Nacionalni stadion: Zidanje Skadra u Surčinu

Vest o izgradnji Nacionalnog stadiona, u koji bi prema preliminarnim procenama trebalo uložiti 250 miliona evra, i to u zemlji u kojoj po zvaničnim podacima Centra za socijalni rad pola miliona stanovnika nema ni za osnovne potrebe, a zdravstveni sistem je pred pucanjem, nije mogla proći bez negodovanja onih koji veruju da se taj novac može „pametnije“ potrošiti.

Među takvima verovatno nema, ili ima jako malo, strasnih ljubitelja fudbala pošto su isti uglavnom aplaudirali na informaciju da bi Srbija konačno mogla dobiti stadion koji ispunjava sve UEFA standarde, pošto nijedan od postojećih više nije u toj grupi.

Stadion Crvene zvezde je sedamdesetih godina prošlog veka bio domaćin nekih od najznačajnijih utakmica pod okriljem UEFA:

- finala Kupa evropskih šampiona Ajaks – Juventus 1973.
- završnog turnira Kupa nacija Čehoslovačka – Zapadna Nemačka 1976.,
- prvog meča finala Kupa UEFA Crvena Zvezda – Belorusija 1978/79.

Danas je stadion Ratko Mitić, nekadašnja Marakana, toliko zapušten i zastareo da o nečemu takvom može samo da se sanja.

Rađanje ideje

Činjenica da bi najveći srpski klubovi zbog toga što im stadioni ne ispunjavaju infrastrukturne uslove koje UEFA postavlja mogli da se oproste od učešća u njenim mečevima, bila je polazna tačka ideje o izgradnji nacionaolnog stadiona koja je prvi put izneta u javnost 27. marta 2013. godine kada Fudbalski savez Srbije ukazuje na to da Srbija mora sagraditi stadion po novim standardima koje su propisali FIFA i UEFA ne bi li mogla da konkuriše za dobijanje organizacije dela Evropskog prvenstva 2020.

Istom prilikom je rečeno da je FSS samo inicijator projekta, a ne investitor što u tom trenutku nije mogla biti ni Država koja takođe nije imala novca za izgradnju, pa je najrealnije rešenje bilo da se novac prikupi kroz javno-privatno partnerstvo.

Drugim rečima, stadion bi gradili investitori, a država bi obezbedila olakšice. I u tome tada niko nije video ništa sporno.

Podrška države

Negodovanje javnosti na ideju o izgradnji nacionalnog stadiona je počelo u oktobru 2015. kada je Aleksandar Vučić, tada na poziciji premijera najavio da će država pomoći njegovu izgradnju sa 150 miliona evra u naredne tri godine.

Simptomatično ili ne, to se dogodilo par dana nakon pobede reprezentacije Srbije nad reprezentacijom Albanije u okviru kvalifikacija za EURO 2016 što je zbog spoljnopolitičkih interakcija dve države sagledano kao uspeh koji je širi i značajniji od trijumfa na fudbalskom terenu i dobar povod za realizaciju takvog projekta.

Dva dana nakon što se Vučić obratio naciji, FSS je objavio da Tomislav Karadžić, u tom trenutku predsednik Saveza, putuje u UEFA po projekat stadiona i da očekuje da FIFA i UEFA takođe pomognu njegovu izgradnju donacijom od 15 ili 20 miliona evra.

Međutim, sve je ostalo na premijerovom obećanju i buri negativnih komentara koju je ono podiglo.

Druga najava

Tema nacionalnog stadiona pada u drugi plan sve do 2018.  godine kada mnogi shvataju da je istekao rok do koga je stadion trebalo da bude izgrađen, a praktično nije određena ni lokacija na kojoj će se nalaziti.

Aleksandar Vučić, sada sa pozicije predsednika države, gostujući na RTS-u najavljuje izgradnju nacionalnog stadiona, ali i još sedam sličnih objekata širom Srbije.

Odmah zatim se ponovo oglašavaju kritičari projekta, ali se sada među njima nalaze i skeptici koji ga tumače kao još jedno u nizu predsednikovih obećanja koja ostaju nerealizovana.

Međutim, za razliku od prethodnog puta ovog se ipak krenulo sa nekim aktivnostima – formirana je Radna grupa za nacionalni stadion za čijeg predsednika je imenovan ministar sporta Vanja Udovičić, a za njegovog zamenika ministar finansija Siniša Mali.

Treća sreća?

Treća najava izgradnje nacionalnog stadiona dogodila se u avgustu 2020. godine. Glasnik je i ovog puta bio predsednik koji je naciji sada konačno otkrio i lokaciju na kojoj će stadion biti sagrađen, u Surčinu.

Odmah za njim se ponovo oglasio i  ministar finansija koji je predstavio 3D prikaz budućeg stadiona i precizirao da je u budžetu za njegovu izgradnju planirano 250 miliona evra, što bi značilo da je za razliku od 2015. kada je vlada obećavala da će pokriti deo troškova sada odlučila da pokrije ceo iznos.

Sa tim u vezi ne čudi što se ponovo podigla bura u javnosti i što su tim “Kreni-Promeni” i Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti istog trenutka pokrenuli online peticiju koju je do danas potpisalo više od 16.000 građana, a u kojoj se kaže:

U trenucima produbljivanja ekonomske krize, izgradnja ovakvog objekta deluje neosnovana. Imajući u vidu lokaciju izgradnje stadiona, ali i stanje u zdravstvenom sektoru u kome je evidentan manjak zdravstvenih smeštajnih i kadrovskih kapaciteta, stanje u obrazovnom sistemu, kao i mnogim drugim, postoji veliki stepen sumnje da je reč o jednom koruptivnom i sumnjivom poduhvatu koji će ići u prilog privatnim interesima.

Renoviranje postojećeg stadiona...

Mnogi ljubitelji fudbala u Srbiji zavidno gledaju  na Nacionalni stadion Makedonije, pogotovu zbog činjenice da je zahvaljujući tome što ga ima 2017. bila domaćin finala Superkupa Evrope između Real Madrida i Mančester Junajteda.

Makedonci su, međutim, do nacionalnog stadiona na kome je tada zaigrao evropski fudbalski krem došli rekonstrukcijom nekadašnjeg “Gradskog stadiona” koji je sagrađen 1947. Renoviran je tokom 2008-2013. i u njega je uloženo oko 60 miliona evra.

Najpre je nazvan Arena Filipa II Makedonskog, ali je zbog spora sa Grčkom oko imena 2019. naziv promenjen u Nacionalna arena Toše Proeski.

Skopski nacionalni stadion je dom dva kluba Vardara i Rabotičnog, kao i makedonske fudbalske reprezentacije. Ima kapacitet 33.460 mesta i nikada do sada nije bio u potpunosti popunjen.

Iako Beograd ima dva velika stadiona, Crvene Zvezde i Partizana, od kojih bi jedan sigurno mogao biti rekonstruisan i adaptiran po UEFA standardima te postao nacionalni uz mnogo manje ulaganja, iz nepoznatih razloga takva opcija nije ni uzimana u razmatranje.

Mnogima je, uz to, neshvatljivo i to što se nacionalni stadion gradi na tako udaljenoj i zabačenoj lokaciji kakva je Surčin.

Pitanje isplativosti

Ono što sve vreme upada u oči kada je u pitanju izgradnja nacionalnog stadiona jeste da Vlada ni jednog trenutka nije predstavila studiju opravdanosti za ovaj projekat, što se podrazumeva kod tako velikih projekata koji se prave od novca svih građana, a koja bi trebalo da pokaže da li je dato ulaganje isplativo.

Sa tim u vezi, ponovo se oglasio Siniša Mali i u izjavi za RTS naglasio:

Projekat će da digne taj deo Beograda, jer master plan pokriva 600 hektara. Tu će biti i stambeni, poslovni kvartovi, zabavni parkovi... Sport je odavno prestao da bude samo sport.

Ministar finansija je takođe skrenuo pažnju da se stadion može iznajmljivati za druga dešavanja, kao što su koncerti i slične manifestacije, ali ni jedan od navoda nije argumentovao konkretnim brojkama.

Njegova izjava o Stadion sitiju, kako je nazvao ceo projekat, je na mnogo strana viđena kao pokušaj da se opravda gradnja nacionalnog stadiona na lokaciji koja je iz više razloga diskutabilna.

Naime, mnogo je onih, pogotovu među urbanistima, koji sumnjaju da ovakav projekat može biti ekonomski održiv pošto je lociran na periferiji grada.

Problem lokacije

Struku zabrinjava i to što se odabrana lokacija u velikoj meri nalazi u široj štićenoj zoni vodoizvorišta Surčinsko polje. Sa tim u vezi, arhitektica Sonja Pavlović je komentarišući ove informacije za televiziju N1 iznela stav da je izgradnja tako velikog objekta u štićenoj zoni nedopustiva i ukazala na to da je tamošnji teren takav da  zahteva ogromna sredstva za pripremne radove pošto je u pitanju poljoprivredno zemljište sa podzemnim vodama.

Kolika su to ulaganja kao i mnoge druge bitne stvari vezane za ovaj projekat nećemo biti u prilici da saznamo još neko vreme s obzirom na informaciju do koje je neposredno posle izjave Siniše Malog došla redakcija Insajdera, a odnosi se na to da je kancelarija Programa ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u oktobru 2019. godine raspisala tender za prikupljanje ponuda za izradu tehničke dokumentacije za izgradnju novog nacionalnog stadiona, ali je tender poništen dva meseca pre prikaza 3D modela stadiona, kada ih je Vlada obavestila da zbog krize sa KOVID-19 pandemijom u ovom trenutku nije u mogućnosti da preuzima nove finansijske obaveze.

Iako to pokazuje da je izgradnja nacionalnog stadiona privremeno stopirana mnogi se i dalje pitaju da li je Srbiji uopšte neophodan stadion sa 55.000 mesta s obzirom da fudbalskim klubovima u Srbiji iz meča u meč na utakmice dolazi sve manje posetilaca, i čemu gradnja nacionalnog stadiona namenjenog reprezentaciji koja je poslednji put na Evropskom prvenstvu učestvovala pre 20 godina i tada se zvala Jugoslavija.

S druge strane, mnogo je i onih koji veruju da bi upravo jedan takav objekat motivisao mlade igrače da zaigraju za nacionalni tim podjednako dobro kao što igraju za svoje klubove tj. onda kada se bore da za sebe izdejstvuju što bolji ugovor.

Bilo kako bilo, pravo stanje stvari ćemo znati tek kada nam Vlada konačno pokaže studiju o opravdanosti ovog projekta, za koju se nadamo da će za razliku od nekih drugih projekata koje je finansirala biti objavljena pre nego što se krene u njegovu realizaciju.

Fotografije: zvanični renderi; Chaos Soccer Gear; Wikimedia; Travel Nomade;