ekosisteme, uzrokujući za sada nepoznat skup posledica.

Primarna i sekundarna mikroplastika

Mikroplastika se danas deli na primarnu i sekundarnu. Primarnu čine komadići plastike koji se namenski proizvode za potrebe kozmetičke, farmaceutske i industrije boja i lakova.

One vizuelno primamljive perlice koje viđamo u raznim sapunima, šamponima i deterdžentima su zapravo agensi namenjeni čišćenju i pilingu površine kože i koji su zarad uštede zamenili tradicionalna sredstva za piling poput mlevenog badema, ovsenih pahuljica ili plovućca (kamenog sunđera). Bezbrojne milijarde tih perlica slivaju se niz odvode tuš kabina i lavaboa u kanalizaciju i odatle u reke, da bi naposletku završili u morima i okeanima.

Prema istraživanju grupe naučnika sa Univerziteta Kyushu u Japanu iz 2021, gornji slojevi svetskog okeana bili su “dom” za oko 25 triliona čestica mikroplastike, što je ekvivalentno količini od oko 30 milijardi flašica za vodu od pola litre.

Plastika se danas koristi i kao alternativa pesku, gritu i drugim abrazivnim agregatima u procesu peskiranja - mehaničkog uklanjanja rđe i boje sa metalnih površina. “Obogaćena” teškim metalima poput olova, kadmijuma ili hroma sa kojima je ostvarila kontakt, akrilna, melaminska ili poliesterska mikroplastika dospeva u okolinu, ulazeći u biološke procese na nivou ekosistema.

Sekundarnu mikroplastiku čine mali komadi dobijeni raspadom većih plastičnih otpadaka. Uzroci razgrađivanja (raspadanja, degradacije, fragmentacije) mogu biti različiti, ali je najčešće reč o fotodegradaciji koja se dešava pod uticajem Sunčeve svetlosti. Mnogi predmeti su dizajnirani kao “razgradivi”, poput skoro svih jednokratnih plastičnih kesa iz supermarketa. Međutim, razgradivost u ovom slučaju nema nijedan pozitivan aspekt.

Ogroman izvor mikroplastike jeste habanje pneumatika. Samo u Sjedninjenim Državama se godišnje na ovaj način stvori preko 1,8 miliona tona mikrootpada koga je nemoguće reciklirati ili njime upravljati. Inicijalna biološka istraživanja pokazuju da je skoro trećina mikroplastike u vodotokovima, morima i okeanima poreklom od autoguma i da su negativni efekti po živi svet teški i kompleksni, počevši od mehaničkih povreda pa do problema u ishrani i metabolizmu koji dovodi do oboljevanja i uginuća.

Tranzicija iz mikro u nanosferu

Cepajući se na sve manje i manje segmente, čestice plastike su sposobne da iz domena mikroplastike pređu u sferu nanoplastike, sa biološkim potencijalom da kao takve ulaze u ćelijske strukture organizama.

Nanoplastika je mikroplastika manja od 1μm (1000 nm). Međutim, rezultati sve brojnijih studija o uticaju nanoplastike na dobrobit živog sveta i ekosistema ukazuju na sve veću izvesnost da se ona od mikroplastike razlikuje ne samo po veličini čestica, već i po tome da čestice nanoplastike imaju veću moć bioaktivacije, ulazeći u ćelijske strukture, pa čak i prelazeći dobro zaštićenu krvno-moždanu barijeru.

Nanoplastika je lipofilna (vezuje se za masti) i eksperimentalni modeli su pokazali da polietilenske nanoplastike mogu biti ugrađene u hidrofobno jezgro lipidnih slojeva ćelijske membrane. Dokazano je da nanoplastika prelazi epitelnu membranu riba i nakuplja se u raznim organima, uključujući žučni mehur, pankreas i mozak, ali se još uvek malo zna o njenim štetnim uticajima na zdravlje organizama ljudi.

Mikro- i nanoplastika - iz vazduha i hrane do creva i krvotoka

Sem kvaliteta koji se očituje u vrsti plastike, na biohemijske procese značajan uticaj bi mogao da ima i kvantitet. U medijima se relativno nedavno mogla naći vest da “svako od nas nedeljno pojede jednu plastičnu karticu” i to je verovatno veoma tačno.

Međutim, dok u slučaju mikroplastike tu “karticu” možemo da izbacimo kroz creva, sa nanoplastikom je situacija neuporedivo opasnija. Kada dospe u krvotok, nije poznato koja nanoplastika na koji način reaguje biohemijski, koje procese izaziva i da li se i kako može eliminisati iz organizma. A nje je sve više jer se dobar deo sve prisutnije mikroplastike neprestano razgrađuje u sve manje čestice.

Od mikro- i nanoplastike se jednostavno ne možemo sakriti. Osim što je sveprisutna u urbanom okruženju, ona je pronađena na lokacijama koja su nenaseljena i na koje ljudska noga gotovo da ni ne stupa.

Istraživači su na Južnom polu i okeanu koji ga okružuje našli gotovo 1800 komada plastike po kvadratnom kilometru.

I dok se transfer plastike do Zemljinih polova može pripisati morskim strujama, mikroplastika u vidu čestica prašine, autoguma i tekstila koja je nađena na izolovanom delu francuskih Pirineja mogla je da na tom mestu završi isključivo putem vazduha.

Da li će bakterije pojesti problem?

Zajedničko svim predloženim rešenjima za problem mikroplastike je to da nisu nikakva rešenja, bar ne zaokružena. Unapređenje tehnoloških procesa u proizvodnji plastike, smanjenje upotrebe primarne mikroplastike, recikliranje, spaljivanje, podizanje svesti o problemu i izgradnja postrojenja za uklanjanje samo su neki od predloženih postupaka. Finalni odgovor će, međutim, po svemu sudeći morati da obezbedi genetski inžinjering.

Kao odgovor na ljudsko zagađenje, priroda je odgovorila stvaranjem platisfere - ekosistema koji su evoliurali tako da opastaju u uslovima izloženosti plastici. Deo platisfere su i određene vrste mikroorganizama za koje je ustanovljeno da konzumiraju pojedine tipove plastike.

Tako bakterija Ideonella sakaiensis u potpunosti razgrađuje polietilen-tereftalat (PET), jedan od najvećih izvora zagađenja plastikom, prepoznatljivog po tome što se od njega izrađuju jednokratne boce za flaširanu vodu. Iako su istraživanja obećavajuća, potreban je maksimalan oprez da ne bismo nehotično uz zagađenje dobili i čitav novi spektar problema koji bi nastao upotrebom mikroorganizama bez poznavanja svih mogućih posledica po ekosisteme u koje bi se oni ubacili.

Dok se to ne desi, na nama kao potrošačima je da delimično ublažimo težinu situacije time što ćemo što više robe kupovati u rinfuzi, koristiti višekratne kese za odlazak u prodavnicu, a bilo bi poželjno da sebe i decu naučimo da se ne oduševljavamo perlicama iz zubne paste. Naši zubi mogu i bez njih.