10 špica za TV serije koje morate pogledati

Danas je sve na dugme, pa i špica. Oni koji serije i filmove prate preko streaming servisa slobodni su da ih se zauvek otarase – dovoljno je da kliknu na taster. Sadržaja je mnogo, uvek negde žurimo, pa je svaka sekunda dragocena – ko još ima vremena za uvodne i završne špice na kojima su timovi umetnika radili nedeljama, čak mesecima.

Svaki početak je malo umetničko delo. To važi i za uvod u seriju ili film, ali su špice ugrožene i lagano izumiru. Ozbiljni zaljubljenici uvodne delove ipak ne preskaču, pa svako ima svoj omiljeni.

Istina je da mnogi autori i sami odustaju od njih, pa radnja počinje odmah. U nekom trenutku se pojavljuje natpis ispisan sitnijim ili krupnijim fontom, ali i sam vrlo brzo bledi dok glumci i glumice u pozadini rade ono za šta su angažovani/e.

Ta brzina ponekad prija, posebno onima koji se sećaju vremena kad je televizija bila jedini izvor serija i filmova. Jedan te isti uvod dozlogrdi poštenom gledaocu koji toliko radi da mu je za zabavu ostalo malo vremena. Omiljene špice se ipak pamte, posebno one iz detinjstva – još mi je u sećanju živ intro za seriju Smogovci, koja se devedesetih godina nemilosrdno reprizirala na lokalnim kruševačkim televizijama.

Istorija špice

Prvi intro se pojavio daleke 1897. godine, kada je Thomas Edison napravio jedan da bi sprečio nelegalno kopiranje svog filma. Prvi glumac čije se ime pojavilo na početku filma je G. M. Anderson, a u pitanju je Bronco Billy iz 1908. godine. Tako je rođena filmska zvezda, tako je nastala špica.

Počeci filmova su ličili jedni na druge sve do pedesetih godina prošlog veka – trajali su manje od jednog minuta, a na velikom platnu su se ređala imena, bez ukrašavanja. To se promenilo 1954. godine, kada je reditelj Otto Preminger unajmio dizajnera da napravi intro za film Carmen Jones. Nastavili su da sarađuju i posle toga, a ono što su zajedno smislili se menjao sve do danas, pa u nekom trenutku obeležilo i popularne TV serije.

Steven Spielberg je navodno početkom devedesetih tražio da se sprovede anketa kojom je utvrđeno da publika ne voli špice. Kažu da su zbog toga postajale sve kraće i kraće, pa danas često traju tek nekoliko sekundi – odličan primer je uvod za seriju The Serpent Queen iz 2022. godine, jer nam u 28 sekundi pokazuje kraljicu obučenu u crno, običan tron i klupko zmija koje se guraju oko njenih nogu. Sve je brzo, ispraćeno energičnom muzikom, pa gledalac nema vremena da negoduje.

Omiljene serije nas često opčine već u prvoj sekundi, a uvodnu numeru kasnije slušamo bez prestanka. Pesma se vrti u krug, bilo da iza nje stoji neki poznati bend, ili se pak radi o kompoziciji koja na prvo slušanje nema baš puno smisla. Evo potpuno subjektivnog spiska 10 najboljih.

Pesma s početka druge sezone serije The White Lotus je jedna od neobičnijih. Ipak je vrlo brzo postala hit – „Renaissance“ je komponovao Cristobal Tapia de Veer, koji je zaslužan i za uvodnu pesmu iz prve sezone. Inspirisala je brojne TikTok kreatore, a retko je ko poželeo da pritisne „skip“ taster da bi je skratio. Stigla je i na festivale, u noćne klubove, pevuši se i neobavezno, onako usput.

Ništa bolje ne ide uz američki jug od kantri muzike. Zato valjda serija True Detective i počinje pesmom Far From Any Road benda The Handsome Family. Čim se pusti, odmah priziva močvare i špansku mahovinu, vazduh se lepi za nozdrve, a na svakom ćošku vreba neka senka.

Oni koji su voleli muziku grupe The Knife, vole i Fever Ray. Karin Dreijer Andersson je napravila čudo, a uskoro izlazi i novi album. Svi pošteni obožavaoci su se strašno obradovali kad se u uvodnoj špici za seriju Vikings čula pesma If I Had a Heart, koja u kombinaciji s burom koja besni u pozadini zvuči još moćnije.

Intro ovde traje dvadesetak sekundi, a u centru pažnje je grad okrenut naopačke. Sve je crveno, valjda da bi asociralo na krv. Zgrade su i gore i dole, i na nebu i na zemlji, jer postoje dva sveta – ljudski koji živi danju, a umire noću, i vampirski koji se budi kad sunce zamakne za neko brdo. Gudački instrumenti najavljuju jezu, što ceni svako ko horor rado gleda.

American Horror Story publiku deli na dve grupe: one koji seriju vole i one koji ne mogu da je podnesu. Jedanaesta sezona je netrpeljivost dodatno pojačala, budući da je uvela veliki broj LGBTIQ+ junaka, a autori se nisu suzdržavali u dočaravanju njihovih života.

S hororom nikad nije lako, jer ga mnogi ne shvataju ozbiljno, pa se u filmove i serije s čudovištima često ne ulaže veliki napor. Ovde to nije slučaj. Iako se junaci povremeno gube, pa dijalozi nemaju smisla, sve se ipak gleda do kraja.

Gleda se i do početka, jer svaka AHS sezona ima novu uvodnu špicu, budući da je uvod sažetak onoga što gledaoca čeka.

I ovde važi isto što i za seriju True Detective – američki jug traži svoju pesmu. Dok u pozadini vidimo šta sve vreba iz močvare, ide pesma Bad Things, a peva je Jace Everett. Retko bi se šta tako uklopilo u ovu seriju, a numera je vremenom postala hit.

Talasi, sve je plavo, pa se čini da počinje serija o srećnom životu bogataša iz primorskih krajeva. Kad zapeva Michael Kiwanuka sve postaje malo teže, budući da Cold Little Heart spušta temperaturu – ne zato što pesma ne valja, naprotiv, već zato što krije nešto ispod reči i u glasovima koji horski nariču u pozadini.

Špica za seriju Peacemaker je možda najblesavija u poslednje vreme. Ne zato što peva norveški metal bend Wig Wam, već zato što superheroji koji su sve samo ne pošteni i hrabri, plešu kao da su koreografiju naučili pre dva minuta. Potpuno savršeno.

Iako se prikazuje već deset godina, serija Rick and Morty izgleda kao nova ideja, nešto sveže. Budući da se radi o animiranom serijalu, čini se da je sa špicom lako. Dovoljno je da prođe nekoliko sekundi, pa da i oni neupućeni shvate koliko je rada uloženo u intro koji je pravo malo remek-delo.

Jedna od onih serija koje su se završile pre vremena. Savršena je od početka do kraja, od uvodne špice, do crnog ekrana. Pesma koja nas pušta u svet serijskih ubica zvuči svedeno, minimalistički, a prate je slične slike – diktafon je u centru pažnje, prizori nasilja se pojavljuju kao fleševi. Poručuje nam da ostanemo prisebni, da pauziramo emocije i aktiviramo razum. S čudovištima samo na distanci.

Odrastali smo uz njih, pa su se najbolje urezale u sećanje, postale deo uspomena. Nismo zaboravili ni The X-Files, jer nema tog čoveka koji je proteklih nekoliko decenija živeo na kugli zemaljskoj, a da ne zna melodiju s početka ove serije.

I to nije sve – neke su nas špice dočekale čim smo počeli da čujemo svet oko sebe, pa oni koji su bili deca početkom devedesetih godina prošlog veka dobro pamte štrafte na ekranu, te numeru kojom je počinjala serija Dynasty.

Špica nas priprema, postavlja ton, najavljuje novi svet u kojem nikad pre nismo bili. Živi i kao sećanje, jer čovek na zvukove reaguje jednako burno kao i na mirise iz prošlosti.

Želja za konstantnom zabavom, za sadržajima koji drže pažnju onih kojima nikad nije dosta, ugrožavaju ovu umetničku formu. Svi se boje da im nešto ne dosadi – ljudi, posao, pa i špice. Niko ne želi da razmišlja o onome što se dešava u zemlji i svetu, pa intro koji se ponavlja više nije poželjan.

Možda je vreme da naučimo da uživamo i u stvarima koje se vrte u krug, posebno ako su uvod u epizode koje jedva čekamo.