Petar Lalović: Majstor koji je životinjama dao glas

Sasvim je sigurno da dobar deo ljudskih bića veruje da svet počinje s njima i da će se s njima i završiti. Moguće je da će buduće generacije misliti da se ptice rađaju u plastičnoj ambalaži, ili da su istrebljene životinjske vrste deo bujne mašte nekog sakupljača bajki. Jasno je da je nauka tu da im ispriča prave priče, mada postoji opasnost da će enciklopedije zameniti društvene mreže i teorije zavere... Ako već nisu.

Dokumentarni film bi tu mogao da pomogne, što je jasno svakome ko je odrastao uz Petra Lalovića. Njegovi su dokumentarci bili čest gost u TV programu, veliki kao prozori kroz koje se lako uskače u svet u kojem životinje „govore“. Te zverčice naravno ne poznaju ljudski jezik, već jedan drugi, univerzalni.

Lalović nam je ostavio 200 filmova i, što je još važnije, vezu s prirodom koju možemo da aktiviramo po potrebi. Koliko znamo, u Srbiji danas niko ne snima ovakve filmove, možda zbog toga što niko više nema strpljenja da danima ček da jelenu otpadnu rogovi. Ekipa koju je ovaj reditelj bio okupio oko sebe je radila baš to – strpljivo čekala svaki pokret, proleće i prinovu, zahvaljujući čemu su ti filmovi prava remek-dela, pune priče o onima koji ne govore ljudskim dijalektom.

Moderni dokumentarci o životinjama

Ta strast nije potpuno zamrla, pa onaj ko je traži može i da je pronađe. Ja sam je na primer video u dokumentarnom filmu La panthère des neiges (The Velvet Queen) iz 2021. godine.

Fotograf Vincent Munier, pisac Sylvain Tesson i rediteljka Marie Amiguet su temelj ovog filma o snežnom leopardu. Retki su oni koji se usude da krenu daleko, u onu prirodu o kojoj svi maštamo. Najpre zbog toga što tamo nema udobnosti na koje smo navikli – sve ljudske fantazije o prirodnom završavaju se modernom kolibom i prozorom koji gleda na bujnu šumu. Dakle, mi smo s jedne strane, životinje, biljke, zemlja, voda i vazduh s druge.

Dokumentarni film La panthère des neiges, ili Sneži leopard u slobodnom prevodu na srpski jezik, počinje izvan kolibe. Istina, već se u prvoj sceni vidi kuća – trošna, ali su pogledi uprti u drugom smeru – ka dolini reke Mekong, te tibetanskoj visoravni koja ne poznaje ljudske zakone. „Otišli su preko onog prelaza“, kaže jedan posmatrač drugom, „Isto je bilo i prošle godine. Na vrhu je bio čopor od osam vukova. Otišao je da ih fotografiše. U sumrak. Vukovi su ga pratili. Mislio sam da će ga zgrabiti, ali se posle jedne noći s njima vratio“.

Uskoro nam je jasno da meštani pričaju o fotografu Vincentu Munieru, a u tih nekoliko rečenica nam crtaju skicu celog čoveka. On prirodu poštuje, pa mu i vukovi vraćaju istom merom. Jasno mu je da je na njihovoj teritoriji, te ih ne juri i ne uznemirava, a kako bi napravio što bolji snimak. Strast koju sam video u njegovim očima me podsetila na Petra Lalovića.

Mali i veliki filmovi

Bio je svuda, u svakom školskom TV programu. Nije bilo važno da li su filmovi kratki ili dugometražni, svaki je bio poput prevodioca s jezika koji obično smatramo nemuštim. Činilo nam se da Lalović tačno zna šta životinje misle, šta osećaju i šta ih boli. Buba ili divlja svinja, nije bilo važno – sve su one u Lalovićevim filmovima jednake.

Balegari (1982)

Kome bi palo na pamet da film o balegarima može da bude zanimljiv. Ipak, scene u kojoj krupna, crna buba kotrlja lopticu napravljenu od balege je važna životna lekcija.

Kritičari su film Balegari poredili s mitom o Sizifu, jer maleni junak ide uzbrdo, baš kao i onaj mitološki. Lalovića je to ljutilo – tvrdio je da je njegov film iznad takvih klišea i da je zapravo epizoda s kojom može da se identifikuje svaki čovek.

Njegovi su balegari isti kao ljudi – tu je jadnik koji se muči da lopticu popne na vrh brda, gde su oni drugi, oportunisti koji čekaju da neko drugi završi posao.

Priča o šumi (1981)

U Priči o šumi nema ljudskog glasa, dominira rika jelena. Zbog toga je poput bajke, priče o svetu za koji niko ne zna, o kraljevstvu koji se krije iza magle. Tako je bar do momenta dok se čovek ipak ne pojavi – s motornim testerama. Zvuk mašina postaje glasniji od životinja i ptica, a krckanje umirućih stabala para uši kao priča o svim ubijenim šumama na svetu.

Ta jadna stvorenja (2003)

Lalović je Ta jadna stvorenja snimao dve godine, a iz toga su nastali sati materijala. Članovi ekipe nisu dobijali honorar, a bilo je planirano da se film besplatno prikazuje školama. Vlastima to nije odgovaralo, a o problemu pasa lutalica se i danas slabo govori. Danas je sačuvan tek deo filma, ali je i taj komad važan glas protiv nečoveštva i nasilja koje trpe psi lutalice.

Poslednja oaza (1983)

Poslednja oaza je prvi jugoslovenski dugometražni film o životinjama koji se prikazivao u bioskopima. Lalović je još u to vreme upozoravao da je sve manje netaknute prirode, pa je često govorio kako je ovaj film njegov apel da se sačuva taj svet koji nestaje. Strahovao je da će čovek ostati sam na svetu, mada je taj strah neopravdan – bez životinja bi i on vrlo brzo dočekao kraj.

Čovek je jedino biće koje može da se smeje, podsećao je Lalović, ali i jedino koje može da uništi sav život na planeti. Valjda su scene iz njegovih filmova zbog toga tako jake, da bi što bolje podsetile na ovu opasnost.

Njegovi „glumci“ često poprimaju ljudske osobine, što je neka vrsta zamke – čovek saoseća samo sa onim što ga podseća na njega. Teško da se nekome u pamćenje nije urezala priča o dve zaljubljene bele čaplje, te o tome da ove ptice ostaju zajedno do kraja života – čak i kad je jedna zarobljena u ledu, a druga može slobodno da odleti.

Svet koji nestaje (1987)

Svet koji nestaje je ljubavna priča ili priča o drugarstvu. Kad divlja krmača na svet donese trinaestoro prasića, za jedno nema mesta. Tako smo upoznali Gileta Baksuza, možda najpoznatije divlje prase na svetu. Većina mladunaca s takvom sudbinom ne dočeka sledeći dan, ali je Gile uspeo da poživi, zahvaljujući jednoj srni i njenom lanetu.

Priča o odbačenom prasetu, sa sjajnom naracijom Petra Kralja, oduševila je gledaoce i postala kultni dokumentarac. Mnogi su se posle filma pitali šta je bilo s Giletom. Petar Lalović je nakon snimanja više puta dolazio na područje Baranje da vidi kako je prase. Bio je oduševljen kada je video da je ovaj izrastao u krupnog vepra. Lalović je za njega imao specifičan način dozivanja, pa bi Gile svaki put  izlazio iz šume zajedno sa svojim krdom, već je imao i potomke. Onda bi par minuta posmatrao, pa tek onda prišao. Reditelj je govorio da je to taj poseban odnos između "autora i glumca". Bajke ipak postoje, izgleda među životinjama.

Kada razmišljamo o bekstvu, obično mislimo na prirodu. Sakrili bismo se u šume, ali smo ih posekli. Volimo oaze, ali smo ih pretvorili u pustinje. Smiruju nas životinje, ali u kavezima. Prija nam čist vazduh, ali su oblasti bez zagađenja sve dalje i dalje. Potreban nam je neki novi Lalović da nas na to stalno podseća.