Nova godina: Slavljenje prolaznosti vremena

Život je jednom bio jednostavan poput kutijice s konfetama koja je šarene kružiće oslobađala nakon jednostavnog povlačenja konca. Tako je bilo i s Novom godinom – jelka, ukrasi i lampice koje su se nasleđivale od prethodnih generacija. I čokoladni Deda Mraz.

Iz detinjstva koje, makar u dečjim glavama, nema jasno utvrđena pravila za sreću i dobar provod, polako se prelazilo u odrasliji život, pa se nije mnogo brinulo o lampicama, jelka se više nije kitila s tetkom koja je u grad dolazila specijalno za tu priliku, a u prvi plan su polako izbijala odeća za posebne prilike, žurke i ti drugi ljudi koji su u novogodišnjoj noći postajali neophodni.

Dok je praznik za mnoge nešto poput filma Love, Actually za mene su to Gremlins iz 1984. U tom filmu ne samo da su čudovišta u prazničnom raspoloženju, već i sporedne scene pričaju o pravoj prirodi praznika.

U jednoj od tih priča junakinja Kate pripoveda kako je saznala da nema Deda Mraza – otac se nije vratio s posla, čekali ga danima, pa ga pronašli u dimnjaku, u kostimu novogodišnjeg dedice, sa hrpom poklona u naručju. Tako sam saznao da Deda Mraz ne postoji, ali trauma je dobro prošla, uglavnom zbog toga što nismo imali kamin.

Upravo je taj Deda Mraz, zaglavljen u dimnjaku kao kost u grlu, simbol za praznično raspoloženje. Ne pomaže tu ni novogodišnja rasveta u novembru – nakon euforije uvek dođe 1. januar, pa onda i drugi, a novogodišnje raspoloženje se polako razlaže, kao onaj nesrećnik u dimnjaku. Čovek ne može da zaustavi vreme, može samo da proždire ostatke hrane, da se ne baci, a dobro je samo to što je već u kondiciji, budući da su slave počele još u oktobru.

S pandemijom se sve zakomplikovalo, pa i Nova godina. Skoro da smo zaboravili kako izgleda doček bez brojanja mrtvih, ali se uprkos tome u vakcine i dalje sumnja. Srbi valjda računaju da ih čuva bog, možda i zbog toga što posle "zvanične" novogodišnje proslave imaju i reprize, prvo u formi Božića, što raduje pravoslavce, ali ne i prasiće i druga živa bića stvorena od mesa. Povrće, pak, može da odahne.

Onda stiže doček srpske Nove godine, 13. januara u ponoć. Naoko neutralan događaj, takoreći bezazlen, a ipak se, nekako intuitivno, oseća na pucnjavu. Poteže se arsenal, što je i logično, jer Srbima, ruku na srce, jedan početak i nije dovoljan. Valja čoveku ostati budan, ako ništa drugo, da uživa u obilnom iću i piću, ne jednom, nego više puta, da račune za infostan, struju i telefon uguši pihtijama, pa sutra kod lekara ili u post – ko u šta više veruje.

Istorija slavlja

Iako zvuči neverovatno, nismo mi izmislili Novu godinu. Prvi put je obeležena pre oko četiri hiljade godina u staroj Mesopotamiji, a počinjala je nakon prolećne ravnodnevnice, dakle sredinom marta.

U prastara vremena se slavila priroda i ciklusi od kojih je zavisio opstanak zajednice.

Značenje proslave se tako menjalo tokom milenijuma, pa je prema antičkim piscima Nova godina nastala iz svetkovine rađanja Sunca. Kako su se rađale nove religije, tako su se menjali kalendari, načini računanja vremena, te datumi kad se dočekuje Nova godina.

U starom Rimu nova godina je počinjala na martovske kalende 1. marta, a praznik je bio posvećen bogu Marsu. Tokom velikih ratnih razaranja 153. godine pre nove ere konzul Quintus Fulvius Nobilior je proslavu Nove godine pomerio na 1. januar, ali je ovaj datum za početak godine usvojen tek 46. godine pre nove ere. To je učinio Julius Caesar, a u čast Janusa, boga početaka, vrata i prolaza. Prvog januara se bogovima žrtvovao beli bik, a Janusu se nudila pita od brašna, pahuljica, sira, jaja i maslinovog ulja.

U Vizantiji je za početak godine uziman 1. septembar, dok su hrišćani dugo zazirali od Nove godine kao od paganskog običaja – 1. januar tek u XII veku postaje datum za slavlje.

Svaki narod danas ima svoje male (paganske) rituale, a kako bi tu radost prizvao i zadržao je što duže. U Španiji se na primer jede grožđe, naravno u ponoć (Noche  Vieja). Dvanaest zrna, po jedno za svaki mesec u godini.

Japanci s dočekom počinju ujutru, a proslava traje ceo dan. Prvo se čisti kuća, a kako bi se „oterala prašina prošlosti“ i napravilo mesta za novi početak.

U Grčkoj se jede kolač s novčićem, a srećan će biti onaj koji dobije kovanicu. U Brazilu se nosi bela odeća, koja bi trebalo da donese sreću i mir u novoj godini, baca se cveće u okean i pale sveće u pesku. U Kolumbiji pale veliku lutku koja predstavlja godinu koja se završava, a Britanci godinu mere prema gostu koji im prvi uđe u kuću.

Nova godina je nekad bila stvar prirodnih ciklusa, svetkovina za prizivanje Sunca i proleća. Duge zime nisu prijale, pa su paljene velike vatre koje su simbolizovale toplotu. Vremenom su ih zamenile prskalice, sveće i vatromet.

U tu nadu u toplije sutra se uklapa i jelka, te bilo koje zimzeleno drvo, koja predstavlja zelenilo, život i ponovno buđenje. Veruje se da je granje počelo da se unosi u kuće u severnoj Evropi, pre oko hiljadu godina, a prvi zapis o novogodišnjem drvetu napravljen je u Estoniji 1441. godine.

Nešto kasnije su došle i novogodišnje lampice, a postoji nekoliko priča o tome ko je prvi izmislio nizove raznobojnih sijalica. Prema jednoj tvrdnji za to je odgovoran Thomas Edison, koji je 1880. godine kancelariju okitio svojim novim izumom – električnim sijalicama. Njegova kancelarija je deset godina kasnije počela da nudi božićno osvetljenje, a 1900. godine su ponudili i sijalice za iznajmljivanje. Većina građana uslugu ipak nije mogla da koristi, budući da u to vreme struje nije bilo u svim domovima.

Nova godina u krizna vremena

Nova godina se slavila uvek, čak i kad nije bilo lako. Zanimljiv je na primer zapis koji je 1977. godine ostavila Mira Trailović, a o prvom dočeku Nove godine u oslobođenom Beogradu:

Rat te 1945. još nije bio završen. Eho žestokih bitaka dopirao je sa sremskog fronta. Ulice su bile još neraščišćene, ali gradom je život već brujao svom snagom. Zaista, zanimljivo je kako je Beograd vrlo brzo, najednom navukao na sebe mirnodopsku odoru.

„Normalno je što sam ja tada bila sva poletna: bila sam mlada devojka, sa nepunih dvadeset godina, tek počela da radim, tek kročila na nepoznatu, a omamljivu stazu života. Ali, tih dana, i svi ostali Beograđani su bili na početku. Pred novim životom. Odjednom, između ljudi su bile izbrisane mnoge generacijske, staleške i hijerarhijske granice. Na svakom licu videla se snažna želja za stvaranjem novog, u svakom oku blistao je sjaj poleta i oduševljenja.

Da, kao što je Prust tragao za izgubljenim vremenom, i mi smo danas (mislim na posao kojim se ja bavim)... u potrazi za izgubljenim entuzijazmom... Imamo mnogošta u čemu smo ranije oskudevali. Tu su izvanredne mogućnosti za rad, tu su daroviti ljudi, tu je jedna otvorenost, jedna zaista, bez fraze, sloboda umetničkog izražavanja. Ali, nedostaje nešto od entuzijazma onog vremena.

U decembru je prostrujao glas da će se Nova godina čekati u Inženjerskom domu. I odjednom mnoge stvari su bile podređene tome. Posebno je bilo važno nabaviti prikladnu garderobu. Meni su velika želja bile čizme, ali ne vojničke čizme koje su se tada mogle nabaviti, nego čizme koje bi jedna mlada devojka u to vreme mogla da nosi sa određenom koketerijom. Dobila sam bon za njihovu nabavku i otišla u vojnu obućaonicu. Tamo su mi napravili te čizme. Ja ih i danas čuvam, gotovo kao neku relikviju. I, verujte one ne zaostaju mnogo za današnjim čizmama koje nose mlade devojke. Majka mi je za ovu priliku prekrojila svoj crni kostim.

Inženjerski dom je bio na istom onom mestu gde i danas – i velika koncertna sala gotovo je ista kao i u ono vreme. Tu smo se okupili u devet sati uveče. Bilo je mnogo ljudi, mnogo onih koji su želeli da jednu novu godinu dočekaju drukčije od prethodnih, ratnih.

Mnogi moji poznanici i prijatelji iz kasnijeg vremena, u mojim očima su obeleženi upravo tim dočekom četrdeset pete.

Doček je direktno prenošen preko radija, i moje zaduženje bilo je da vodim program, a još i da odsviram Šopenovu "Revolucionarnu etidu" i da recitujem jedan takozvani melodram: "Grob u žitu" od Branka Ćopića, za koji je muziku bio napisao Stanojlo Rajčić. Etidu sam odsvirala kako sam najbolje umela, a melodram je te večeri doživeo veliki uspeh. Naravno, određeni efekat su učinile i moje čizme.

Sećam se, pažnju su izuzetno privlačile i crvene sandale sa štiklom koje je nosila moja prijateljica, sadašnji profesor filozofskog fakulteta, Jelica Ivković. U trenutku dobrog raspoloženja, ona ih je izula i stavila pored orkestra. A ja, poneta istim takvim raspoloženjem, napravila sam svoj najveći lapsus. Kada je u okviru koncertnog programa trebalo da najavim muziku za igru, ja sam rekla:

"A sada, slušajte pauzu!"

Naravno, taj deo programa je za mene bio pauza i prepuštanje igri“.

Poslednji jugoslovenski doček

Doček koji opisuje Trailović samo je jedna priča o noćima za pamćenje – neki su ih pamtili iz ličnih, drugi pak iz istorijskih razloga. Onda je na scenu stupila televizija – novogodišnji program dugo je bio nešto bez čega mnogi nisu mogli. Tako i „poslednji jugoslovenski doček“ između ostalog podseća i na neka TV lica kojih na ekranu više nema.

Magazin Studio je pred kraj te 1989. objavio šemu novogodišnjeg programa, a to nisu samo puke TV stavke, već istorija koja govori o jednom kraju. Evo isečka:

„Noć na prelasku Stare u Novu godinu - a ovaj put i noć na smjeni desetljeća - vezana je za male ekrane za sve one koji je dočekuju kod kuće. Stoga i svi naši TV-studiji pripremaju obiman program u kojem će prevladavati glazbene emisije svih žanrova - onakve kakve gledamo cijele godine, ali u raskošnijem i vedrijem izdanju.

Za strani se program opredijelila TV Novi Sad pa će to biti alternativa za one kojima šouovi idu pomalo na živce, dok Treći program nije odolio izazovu i vlastitim stvaralačkim snagama pokušava konkurirati prvom i drugom kanalu. Serija i filmova na Zagrebačkom trećem bit će vrlo malo ili gotovo ništa.

21.00 KABARE MILANA GUTOVIĆA

Zbog velikog zanimanja gledalaca za prošlogodišnji "Kabare Milana Gutovića", Novosadska televizija opet je angažirala popularnoga glumca i satiričara. Bit će to novi susret s kabaretom na televiziji, ali i s oštrim jezikom Gutovića, koji će i ovom prilikom ošinuti događaje iz naše burne stvarnosti.

21.25 DISKO FOLK

"Disko folk" jedina je posebna obaveza TV Beograd u novogodišnjoj noći, a to znači (između ostalog, razumije se!) da je ta emisija stekla zavidnu reputaciju na JRT-tržištu pa se i sada očekuje da u toku dugih sati programa (nadamo se da će ipak proći brzo) polagano podigne temperaturu u gledalištu.

23.10 TOP LISTA NADREALISTA

U "UPI-evu" supermarketu, u sarajevskom naselju Mojmilo, u utorak, 19. prosinca promet je bio veći nego obično. Osim redovitih mušterija, tiskalo se i mnogo znatiželjnika koji su htjeli vidjeti svoje ljubimce, protagoniste popularne "Top-liste nadrealista". Ondje je pala prva klapa njihova novogodišnjeg šouprograma. Uobičajen prizor u takvim situacijama: užurbani redatelj Miroslav Ćiro Mandić i snimatelj Šahin Šišić maksimalno usredotočeni na posao, te maksimalno otkačeni "Nadrealisti". Đuro u ulozi šefa prodavaonice, s golemim tranzistorom pokraj uha (sluša prijenos nogometne utakmice), razbašureni Nele kao dežurni alkoholičar, s bocom umotanom u novine, Zenit - dežurno smetalo - koji se vrze oko blagajne. Tu su i Dado, Ogi, Šiber...

Na tome mjestu snimljena je tek jedna scena njihova novogodišnjeg programa, koji bi trebao biti šlag na dosadašnjih sedam emisija. Ostale su scene vojna tajna jer "nadrealisti" ne vole mnogo unaprijed govoriti, nego iznenaditi. A kad bi i htjeli nešto više reći, ne bi mogli, jer se mnogo toga rješava u hodu.

00.00 NOVOGODIŠNJA ČESTITKA

U to vreme se često citirao i Duško Radović: „Želim vam da budete potrebniji drugima nego oni vama. Da želite i možete više nego što vam treba, a da sve što vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi“. Kao da niko nije slutio šta nas čeka.

Možda je vreme da počnemo da slavimo svaki dan, da krenemo na terapiju i prestanemo da verujemo da je novi početak 1. januara. Novi početak je kad se mora, ili kad se hoće, i 1. juna, i 6. septembra, novi početak je nešto drugo, novi početak je „dobar dan, kako ste?“ i kad nije Nova godina.

Novogodišnja rasveta ipak ne znači mnogo građanima koji stalno gledaju u zemlju.

Fotografije: Ian Schneider; Maja Petrić; Ralph Kayden