Od skandala do performansa: Izbori za domaćeg predstavnika za Pesmu Evrovizije

Izbor domaćeg predstavnika na takmičenju za Pesmu Evrovizije svake godine pobudi mnogo više pažnje nego što bi bilo očekivano za nešto što većina naziva lakom zabavom, kič paradom ili gej šou-programom i demonstrira nezainteresovanost za dešavanja u vezi sa tim.

Manifestacija koju većina, po sopstvenom priznanju, ne gleda, a o kojoj svi sve znaju – a pogotovu smo svi eksperti za to ko bi trebalo da nas predstavlja i kakvu pesmu da peva - ove godine uspela je da privuče još više pažnje nego inače. Naročito onih koji lažnom prefinjenošću svog ukusa pokušavaju da prikriju koliko im je sve to zapravo zabavno.

“Moje ime je Konstrakta i pobedu očekivala nisam!”

Ana Đurić Konstrakta, sa pesmom In corpore sano, za većinu potpuno neočekivano, izabrana je za našeg predstavnika na ovogodišnjoj 66. Evroviziji. I publiku i stručni žiri osvojila je svojim talentom i, prevashodno, autentičnošću.

Danas, otprilike mesec dana od njenog izbora, svi znamo ko je Konstrakta i da umetnica mora biti zdrava, šta znači In corpore sano i u čemu je tajna zdrave kose Megan Markl, te ko ima, a ko nema knjižicu. Međutim, neposredno pre takmičenja, pa i nakon samog proglašenja pobednika, mnogi nisu znali ništa od toga, čak ni novinari akreditovani za praćenje ove manifestacije, od kojih se očekuje da imaju makar osnovno znanje o učesnicima takmičenja sa koga izveštavaju.

A onda se preko noći sve promenilo. Dan nakon takmičenja, čini se da je cela Srbija pričala samo o tome. I još par dana posle toga. Oni kojima je inače problem da priznaju kako prate ovo takmičenje, misleći da će tako ispasti više nobl, odjednom su mogli mirne duše da priznaju kako su ga ove godine ipak pratili, čak i glasali, jer je novac od glasova išao u humanitarne svrhe, a i konačno se na tom festivalu pojavio i pobedio: umetnički koncept – performans u stilu Marine Abramović.

Činjenicu da je ovogodišnji festival bio propraćeniji nego inače potvrđuje šer, kao i to što je poslat rekordan broj poruka. Konstrakta je dobila najveći broj SMS glasova od kada postoji ovo takmičenje, ali i duplo više od drugoplasirane Sare Jo koja je još od objave da će učestvovati važila za favorita dok su pojedini pevači tri meseca pre samog festivala tvrdili kako će on biti namešten, te da je Sara Jo već pobednica.

Takve priče prate ovaj festival svake godine i obično ih plasiraju pevači kojima je poslednji hit, ukoliko su ga ikada i imali, izašao u prošlom veku. Ponekad deluje kako to rade svesni da ne mogu dobro proći na festivalu, pa unapred opravdavaju potencijalno loš plasman ili im je to taktika da skrenu pažnju na sebe. Takvih je bilo i ove godine, upirali su prstom uglavnom u Saru, ali im je na kraju usta zapušila Konstrakta. Njena pobeda očigledan je dokaz da pobednik nije bio unapred određen.

Politika iza muzike

Odmah nakon Konstraktinog uspeha, već sutradan, počela je i politizacija njene pobede i same pesme, što je odavno postalo uobičajena praksa u Srbiji. Svako ko postigne neki uspeh i privuče medijsku pažnju velikog broja ljudi odmah biva politizovano i mora se izjasniti kojoj od dve, politički razjedinjene, Srbije pripada. Da horor bude potpun sa Konstraktom i njenom pobedom poistovetila se srpska opozicija nadajući se da će nas i ona na isti način iznenaditi na parlamentarnim izborima 3. aprila. Međutim, opozicija je na njima prošla kao Aca Lukas na takmičenju na kome je pobedila Konstrakta.

Za naknadnom politizacijom ove pesme nije bilo nikakve potrebe, zato što je ona sama po sebi angažovana, s tim što se bavi problemima koji dotiču čitavo društvo, kao i pojedince koji ga čine, ali nikako one kojima je politika posao. Pesma je u tom smislu slojevita i mnogima teška za razumevanje, što je verovatno dodatni razlog zbog koga je privukla toliko pažnje.

E sad, činjenica da politika nema očigledne veze sa Konstraktinom pobedom, ne znači da se politika nije često mešala u ishod Beovizije ili kako se već u datom trenutku ovaj festival zvao s obzirom na to da je mnogo puta menjao ime.

Evropesma ili Evropjesma

Zasigurno najveći skandal ovog festivala bio je politički instruiran i dogodio se 2006. godine.

Festival se tada zvao Evropesma/Evropjesma i već je samim nazivom pozivao na konflikt koji se na kraju i desio. Raspad tadašnje države pod imenom Srbija i Crna Gora, započeo je baš na ovom festivalu. Paradoksalno ili ne, tog dana je u Hagu umro i Slobodan Milošević.

Zbog njegove smrti i vanredne emisije tim povodom koja se emitovala na prvom programu, festival je prebačen na drugi. Veče je teklo uobičajeno, smenjivali su se crnogorski i srpski izvođači prethodno odabrani na odvojenim republičkim festivalima Beovizija i Montevizija.

A onda je usledilo glasanje. Crnogorski žiri ni jednom srpskom izvođaču nije dao više od nule, dok je srpski sprovodio istu politiku samo malo namazanije, dajući crnogorskim predstavnicima poene do petice, a one iznad srpskim. Da su i oni braći iz druge republike davali nule, možda bi u konačnici i pobedila grupa Flamingosi koja je bila glavni favorit i koja je u sebi objedinjavala i jednu i drugu republiku, ne samo po tome što su grupu činili Srbin i Crnogorac, već i idejno.

Pobedu je, međutim, odnela crnogorska grupa No Nejm, koju je publika u Sava Centru stojeći izviždala, bacajući flaše na binu i skandirajući: “Hoćemo flamingose!” Da cirkus bude kompletan, oni su na kraju i otpevali svoju pesmu, uz objašnjenje da su moralni pobednici festivala.

Usledilo je nekoliko dana žučnih rasprava po medijima i političkim talk-show emisijama, ali i u Nacionalnim dnevnicima RTS-a i RTCG-a. Na kraju je odlučeno da Srbija i Crna Gora te godine ne učestvuju na Evroviziji, što je donekle i imalo smisla imajući u vidu da se zajednica par meseci kasnije sasvim raspala i da je država pod tim imenom i prezimenom i zvanično prestala da postoji.

Jugoslavija se raspadala uz “Brazil”

Slična stvar dogodila se i na izboru za našeg predstavnika za Pesmu Evrovizije 1991. Simptomatično, i ovo takmičenje koje je održano 9. marta u Sarajevu, podudarilo se sa istorijski bitnim političkim dešavanjem u Beogradu – devetomartovskim demonstracijama.

Bio je to poslednji izbor na kome su učestvovale sve republike bivše SFRJ. Raspad Jugoslavije osećao se u vazduhu, kao i nacionalni interesi svakog od naroda koji ju je činio. Onog trenutka kada je počelo glasanje, postala je izvesna i sudbina države čiji se predstavnik za Evroviziju birao.

Glasove je davalo osam nacionalnih žirija. Činjenica da su, osim predstavnika RT Beograd svoje takmičare imale i televizije iz Prištine i Novog Sada, išla je na ruku srpskoj strani i na kraju bila presudna za pobedu Bebi Dol, iako je po mnogima glavni favorit bio predstavnik Hrvatske radio televizije Daniel koji je par godina ranije već ostvario solidan plasman na Evroviziji sa pesmom Džuli iako su te godine svi bili ubeđeni da će na Evroviziju otići u to vreme već mega-popularna Lepa Brena.

Tokom glasanja nijedan predstavnik iz Srbije nije dobio nijedan glas iz neke od drugih republika SFRJ, osim iz Crne Gore. Sa druge strane, žiri iz Srbije, davao je bodove i pevačima iz drugih republika, ali one najniže.

Na kraju su presudili glasovi iz Crne Gore. Tamošnji žiri odlučio se za taktiku davanja glasova svima po malo, ali taman toliko da pobedu odnese Bebi Dol koja je pred njihovo glasanje bila izjednačena sa Danielom. Crnogorci su joj dali 2 poena, dok hrvatskom pevaču, doduše crnogorskog porekla, nisu dali ništa, tj. dobio je nulu.

Nekoliko dana pre same Evrovizije počeli su prvi oružani sukobi u Hrvatskoj i Bebi Dol je završila na pretposlednjem mestu iako je pre samog festivala važila za jednog od favorita i u samoj Italiji gde se održavao.

Glasanje po ključu

U vreme Jugoslavije i pre intenziviranja međunacionalnih sukoba 1991., uvek se posle Jugovizije špekulisalo o nameštaljkama ili makar o međurepubličkim favorizovanjima, odnosno bojkotovanjima.

U vreme Jugoslavije, zbog političke korektnosti, pobednici Jugovizije uglavnom su birani po ključu tako da svaka republika bude zadovoljna tj. da svake godine na Evroviziju ide predstavnik neke druge republike.

Takozvani kralj nameštaljki, jedan od najpoznatijih sportskih i estradnih menadžera u Jugoslaviji Velibor Džarovski, poznatiji kao Džaro često se u medijima hvalio kako se pored nameštanja utakmica, bavio i nameštanjem jugovizijskih pobednika, posebno ističući 1986. godinu kada je “neko” od njega tražio da “namesti” pobedu Doris Dragović koja je bila novo ime nasuprot mega-zvezda Lepe Brene i Nede Ukraden koje su se takođe takmičile i važile za glavne favorite te godine.

I pobeda na Evroviziji je politička

Na samoj Pesmi Evrovizije, politika igra bitnu ulogu.

Čak i ako nema konkretnih povoda za takve špekulacije, pobeda neke zemlje stavlja se u kontekst aktuelne geopolitičke situacije. Tako je bilo i sa Marijom Šerifović čiju su pobedu mnogi dovodili u vezu sa činjenicom da je Srbija neposredno pre toga postala nezavisna država i da se te godine prvi put kao takva pojavila na Evroviziji.

Ono na šta takvi teoretičari zavera nisu obratili pažnju jesu tri bitne činjenice: kao prvo, konkurencija na Evroviziji te godine bila je poprilično tanka, kao drugo, Marija je iza sebe imala najbolji marketinški tim sa ovih prostora i kao treće, Marija je kraljica interperaticije, kojoj većina drugih pevača nije ni do kolena i imala je, sviđala se ona nekome ili ne, odličnu pesmu.

Paradoksalno ili ne, i nakon njene pobede na Beoviziji, čaršija je pričala kako je festival bio namešten, dok su italijanski mediji već u prvoj nedelji nakon našeg izbora za predstavnika na Pesmi Evrovizije objavili tekst sa naslovom:

Srbi se opet raspravljaju i bune, a imaju potencijalnog pobednika Evrovizije.

Vidimo se u Torinu

Da li će tako biti i ove godine, baš u Italiji, ostaje da vidimo.

Što se tiče Konstrakte, ona je lopticu odavno, čak i pre pojave na takmičenju “Pesma za Evroviziju” prebacila preko granica Srbije. Poruka koju ona šalje mnogo je šira od lokalnog razumevanja koje je i pored pobede izostalo. Konstrakta je u Srbiji ispunila očekivanja, makar u domenu onog da je svakog čuda za tri dana dosta. Čaršija se njome bavila taman koliko joj kapaciteti konzervativne i kulturno otupele sredine dozvoljavaju. Ljudi su se zaintrigirali, ali većina ipak nije odmakla dalje od “Nemam knjižicu” momenta.

Evropa bi, sa druge strane, trebalo da ima potencijala da razume i ostale slojeve Konstraktinog umetničkog izražaja i koncepta koji je odlučila da podeli sa njom. S tim u vezi, ukoliko ovog puta na Evroviziji, gde je to ipak često praksa, ne pobedi politika odnosno Ukrajina, Konstrakta ima šanse da pravo iz svoje stolice iza lavora u kome neumorno i štreberski pere ruke sedne na tron najvećeg muzičkog festivala u Evropi, pa i svetu.

U svakom slučaju autor ovog teksta, na njegovom kraju, daje sebi slobodu da predvidi kako će In corpore sano završiti u top 5, da ne kažem u top 3. Zdravi bili, pa videli.