Nasilje novog doba: online sramoćenje, sajber-zlostavljanje, doksing, osvetnička pornografija
Da je internet potencijalno opasno i negostoljubivo mesto shvatimo često tek onda kada i sami postanemo žrtva na njemu. Šanse da će nam se to desiti su ogromne - jedno relevantno istraživanje pokazalo je da je 41% korisnika interneta doživeo neku vrstu uznemiravanja, a da 66% ispitanih poznaje bar jednu osobu kojoj se to desilo.
Forme zlostavljanja su najrazličitije - od “običnog” vređanja i ponižavanja, preko suptilnih ili otvorenih pretnji i agresije, pa sve do sistemskog zlostavljanja, doksinga ili osvetničke pornografije.
Javno stigmatizovanje mete
Online sramoćenje (online shaming) je pojava da se osoba (najčešće preko društvenih mreža) izvrgava javnoj poruzi i ponižavanju korišćenjem informacija koje nasilnik poseduje o žrtvi.
Čest motiv, koji je i kod nas veoma zastupljen od kako su ove mreže zagospodarile našim javnim prostorom i privatnim interesovanjima, tiče se ponašanja ostavljenih (bivših) partnera koji se sa tim teško mire. Posedujući određene bitne podatke o bivšima, nasilnici te podatke čine javnim tako da bi žrtvama naneli zlo.
Spektar zloupotrebljavanih informacija je širok: “kompromitujuća” emotivna i seksualna istorija osobe, njen zdravstveni status (hronična, polna, psihijatrijska i druga oboljenja ili stanja), podaci o imovinskom stanju, pripadnost određenoj društvenoj grupi ili zajednici (naročito manjinskoj ili marginalizovanoj), kao i sve drugo što nasilniku može da posluži u cilju ocrnjivanja njegove mete.
Ipak, lista motiva da neko bude “raskrinkan” je daleko duža i neretko u etičkoj “sivoj zoni”, pogotovo kada je reč o organizacijama.
I kod nas postoje razne “crne liste” na kojima se prozivaju kompanije i individue za koje se tvrdi da su neprofesionalni, kriminalci, prevaranti, predatori raznih tipova. Naravno, verodostojnost tih navoda je u najmanju ruku upitna, ali ukazuje na složenost ove pojave. Na zapadu je široko rasprostranjena praksa online sramoćenja i izopštavanja firmi i brendova koji se ne uklapaju u prihvatljiv opšti društveni narativ i ta pojava poznata je kao cancel kultura.
Od ponižavanja do zlostavljanja je samo jedan korak
Ljudska priroda je izvesno prilično konstantna - javno sramoćenje i ponižavanje je postojalo oduvek, ali je tek usponom društvenih mreža ono postalo svima dostupno, maksimalno olakšano i neverovatno efikasno. Partije ogovaranja uz kafu ili pretnje “daću te u novine” izgubile su svoju svrhu jer je sada dovoljna samo jedna “sočna” objava i žrtva propada u zemlju od srama, i to u lakšem slučaju.
U najtežim slučajevima, online omalovažavanje poprima formu agresivnog zlostavljanja koje može da se završi tragično - samoubistvom žrtve.
U posebno visokom riziku od suicida zbog online zlostavljanja (cyberbullying) su tinejdžeri. Prema istraživanjima u SAD koje su najdalje odmakle u pokušajima regulisanja ove vrste napada na integritet osobe, srednjoškolci koji su bili podvrgnuti maltretiranju preko interneta imali su dvostruko veće izglede da pokušaju samoubistvo.
Serija oduzimanja sopstvenog života mladih tokom prethodne decenije usled proganjanja na internetu dovelo je do toga da je online zlostavljanje uvršteno kao posebno krivično delo u većini saveznih država i koje se kažnjava teškim zatvorskim kaznama.
Doxxing
Doksing (eng. doxing ili doxxing) je na našim prostorima malo poznat termin za koji ne postoji adekvatan prevod na srpski jezik.
U pitanju je otkrivanje poverljivih, ličnih informacija o nekom pojedincu (ili organizaciji) do kojih se dolazi putem online pretraživanja podataka, hakovanja ili društvenog inžinjeringa.
Tehnički gledano, doksing u velikoj meri liči na klasične obaveštajne aktivnosti koje su praktikovane daleko pre omasovljenja upotrebe interneta. Sama pojava i termin koji je tačno opisuje, međutim, nastaje devedesetih godina prošlog veka i vezana je za aktivnosti prvih hakera koji su napadali jedni druge sa ciljem da ih raskrinkaju - probiju njihovu anonimnost i učine ih ranjivim prema javnosti i organima gonjenja.
Iako se, dakle, doksing može vršiti i na osnovu offline saznanja o žrtvi, podaci o njoj se po pravilu skupljaju preko interneta.
Nesvesni mogućih posledica, ljudi iza sebe ostavljaju “digitalne tragove” koje napadač sledi, prikuplja i organizuje u formu podesnu za napad. Objave na društvenim mrežama, forumima, diskusionim grupama, komentari na portalima i sajtovima za deljene utisaka i ocena o raznim uslugama su iscrpan izvor informacija na osnovu kojih napadač kreira profil žrtve koji kasnije (zlo)upotrebljava. Ukoliko dokseru hakovanje i obaveštajne aktivnosti nisu dovoljne, on može da pribegne i drugim metodama akvizicije informacija, poput društvenog inžinjeringa.
Društveni inžinjering je skup metoda za dovođenje žrtve u zabludu zbog koje ona pristaje da dobrovoljno otkrije određene bitne podatke o sebi: kućnu adresu, naziv škole ili firme u kojoj radi, informacije o platnim karticama, brojeve telefona itd.
Od momenta kada prikupi te podatke, od doksera zavisi da li će, kada i gde ti podaci osvanuti negde na internetu. Na žalost, tu se muke po ciljanu osobu ne završavaju - dokser je zapravo samo inicijalna komponenta nasilja koje po obznanjivanju informacija nastavljaju da vrše drugi ljudi koji mahom nisu ni na koji način direktno povezani sa dokserom.
Osvetnička pornografija
I dok ekspresija zla prema žrtvi može da se kreće od fotomontaža, pravljanja neumesnih mimova i verbalnih uvreda i pretnji, ekstremni slučajevi transformišu se u sistemsko proganjanje i otvoreno nasilje gde osvetnička pornografija zauzima posebno mesto u repertoaru ljudskih gadosti koje današnji internet omogućava.
Osvetnička pornografija (eng. revenge porn) predstavlja distribuciju seksualno eksplicitnih fotografija ili snimaka koji su napravljeni sa ili bez znanja žrtve, a bez njenog pristanka da budu deljeni.
Iako ovi materijali mogu nastati tokom akata seksualnog nasilja, većina ih potiče iz momenata intimne bliskosti osoba, prilikom kojih je vršeno snimanje samog polnog odnosa. Kada, međutim, bliskost nestane, a snimci ostanu, oni mogu biti zloupotrebljeni da bi se žrtva izvrgla poruzi, osudi javnosti, zastrašivanju, bezobzirnoj osveti ili - uceni.
Naša javnost po prvi put se susrela sa ovom pojavom početkom 2021, kada su u medije procurele informacije da se putem alternativne instant komunikacione platforme Telegram dele eksplicitne slike, snimci, imena i adrese devojaka i žena. Jedna od najbrojnijih takvih Telegram grupa imala je preko 35.000 članova širom Balkana (naravno, pretežno muškaraca).
Borba je nužna
Da ni naša sredina nije imuna na svetske trendove po pitanju novih formi zlostavljanja i svireposti prema ljudima, ukazuju aktivisti i organizacije civilnog društva koji s pravom pozivaju na reformu i unapređenje zakonske zaštite ljudi od online nasilja. To što je nasilje “izmešteno” u digitalno okruženje ga ne čini manje opasnim ili destruktivnim.
Iako žrtva može postati apsolutno svako od nas, najranjvija su deca. Fondacija “Tijana Jurić” dala je set smernica roditeljima o tome kako zaštiti dete od online pretnji:
Nalog na internetu bi trebalo da imaju samo deca starija od 13 godina. Ukoliko je dete mlađe od 13, najbolje bi bilo da internet i mreže koristi kao ’gost’, bez naloga.
Imejl mora biti zaštićen dobrom šifrom i podešen tako da vam javlja ako se bilo koji uređaj, osim vašeg ili detetovog, prijavi na njega.
Šifre na nalozima moraju biti jake – to podrazumeva da imaju najmanje osam znakova, velika i mala slova, brojeve i specijalne znakove popout zvezdice, tarabe ili uzvičnika.
Objasniti detetu da je zaštita podataka uslov broj jedan za korišćenje interneta, upoznajte ga sa mogućim opasnostima i naglasite da ukoliko mu neko traži broj telefona ili ime školu koju pohađa to obavezno prijavi.
Ukoliko aplikacija ne insistira na punom imenu i prezimenu, a u većini slučajeva ne insistira, preporučljivo je da se koristi nadimak ili pseudonim.
Prilikom kreiranja pseudonima za internet, izbegavati bilo koji broj koji bi mogao da ukaže na godine. Ukoliko predator vidi ime ,,Niki2010’’ znaće da je u pitanju dete i da je velika verovatnoća da će ono pristati na sve.
Naprotiv, imanentno zlo, udruženo sa kreativnošću zlostavljača, svakodnevno generiše nove forme online nasilja koga smo se ovom prilikom tek ovlaš dotakli. Borba protiv njega zahteva pre svega podizanje svesti da ono postoji, kao i edukaciju na koje načine zaštiti sopstvenu privatnost i intimu koju je - kada se jednom razotkrije gotovo nemoguće povratiti.
Fotografije: Max Bender; Sherise VD