Nastavak paklenog plana: 10 godina posle masakra Andersa Brejvika

Svetski i domaći mediji relativno šturo su izveštavali o molbi serijskog ubice iz Norveške, Andersa Brejvika, da mu se omogući uslovni otpust na slobodu.

Iako je apsolutno svakom bilo jasno da njegov zahtev nema nikakve šanse za uspeh, ova molba nam je poslužila kao povod da se osvrnemo na taj zločin, ali još više na njegove (samo navodno izostale) reperkusije.

Dokazivanje (ne)uračunljivosti

Sudski proces koji je vođen pred sudom u Oslu pre jedne decenije posedovao je jedan veliki imanentni apsurd. Dok počinitelji teških krivičnih dela često pokušavaju da se “izvuku” pozivajući se na svoju privremenu ili trajnu neuračunljivost, Brejvikova odbrana se iz sve snage trudila da sudu i svetu dokaže da je okrivljeni (a sada osuđenik) bio pri čistoj svesti kada je ubijao svoje žrtve.

Razlog za ovakvu strategiju odbrane nije bila samo odredba (u međuvremenu dosta izmenjena) norveškog krivičnog zakona prema kojem maksimalna zatvorska kazna ne može biti izrečena na period duži od 21 godine, dok je boravak u mentalnoj instituciji mogao biti neograničen.

Ulog u igri bio je znatno veći i ticao se Brejvikove namere da svom činu da ideološki i vrednosni smisao, kao i aspiracije da posluži kao uzor svim budućim “brejvicima”.

Sa druge strane, zastupnici države su kroz proces indukovali nevericu da bilo koji razuman čovek može imati ideološke poglede poput Brejvikovog, čime je sam proces od suđenja zločinu pretvoren u suđenje čitavoj ideologiji.

Anders Brejvik je 22. jula 2011. ubio ukupno 77 ljudi. Najpre je digao u vazduh automobil napunjen eksplozivom u blizini zgrade vlade u Oslu, a zatim je otišao na ostrvo Utoja, gde je pucao u 69 učesnika omladinskog letnjeg kampa ultraliberalne Laburističke stranke.

Posle hapšenja, Brejvik je rekao da se ne oseća krivim jer se borio za pravedan cilj odbrane evropske civilizacije. Prema njegovim rečima, među sunarodnicima nije mrzeo toliko strance koliko izdajnike, a kamp na Utoji je izabrao za metu jer je služio kao “leglo za štetne ideje multikulturalizma i socijalizma”. Prema sopstvenim rečima, uzor pri pripremama terorističkog napada su mu bile metode Al-Kaide.

Odjeci Brejvikovih ideja

Deceniju nakon zločina, mejnstrim mediji mahom unisono tvrde da od Brejvikove namere da postane uzor i inspiracija drugima nema ništa. Međutim, kada se zagrebe ispod površine javno dostupnog interneta, “brejvicizam” se itekako može identifikovati kao jedan od sastojaka zapaljive desne ekstremističke smese.

Dve godine pre masakra, Brejvik je objavio svoj manifest pod naslovom “2083 - Evropska deklaracija nezavisnosti”. U tom proglasu na preko 1500 strana izložena je autorova ideologija koje se kolokvijano svrstava pod islamofobiju, radikalni konzervativizam, belačku evrosuprematiju, klerofašizam i diktaturu ekstremne desnice.

Pažljivo poredeći kreatora manifesta i njegove kognitivne i druge sposobnosti, analitičari su došli do zaključka da su izuzetno male šanse da ga je napisao samostalno. Pa ipak, on je jedini koji je aktivno postupio sledeći njegovo slovo. Osim neposredne tragedije koju je izazvao, napadač naizgled nije ostvario veći uticaj. Ili ipak jeste?

U novozelandskom gradu Krajstčerč, 15. marta 2019. Australijanac Brenton Tarant ubio je 51 osobu islamske veroispovesti. Tokom procesa koji je rezultirao presudom doživotnog zatvora bez prava na prevremeni otpust, javnosti je prikazan Tarantov manifest u kome se, između ostalog, Anders Brejvik pominje kao inspirator.

U februaru 2019, američke vlasti uhapsile su oficira Obalske straže, Kristofera Hasona, koji je planirao teroristički napad na najviše federalne liberalne političare, uključujući i spikerku Donjeg doma Kongresa. Tokom pretrage, pronađen mu je i Brejvikov manifest.

U periodu posle masakra, o idejama i akcijama norveškog teroriste naširoko se raspravljalo po “dubinskim” forumima na ruskom jeziku koji su zbog više barijera ostajali po pravilu netransparentni zapadnim medijima. Istraživanje Johanesa Enštada pod indikativnim naslovom “Slava Brejviku!” pokazalo je, međutim, izvanrednu recepciju njegovog “lika i dela” unutar ruske ekstremne desnice.

U svom manifestu, Brejvik će napisati i sledeće: “Norveška je ciljala našu srpsku braću, koja su htela da isteraju islam deportujući albanske muslimane natrag, u Albaniju”, navodeći pritom kako bi želeo da upozna Radovana Karadžića koga opisuje kao “krstaškog ratnika i heroja”.

Duga senka koja vremenom tamni

Brejvikova senka ne samo da ne bledi, već postaje sve duža i tamnija. Njegove ideje nisu nove i neki drugi autori i pokreti su ih svakako bolje elaborirali od njega.

Deluje da je glavni uticaj njegove proklamacije ne toliko ideološki koliko operativno-taktički. Naime, kako je veliki deo dokumenta posvećen načinima vođenja individualne borbe i izvođenja solo terorističkih akcija bez nadzora i usmeravanja od strane bilo kakvog “nadležnog tela”, on je nezaobilazno štivo za sve “interesente” sličnih aspiracija. Američki beli suprematisti imaju neformalnu izreku: “Budi Brejvik do kraja”, koja označava spremnost na ultimativnu žrtvu zarad viših interesa i samoproglašeno mučeništvo.

Ne bez ironije, pamflet koji poziva na prevlast bele rase i hrišćanske civilizacije i koji je duboko islamofobičan obilato se služi retorikom i metodama islamskih terorističkih organizacija, što u krajnjoj liniji samo potvrđuje imanentnu bliskost ekstremizama svih boja po mnogo čemu.

Vrlo je verovatno da ćemo, uprkos negiranjima vodećih medija da su izgledi za to realni, u vremenu do sledećeg ročišta za uslovno puštanje na slobodu 2031. biti svedoci još dela motivisanih Brejvikovim pogledima na svet.