Nepodnošljiva težina kafanisanja: konobarica, pevaljka, boemka

Redovno kafanisanje se po pravilu vezuje za boeme, ljude nekonvencionalnog i pomalo melanholičnog duha, koji troše novac na merak, a dane u alkoholu i dimu nalakćeni na karirani (ili beli) stolnjak. Obavezni aspekti boemskog života su, prema ustaljenom shvatanju, susreti i razmena informacija i mišljenja sa prijateljima ili nasumičnim ljudima koji dele istu strast. Pojedinima je dan nezamisliv bez ovakvih trenutaka, pa im je kafana - rutina.

Jedan od deklarisanih kafanskih ljudi je pisac i novinar Stefan Marković. Zato smo ga pitali šta njemu znači kafana.

"Kafana je za mene, bez preterivanja, druga kuća (koliko god to zvuči kao nekakva izlizana floskula trećerazrednih alkosa) ili bolje rečeno, drugačija kuća u kojoj vodim suživot sa jednom drugačijom porodicom od svoje; porodice koja eto više pije i priča o stvarima koji su ponekad besmislene, ali često vrlo interesantne. Bar nakon druge flaše vina. Tu je suživot sa prijateljima, konobarima, vlasnicima kafana i sijaset raznovrsnih likova, od glumaca, preko hirurga i advokata, pa do taksista i radnika na skeli”, kaže Marković.

Opisivanje značaja kafane u svom životu Marković nastavlja:

"Za mene odlazak u kafanu ne predstavlja nekakav svečani događaj i tarapanu, već prelazak u drugu sobu; kao kad iz dnevne sobe odšetam u spavaću, samo što me do ove sobe, umesto sobnih papuča, vode tramvaji ili taksi vozila. Naposletku, okružen sam takvim ljudima da uopšte nije upitno da li ćemo se naći u kafani, jedina nedoumica je u kojoj”, dodaje Marković.

Kafana je ambijent u kome se odvija i deo radnje njegovog romana "Pokojnik drugog reda", što objašnjava ovako:

"Proza je takva da ona "otkida" delove stvarnosti i najbolje se piše o onome što stvarno dobro poznaješ, pa otud je i kafanska scenografija sasvim prirodno morala da se nađe i mom romanu. Da bih pisao recimo o prostorijama Policijske uprave Beograd morao bih da prolazim kroz kojekakvu građu, a kafanski prostor poznajem dobro", objašnjava ovaj pisac.

O kafanama su pisali, pevali i govorili i mnogi drugi umetnici, učeni ljudi, ali i radnici, seljaci - uglavnom muškarci. Upravo kao o mestu u kome se polemiše o politici, moralu, književnosti, istoriji, vremenskim prilikama i životnim neprilikama, mestu gde se beži u dokolicu, zamara telo ali krepi duh.

Međutim, šta je sa boemkama? Jeli im kafana takođe druga dnevna soba? Osećaju li se komformo i dobrodošlo, naročito ako su same za stolom?

Odgovor na pitanje kakvo je ženino mesto u kafani, takođe možemo potražiti dalje kroz umetničke i narodne tvorevine poput poema, romana, pesama itd, koje su verno opisivale društvene prilike u kojima su nastajale. Da joj je mesto za šankom - gde radi kao šankerica, među stolovima - konobarica i pevačica ili u kuhinji, zaključićemo na osnovu uvida u ovo stvaralaštvo. Svakako ne sa boemima.

Etnomuzikološkinja Ana Hofman piše da je ka­fa­na iz­ne­dri­la i po­seb­nu in­sti­tuci­ju kafanske pevačice - čiji je društveni položaj određivao rad u profesiji koja je obeležena istorijom moralnog obezvređivanja, diskursima o lošem kvalitetu i nepoštenom radu u sektoru usluga.

Upravo su "pevaljke" još jedna potvrda da su žene u kafani predstavljale skoro pa deo inventara, objekte koji služe uživanju gostiju, kao i piće ili hrana.

Kafana se u kontekst života žene često smeštala i kao suparnica, koja od toplog porodičnog gnezda odvlači njenog muškarca ostavljajući je da utapa posteljinu suzama dok on banči.

Razlog ovakvom pozicioniranju žena u kafani leži u istoriji patrijarhata na tlu Srbije i podneblja gde su moderne kafane nastajale.

"Zbog pa­tri­jar­hal­ne osno­ve tra­di­ci­o­nal­nih evro­a­zij­skih kul­tu­ra, ova me­sta su uglav­nom na­me­nje­na muškar­ci­ma, ma­da je bi­lo so­ci­jal­nih re­še­nja i za pri­su­stvo že­na. Sa eman­ci­pa­ci­jom že­na u za­pad­noj kul­tu­ri, to­kom 20. ve­ka ovi objek­ti i za njih po­sta­ju sve otvo­re­ni­ji, do da­nas i pot­pu­no otvo­re­ni", primećuje i Dejan Krstić u svom radu "Kulturni koreni srpske kafane".

Na ovakav položaj žena u kafanama kroz istoriju, podseća i Marković.

"Kada je kafana počinjala ozbiljnije da živi u Srbiji, tamo u 19. veku, za vreme vladavine Miloša Obrenovića (koji je pritom i proglasio kafanu za esnaf i išao toliko daleko u pravilima, da je postojao i pravilnik oko matarijala od kojeg kafana sme da se gradi), to je bio ekskluzivno muški prostor", podseća Marković.

Jedine žene, dodaje, koje su tada mogle da se vide u kafani bile su eventualno konobarice.

"I baš takav je bio slučaj i sa nesrećnim Đurom Jakšićem koji se upravo u kafani zaljubio u ljupku konobaricu Milu. Njen lik je ostao zauvek sačuvan zahvaljujući jednom od najdivnijih portreta Devojka u plavom. Ali eto, zbog žene iz kafane, Đura je toliko patio da je naposletku rešio i da se zamonaši".

Da li su žena i kafana postale prijateljice?

"Ako pitaš moju suprugu, ona će ti reći da je apsolutno dangubljenje, prosipanje vremena i para. Ako pitaš mene, smatram da u kafani nastaju divni i veoma važni događaji", smatra Marković upitan da li je vreme provedeno u kafani dangubljenje.

S druge strane, ima i žena koje gotovo jednako kao Marković uživaju u kafanskim danima (i noćima). Kao što je, uostalom, i kod muškaraca - nisu svi boemski nastrojeni. Svako ko je makar jednom ušao u kafanu, može da posvedoči da danas u ovim ugostiteljskim objektima borave i žene kao gošće, ne samo kao zaposlene.

"Danas žena ima po kafanama koliko i muškaraca. Nije uopšte stvar roda, nacije, profesije ili druge odrednice, tamo je dobrodošao svako ko voli da se druži uz piće. E sad, ako ih i ima manje, to je možda zbog toga što većini ne prija sedenje za stolom i trošenje reči u nedogled, mada ja to nisam primetio”, smatra  Marković.

Da li je kafanski prostor danas potpuno gender-balanced, naročito ako nije reč o kafanskim proslavama ili pukim odlascima na ručak/večeru, već isključivo o kulturi provođenja vremena u kafani per se?

Dokle je stiglo "oslobođenje"

Da su žene ređi posetioci kafana, naročito one koje u njima "soliraju" potvrđuje jedan niški ugostitelj, konstatacijom da one uglavnom dolaze u društvu.

"Dosta ređe dođu same, dođu sa drugaricama", kaže ugostitelj Dušan Stojanović, dodajući kroz šalu da je razlog tome što ih "muževi ne puštaju da sede same sa konobarom".

"Dolaze same one koje me poznaju, naravno", dodaje. Potvrđujući još jednom da kafane ženama ipak nisu podjednako utočište kao muškarcima.

“Šta će žena sama u kafani, pitaju se svi” ovaj popularni narodnjak Indire Radić je uglavnom prva asocijacija na pitanje o ženi u kafani.

"Pratili me sve do stola muški pogledi. U zemlju sam propala od stida, šta mi čovek uradi" najpre zbog ove strofe četvrt veka starog turbo-folk hita koji je solidno oslikao (poželjne ili društveno prihvatljive) osećaje žena zatečenih u kafanskoj gužvi i dimu koji kulja iz muških pluća i cigareta. I kada se nađu same u kafani razlog je, po pravilu, patnja zbog izgubljenog muškarca.

Shodno tome pitali smo nekoliko osvedočenih ljubiteljki kafane upravo o kafanskom "soliranju". Evo šta su rekle:

"U kafani sam sama jedino dok čekam ostatak društva da dođe. Nikad nisam otišla s namerom da soliram. Prvi razlog je što mislim da ostali gosti, pa i konobari ne bi prestali da gledaju, pa i da pokušaju da se nametnu kao društvo. Neprijatne situacije su takođe moguće, pa mi je lakše da ih izbegnem. Kad bih znala da niko neće da me smara, gleda ili drži pridike možda bi bilo drugačije. A i mislim da je kafana bolja uz dobro društvo", smatra novinarka iz Niša.

"Nisam nikad bila sama, jer "šta će žena sama u kafani pitaju me svi", i onda mi se smuči, mada i kad vide samo žene u kafani opet sumnjivo, posebno kad piju više nego muškarci… Mada, sad mi se tol'ko ide da bih išla i sama i pored tih komentara”, kaže novinarka i mama 14-mesečnog dečaka.

"Volim da odem sama na kafu, recimo. U gradu odakle sam to je bila misaona imenica, ali od kad sam se preselila u drugi grad u kome ne poznajem skoro nikoga, vrlo često sam sedela sama. A što se kafane kao institucije tiče, ne bih smela sama da odem, jer bi se sigurno naš'o neki "džentlmen" da me spasi i da mi se popne na glavu" kaže specijalistkinja za PR.

Nismo postavilli isto pitanje muškarima koji imaju običaj da sami sednu za kafanski sto, jer sama činjenica da ovo praktikuju (za razliku od naših sagovornica) daje odgovor.

Kafane u Srbiji nekad i sad - koliko smo osvojile

Na te­ri­to­ri­ji današnje Sr­bi­je u vre­me osman­ske vla­da­vi­ne, navodi Dejan Krstić, bi­lo je po­go­to­vo u čar­ši­ja­ma, svih ob­li­ka ori­jen­tal­nih ugo­sti­telj­skih obje­ka­ta.

"Ori­jen­tal­na ka­fa­na u Be­o­gra­du, jed­na od pr­vih u Osman­skom car­stvu, po­mi­nje se još 1522. go­di­ne. Ima­mo za­pi­se o mno­gim ha­no­vi­ma na te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je u vre­me Osman­li­ja. To­kom ce­log 19. ve­ka na pe­rife­ri­ja­ma srp­skih va­ro­ši (pa i u nji­ho­vim okol­nim se­lima), po­što se raz­vi­ja rob­no­nov­ča­na pri­vre­da i one po­staju trgo­vač­ki cen­tri, po­sto­ja­le su me­ha­ne – ugo­sti­telj­ski objek­ti u ko­ji­ma su go­sti sa stra­ne (na pri­mer, se­lja­ci ko­ji su pe­ri­o­dič­no do­la­zi­li na pi­ja­cu), za no­vac do­bi­ja­li vi­no, a i je­lo, za­tim osnov­ne ba­kal­ske pri­zvo­de, tu su mo­gli i na po­du da no­će, a oba­ve­zno su ima­le i šta­le za pri­hvat sto­ke", takođe piše u radu "Kulturni koreni srpske kafane".

Dok se mnogi prisećaju starih gradskih kafana od kojih neke i dan danas rade, ipak svedoče tome da se koncept ovih institucija vremenom menja.

"Skoro da nema više starih kafana, sve su postale fensi", svedoče mnogi Beograđani.

Kafana se u poslednjim decenijama promenila, naročito što su pripremu i posluživanje hrane, pored restorana, preuzeli i sve više preuzimaju i kafići i pabovi. Mnoge kafane su otvorile vrata drugačijoj klijenteli (od boema) i počele da nude dobar noćni provod omladini koja obavezno rezerviše astal, a nakon klope pada u trans uz melodije popularnih hitova. Sve je manje muzike "na uvce", a violina ili harmonika se sve ređe mogu čuti.

Sasvim je izvesno da je komercijalizacija boemštine doprinela i prodoru žena u kafane, a da smo osvojile ovaj prostor - nažalost, nismo. Jesmo li prihvaćene kao boemke - takođe, nismo. Jesmo li se potpuno oslobodile stigme i srama zbog boravka u kafani (samo zato što smo žene) - jok. Da li možemo diskutovati o tome za kafanskim stolom - uvek!

Ne mora nam niko praviti društvo.