Najpopularniji gradonačelnik Beograda: Branko Pešić

Za Branka Pešića, gradonačelnika Beograda sa najdužim mandatom u njegovoj istoriji i zemunskog Perikla, kako ga je neko svojevremeno nazvao, kažu da je među sugrađanima bio popularan maltene kao Tito, koji ga je isto tako „gotivio“.

Bio je harizmatičan, iako ponekad prgav i kako kažu - nije bilo vrata koja nije mogao da otvori. U tome se nesporno krije i tajna njegovog uspeha na funkciji koju je obavljao.

Za deset godina, koliko je on bio na čelu prestonice, Beograd je doživeo preporod i dobio neke od svojih najvećih simbola, a izrađen je i detaljan plan za njegov razvoj, koji je bio plan za novi milenijum.

Zemunac koji je voleo Beograd

Branko Pešić rođen je u Zemunu 1922. godine.

U Gornjoj varoši je završio osnovnu školu, pa upisao zemunsku gimnaziju iz koje je izbačen zato što je pristupio Savezu komunističke omladine. Uz to mu je zabranjen upis u sve srednje škole na teritoriji Uprave grada Beograda, pa je školovanje nastavio u gimnazijama u Rumi i Sremskoj Mitrovici. Planirao je da po završetku gimnazije upiše Pravni fakultet i postane sudija Okružnog suda u Zemunu, ali ga je u tome omeo Drugi svetski rat.

Nakon okupacije Jugoslavije vratio se u Zemun i tu zajedno sa drugim zemunskim ilegalcima učestvovao u pripremi i organizaciji sabotaža i diverzija protiv okupatora. Kao jedan od najaktivnijih omladinaca u Gornjoj varoši 1942. primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Iste godine uzeo je pušku u ruke i otišao u šumu. Zajedno sa stotinak sremskih partizana, prešao je preko Save u Bosnu, učestvovao je i u bici na Sutjesci, a prilikom oslobađanja Bijeljine avgusta 1943. bio je čak i ranjen.

Posle rata, završio je Višu političku školu Đuro Đaković - školu Saveza komunističke omladine Jugoslavije - u kojoj su stasavali budući funkcioneri i nalazio se na raznim dražvno-političkim dužnostima. Bio je sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije u Zemunu, a 1955. je izabran za prvog predsednika Skupštine opštine Zemun u kome je u svojoj porodičnoj kući okružen starim komšijama živeo čak i u vreme dok je bio predsednik Skupštine grada Beograda iako je imao mogućnost da se preseli na neku luksuzniju lokaciju.

Branko Pešić nije želeo nikakve privilegije, zbog čega je prevashodno i bio toliko popularan - čovek iz naroda, blizak svojim sugrađanima koji su ga iz milošte zvali „zemunski teča“. I dan danas se priča o tome da je svakog jutra, vozeći se svojim privatnim kolima na posao - pežoom 504 i opel askonom - stajao na autobuskim stanicama i kupio nekoliko sugrađana koji su išli u istom pravcu kao i on.

Umro je 4. februara 1986. godine u Zemunu. Njegova sahrana ostala je upamćena i po tome sto su ulice na tri kilometra oko groblja bile pune građana, a mnogi nisu uspeli da priđu i odaju mu poslednju poštu.

Zlatno doba beogradskog modernizma

Jedna od gradskih legendi vezanih za Branka Pešića kaže da je na početku svog mandata Tita provozao kolima kroz Beograd i pokazao mu šta sve nedostaje glavnom gradu da bi postao metropola svetskih razmera i tako dobio maršalovu podršku na koju se često pozivao u realizacijii kapitalnih poduhvata u prestonici. Pogotovu onih koji su zbog velikih troškova imali i veliki broj kritičara.

U vreme Branka Pešića Beograd je definitivno počeo da se menja i postaje moderan grad nalik na svetske metropole.

Spisak gradskih simbola koji su podignuti dok je on bio na čelu grada je ogroman: most Gazela sa pripadajućim delom autoputa od Bežanijske kose do Autokomande, Mostarska petlja, Terazijski tunel, "Beograđanka", hotel "Jugoslavija", Geneks kula tj. zapadna kapija Beograda i istočna, čiju je gradnju započeo.

Voleo je sport, pa su tokom njegovog mandata izgrađeni skoro svi veći beogradski bazeni i sportski centri: Olimp na Zvezdari, Vračarski sportski centar sa bazenom, Šumice, Centar za sport i rekreaciju 25. maj, Sportski centar Banjica, Košutnjak, zatvoreni bazen na Tašmajdanu, Hala Pionir, Hala sportova na Novom Beogradu i Hala Pinki u Zemunu.

Sam je, kako svedoče oni koji su ga poznavali, bio najponosniji na to što je za deset godina njegovog vođenja grada, izgrađeno 66 novih škola i 86.000 stanova, između ostalog i novobeogradski blokovi 45 i 70. Grad je sa 680.000 stanovnika narastao na 920.000.

Beograd je dobrim delom zalaganjem upravo Branka Pešića od prestonice jedne male države izrastao u svetsku metropolu.

Kulturni razvoj prestonice

Pešić je veliku pažnju posvetio i kulturnom razvoju Beograda. Tokom njegovog mandata otvoren je Muzej savremene umetnosti, a izgrađene su i nove zgrade Narodne biblioteke Srbije i Istorijskog arhiva Beograda.

Podržavao je velike kulturne projekte u gradu, pa se može reći da su njegovom zaslugom pokrenuti Bitef, Fest, Bemus i dečiji festival Radost Evrope, a osnovao je i najpopularniju gradsku radio stanicu Studio B.

Branko Pešić je 1969. godine bio domaćin članovima Misije "Apolo 11" i tom prilikom su mu trojica prvih ljudi na Mesecu – Nil Armstrong, Majkl Kolins i Edvin Baz Oldrin poklonili fotografiju sletanja na Mesec i potpisali je. Isto se dogodilo i sa astronautima četvrtog sletanja na Mesec "Apola 15".

O tome koliko je zbog podrške umetnosti bio poštovan i među najpoznatijim ljudima beogradske kulturne scene svedoči poklon koji je dobio za pedeseti rođendan. Knjigu velikog formata u njegovu čast zajedno su napravile 23 najznačajnije javne ličnosti tog vremena. Svaku stranicu je osmislio i ispunio jedan velikan. Slikari Petar Lubarda, Mario Maskareli, Mića Popović i Dragan Rumenčić oslikali su ili lepili crteže na stranice knjige, a najpopularniji glumci prestonice - Ljuba Tadić, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Mira Stupica, Pavla Vuisić, Miodrag Petrović Čkalja – posvete sa svojim fotografijama. Pesnici Desanka Maksimović, Ljubivoje Ršumović, Brana Crnčević su za Pešića skovali nove ili prepisali svoje pesme. Kompozitor Voki Kostić je ispisao note, Dušan Petričić nacrtao karikaturu, a Duško Radović napisao vest u svom stilu i na duhovit način prikazao upravljačke sposobnosti omiljenog gradonačelnika:

„Obijao je banke, provaljivao u radne organizacije, silovao gospođice iz aparata, tapkao pred SIV-om, džepario po GSP-u, lažno se predstavljao, falsifikovao dokumenta, poturao lažne novčanice, prodavao rog za sveću, varao na kartama, podmićivao - samo da bi naš Beograd bio veći i lepši. Hvala mu".

Kafanska diplomatija

Činjenica jeste da je Pešić ostao upamćen i po brojnim anegdotama koje opisuju kako je čistokrvni Zemunac mangupskim forama, uspevao svoje zamisli da sprovede u delo. Jedna od najpoznatijih je ona o Kardelju, koji je bio drugi čovek države, a sa kojim je gradonačelnik često bio u sukobu, jer ovaj uglavnom nije imao razumevanja za potrebe Beograda i opstruirao je Pašićeve projekte.

Tako je bilo i kada je trebalo da se menja dotrajala elektrodistributivna mreža, za šta Kardelj nikako nije hteo da odobri sredstva. Pešić je tada u strogoj tajnosti naredio poverljivom čoveku iz Elektrodistribucije da svaki dan po nekoliko sati isključuje struju u naselju gde je Kardelj živeo, pa se njegova supruga Pepca nervirala i zvala gradonačelnika koji se pravdao kako je sve to posledica starog sistema koji bi trebalo da se promeni, ali para nema. U tom kvartu su bile i strane ambasade, pa da ne bi došlo do diplomatske bruke, Kardelj je bio primoran da odreši kesu.

Sličnim lukavstvima je pribegavao i u brojnim drugim situacijama. Kada bi za svoje ideje bio odbijen od saveznih i republičkih institucija, novac za projekte je tražio u beogradskim fabrikama, među ozbiljnim industrijskim gigantima tog doba koje je uglavnom vodio u kafanu i nad njima sprovodio “kafansku diplomatiju”. S obzirom na to da sam nije pio alkohol, imao je dogovor sa kelnerima da mu sipaju sok u boji vina koje se te noći pilo - ako je u pitanju belo, on je dobijao sok od jabuke, ako je crno, pio je sok od maline i tako napijao direktore preduzeća kako bi ih lakše ubedio da višak novca preusmere u izgradnju grada.

Red, rad i disciplina

Najviše je ipak postigao radom i predanošću svom poslu. Za razliku od svojih kolega, mnogo je više bio na terenu nego u kancelariji. Radio je za narod i van radnog vremena.

Ljude je fasciniralo to što je radio danonoćno, svoje ideje sprovodio u delo, a pri tom bio srdačan i ljubazan prema svakome koga bi sreo.

Svako ko je želeo, mogao je u Skupštini grada dobiti kućni broj gradonačelnika kako bi se požalio na neku svoju nedaću ili stanje u gradu. Pešić je smatrao da, ako je već gradonačelnik Beograda, Beograđani imaju pravo da mu se u svakom trenutku obrate.

Nikada nije obećavao ono što nije mogao da ispuni, a obećano je uvek ispunjavao! Poštovao je struku i ljude koji su znali više od njega, tako da nije ulazio u projekat dok ne čuje mišljenje urbanista, arhitekata, inženjera, a sarađivao je isključivo sa vrhunskim znalcima svog posla.

O Pešićevoj spremnosti da preuzme ličnu i političku odgovornost da odbrani neke projekte, svedoči scena nakon polemike oko izgradnje Mostarske petlje. Pošto su postojala dva projekta, a Pašićevom sugestijom odabran onaj arhitekte Brane Jovina i inženjera Jovana Katanića, lično je stao iza te odluke i rekao da se na gradilištu postave tri bandere za njihovo vešanje, ako projekat ne uspe.

Beograd 2000

23. marta 1972. godine, pred tadašnjim kompletnim državnim vrhom na čelu sa Titom, Pešić je predstavio budući plan razvoja prestonice, nazvan „Beograd 2000“. Njegovi priređivači, Zavoda za urbanizam i Grad Beograd, prikazali su tada strateške ciljeve prestonice za XXI vek i otkrili buduće pravce širenja grada.

Prema ovom planu, prioritetno je bilo oslobađanje obala železnih okova i spuštanje grada na njegove reke, izgradnja metroa, izgradnja novih stambenih naselja, razrešenje nagomilanih saobraćajnih problema, rekonstrukcija centralne zone grada, lociranje industrije, izgradnja rekreativnih površina…

Nažalost, nepune dve godine kasnije, Pešić je pre isteka mandata smenjen sa pozicije gradonačelnika Beograda, a spektakularni plan “Beograd 2000” završio u fioci odakle ga je izvukla aktuelna gradska vlast mnogo godina posle 2000. i pokušala da implementira njegove ideje, po mnogima neuspešnije nego što bi to uradio sam Pešić.

Legat Branka Pešića

S obzirom na popularnost i to u kojoj meri je zadužio glavni grad, neverovatno je to što je zauzvrat do sada dobio samo jednu ulicu u rodnom Zemunu.

Međutim, aktuelna gradska vlast koja se u mnogim projektima poziva i oslanja upravo na njega i njegove ideje odlučila je konačno da ispravi tu nepravdu. Skupština Grada Beograda donela je odluku da Pešić, kao ponosni Zemunac, dobije spomenik, koji bi trebalo da bude postavljen ispred zgrade Gradske opštine Zemun na Masarikovom trgu, a o popularnom gradonačelniku se snima i dokumentarni film, koji finansira Skupština grada i čiji su autori Duška Jovanić i Vuk Dapčević, a premijera je najavljena za 28. oktobar.

Sa druge strane, Pešićeva porodica je njegov legat poklonila Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat uz jedan specifičan zahtev da u legat ne ulaze političari i da se sa predmetima iz legata ne fotografišu. Porodica, naime, smatra da su se političari prethodnih decenija ogrešili o Beograđane i nikako ne žele da dozvole da se legat i ime Branka Pešića koristi u propagandne dnevnopolitičke svrhe. Sa tim u vezi, iz Adligata su najavili da će zatvarati legat u slučaju posete političara i da će izraditi poseban znak „zabranjeno za političare“.

U legatu je urađena svojevrsna rekonstrukcija njegovog životnog prostora iz sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka u koji je smešten nameštaj iz Pešićeve kuće, zajedno sa ogromnom bibliotekom, dragocenom zbirkom ličnih predmeta, kao i ordenja, medalja i povelja koje je dobijao tokom višedecenijskog političkog delovanja – od povelje koju je svojeručno potpisala kraljica Elizabeta II, do medalja koji su mu uručivali najznačajniji vladari iz celog sveta, ali i mnogobrojne institucije i sportska društva iz SFRJ poput ordena Legije časti, Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena zasluga za narod, Ordena za hrabrost, Partizanske spomenice 1941. itd.

Legat će zvanično biti otvoren kada prođe pandemija kovida 19.

Fotografije: Branko Pešić; Dimitrije Milenković; Gazela; SC 25. maj; Legat