Na rubu antropomorfizma: Kada se životinje zaista ponašaju kao ljudi?

Antropomorfizam predstavlja širok skup pojava u kojima živim i neživim stvarima pridajemo ljudske osobine. Spektar ovakvog ponašanja obuhvata nežive predmete od kamena, stene i debla, sve do industrisjkih i proizvoda široke potrošnje; zatim apstraktne konstrukte kao što su nacija, božanstvo, pleme ili rasa, ali se antropomorfizam najčešće vezuje za životinje (i u manjoj meri za druge forme života).

Gde tačno spadaju realna i dokumentovana ponašanja životinja (uglavnom sisara, ali i drugih) za koja osnovano pretpostavljamo da su isključivo ljudska? Da li su samoubistvo, ubistvo iz zabave, homoseksualnost, usvojenje ili seks iz nereproduktivnih razloga među životinjama zanimljivi kurioziteti, rubni primeri antropomorfizma ili ispoljavanje bioloških zakonitosti?

Životinje: lov i(li) plen?

Ubistvo iz zabave (prekomerno, nepotrebno ubijanje) je pojava koju bismo bez ustezanja pripisali samo ljudima. Lov već dugo ne predstavlja aktivnost nužnu za opstanak onoga ko lovi, već sport (sa ili bez navodnika).

U lovu, konzumiranje plena je sekundarno, a ponekad se čak ni ne dešava - suština lova je u adrenalinu koji se luči tokom potrage za plenom, kao i samim činom ubijanja. U pitanju je (doduše, sve manje) društveno prihvatljivo i sankcionisano ispoljavanje niskh poriva kod čoveka.

Da bi se ova eksluzivnost opovrgla, dovoljno je biti vlasnikom obične kućne mačke. Mačka koja je sita vrlo rado će se poigrati sa plenom i ubiti ga bez ikakve namere da ga pojede.

Umiljata mačka je po svojoj prirodi zapravo grabežjiva (predatorska) vrsta.

Nepotrebno ubijanje karakteristčno je za većinu grabežljivaca i označava se kao takvo jer se ne završava konzumiranjem plena. Međutim, to nije uvek slučaj. Iako se može desiti da predator ostavi plen da propadne, neki se odlučuju da jedu samo njegove najhranljivije delove poput koštane srži, ikre ili mesa oko butne kosti.

Čak i kada konzumiranje u potpunosti izostane, ubijanje “iz zabave” predstavlja vid treninga kojim se životinja održava u optimalnoj formi za lov.

Samoubistvo kao žrtvovanje za zajednicu

Samoubistvo je složena pojava jer podrazumeva više kognitivne funkcije koje omogućavaju shvatanje koncepata kao što su samosvesnost, smrtnost i kauzalitet (shvatanje uzroka i posledice).

Da li se životinje samoubijaju? Odgovor je potvrdan i odnosi se i na pripadnike onih vrsta za koje se teško može reći da imaju visok stepen inteligencije. Kako, međutim, ne poseduju razvijeni intelektualni aparat i ne shvataju pomenute koncepte, naučnici prave razliku i najčešće kažu da “životinje izražavaju suicidalno ponašanje, ali ne vrše samoubistvo”.

Samoubistvo kod životinja može biti posledica žrtvovanja za interes zajednice (kolonije), emocionalne reakcije (stres, tuga) ili delovanja parazita.

Suicid u interesu zajednice (kolonije) naziva se autotiza i svojstven je određenim vrstama insekata poput mrava, termita i biljnih vaši. Pri napadu uljeza, jedinke termita smrtonosno probadaju sopstvene žlezde sa lepljivom smesom i koja prolivena zaustavlja napadače. Neke mravlje kolonije mogu da prežive poplavu tako što će se određen broj jedinki žrtvovati formirajući od svojih leševa svojevrstan splav na kojem će ostali plutati i tako doći do kopna. Neke biljne vaši mogu da eksplodiraju pri napadu bubamare, time je ubijajući.

Poznati su slučajevi da su kućne životinje prestajale da jedu nakon smrti vlasnika i da su “umrle od tuge” što je vid samoubistvenog ponašanja. Najzad, određeni endoparaziti navode svoje domaćine na suicid menjajući im biohemijski status u mozgu, što je često povezano sa načinom na koji oni dolaze do novih domaćina.

Zanimljivo je da je po pravilu prva asocijacija na samoubistvo životinja vezana za leminge (Lemmus lemmus L.). Suprotno verovanju, oni ne vrše suicid. Prilikom preteranog razmnožavanja unutar populacije, jedan njen deo se odvaja u potrazi za novim staništem i često put traži preko neke reke. Tokom migracije rečnim putem, veliki broj jedinki se udavi i to ljudima deluje kao svesno samoubistvo, iako zapravo nije.

Usvojenje = hormoni + korist

Usvojenje među jedinkama iste vrste je posledica instinktivnog ponašanja posle poroda. Primera je bezbroj i jedan deo završava redovno kao mamilajk na društvenim mrežama u vidu video zapisa gde mama-mačka prihvata i doji napušteno mače iz drugog legla. U pitanju je instinktivno ponašanje usmereno ka prenošenju sopstvenih gena, a pod uticajem hormona oksitocina koji pospešuje vezivanje.

Međutim, kod usvojenja mladunčadi potpuno druge biološke vrste (species), oksitocin ne može da bude objašnjenje koje je dovoljno. Prema Džil Goldman koja je specijalista za ponašanje životinja, kod usvojenja između stranih vrsta mora da postoji određen interes, a taj interes je ljudima ponekad težak za prepoznavanje. Po Goldmanovoj, usvojenje vrše društvene životinje koje time s jedne strane zadovoljavaju potrebu za društvom, a sa druge strane se od usvojenika očekuje da doprinese zajednici.

Veliku kontroverzu izaziva i pojava koju neki nazivaju istopolnim roditeljstvom, a biolozi limitiranim pogledom na kooperativno podizanje mladunaca. Neke vrste koje žive u zajednici deo podizanja potomstva “delegiraju” i dele među pripadnicima obeju polova koji nisu biološki roditelji (među tim vrstama je i čovek). Situacija da se o, na primer, mladuncu pingvina brinu dva odrasla mužjaka ne predstavlja istopolno roditeljstvo niti nužno postojanje homoseksualnog odnosa među tom dvojicom mužjaka.

Mnogobrojne funkcije homoseksualnosti kod životinja

Homoseksualnost kod životinja obuhvata homoseksualno i biseksualno ponašanje koje može da uključuje neposrednu seksualnu aktivnost, udvaranje, naklonost, sparivanje i roditeljstvo istopolnih parova. U prirodi je prepoznato preko 500 vrsta koje praktikuju neki vid ovakvog ponašanja, ali neki autori čak smatraju da je homo- i biseksualnost moguća kod svih vrsta koje upražnjavaju seksualne odnose.

U prošlosti stigmatizovano kao “neprirodno ponašanje”, istraživanje homoseksualnosti kod životinja doživelo je ekspanziju paralelno sa procesom dekriminalizacije pojave kod ljudi. Mnoge nedoumice su, međutim, i dalje prisutne, a sama biološka struka je opterećena uplivom određenih formi društvenog aktivizma koji naučnim rezultatima pristupa pristrasno i selektivno. Zbog pritisaka, tabua i straha od osude, mnogi naučnici se ustežu od istraživanja na ovom polju, tako da su i sama saznanja još uvek nedovoljna.

Seks - više od prokreacije

Ono u vezi sa čim postoji kakav-takav konsenzus u naučnoj zajednici jeste da kod životinja homoseksualnost ima bar dve bitne funkcije - kontrolu brojnosti populacije i smanjenje tenzija i konfikata među pripadnicima društvenih životinja (koje žive u čoporu, jatu, krdu).

Naime, intenzitet pojave beleži se gotovo uvek istovremeno sa prevelikim brojem jedinki unutar jedne populacije.

Pošto takav odnos ne rezultira potomstvom, brojnost populacije pada na održiv nivo, čime se homoseksualnost potvrđuje kao integralna biološka (prirodna) pojava.

Istraživanja primata i drugih sisara u ovom domenu dovela su do daljih saznanja u vezi sa seksom i parenjem životinja. Seks sa jedinkama istog pola, osim što predstavlja regulatorni mehanizam brojnosti populacije, za više organizme ima i druge konotacije:

• uspostavljanje dominacije
• vid komunikacije i vezivanja, ali i
• oslobađanje od individualnog i kolektivnog nivoa stresa, dosta slično kao i kod ljudi (u zatvoru ili drugim nestandardnim okolnostima).

Nadalje, kod mnogih primata, jelena, kitova i pingvina oba pola beleže se brojni slučajevi masturbacije. Orangutani su čak u stanju da naprave veštačke penise od kore drveta. Mnoge vrste upražnjavaju autofelacio ili oralni seks.

Sve navedeno su forme nereproduktivno orijentisanih seksualnih aktivnosti. Mit da je seks među životinjama usmeren isključivo ka razmnožavanju tako je pao u vodu. Prema navodima Majkla Bronskog, autora knjige “Princip zadovoljstva: kultura, otpor i borba za gej slobode”, “životinjsko carstvo homoseksualnost koristi za unapređenje društvenog života”.

Antropomorfizmi ili ne?

Posle razmatranja svih ovih obrazaca ponašanja možemo da zaključimo da mnoga od njih ne možemo pripisivati isključivo ljudskoj vrsti. Ipak, čovek ostaje jedino biće koje je prevazišlo svoje biološke osnove i koje poseduje svest i slobodu da se ponaša mimo onog što mu je priroda namenila. Životinje tu slobodu ipak ne poseduju i ono što nam kod njih može ličiti na tipično ljudsku aktivnost po pravilu ima vrlo konkretne uzroke i razloge.