Plamen i senka smrti: Kremacija i strah od smrti u srpskoj kulturnoj istoriji i kinematografiji

Da bismo se uopšte upustili u priču o tome kako Srbi doživljavaju smrt, te kako se u Srbiji javila i održala ideja o kremiranju ljudi, moramo se neminovno vratiti u daleku prošlost. Možda čak do samog momenta kada je pronađena vatra, jer je to bila prekretnica u istoriji čovečanstva, u svim sferama života.

Naime, od postanka čovečanstva, tema smrti oduvek je privlačila pažnju. Život i smrt su jednako značajni, te su njihova obeležavanja važan deo kulture jednog naroda. Posebno su za istraživanje kulture zanimljivi pogrebni običaji, koji datiraju hiljadama godina unazad i razlikuju se od naroda do naroda, od kulture do kulture.

Kada govorimo o pojavi kremacije prvo kao ideje, a potom i kao načina sahranjivanja kod Srba, ne možemo a da se ne vratimo u prošlost i da se ne osvrnemo na one kulture na koje smo se ugledali kada je kremacija kao pogrebni ritual u pitanju. Posebno je važno istaći kako je Srbija kao izrazito hrišćanska i pravoslavna zemlja dozvolila kremaciju koja je u suprotnosti sa pravilima sahranjivanja pravoslavnih hrišćana. Kremacija se do pojave u Srbiji uglavnom vezivala za budističke i hinduističke zemlje i narode koji žive na područiju gde su rasprostranjene ove istočnjačke religije.

U prošlosti, kao što smo već napomenuli, ljudi su praktikovali različite oblike sahranjivanja, uključujući polaganje tela u grobnice i spaljivanje, odnosno kremaciju. Pepeo preminulih često je rasipan na svetim mestima ili čuvan u urnama koje su polagane u posebne grobnice ili kolumbarijume. Kremacija ima drevne korene i prisutna je u različitim kulturama širom sveta. U hinduizmu, kremacija je centralni deo pogrebnih rituala, simbolizujući oslobađanje duše iz telesnih okova i njen prelazak u naredni život. U budizmu, kremacija se takođe praktikuje, a pepeo značajnih verskih ličnosti često se čuva kao relikvija.

Sa druge strane, u judeo-hrišćanskoj tradiciji, sahranjivanje u zemlju dugo je bilo dominantno zbog verovanja u vaskrsenje tela. Međutim, sa razvojem društva i promenama u shvatanjima, kremacija je postala sve prihvatljivija i u ovim kulturama, naročito u modernom dobu.

Počeci kremacije u novije doba

Začetnik ideje o spaljivanju umrlih u moderno doba bio je dr Teofrasto Renodo, francuski lekar, istoričar i enciklopedista, koji je 1642. godine u jednom od svojih predavanja održanih u Parizu izjavio:

Čovek kome pripada besmrtnost zaslužuje više plamen – simbol večnosti, nego zemlju. Dajem prednost plamenu, on je znamenje besmrtnosti.

Zvanično, krematistički pokret u svetu začet je 1869. godine u Firenci na Međunarodnom kongresu medicine, kada su prof. Fernando Koleti i dr. Paolo Kastiljoni predložili, a učesnici kongresa jednoglasno usvojili rezoluciju kojom se preporučuje uvođenje kremacije kao higijenskog načina sahranjivanja. Ova odluka bila je motivisana rastućim problemima urbanizacije, nedostatkom prostora za groblja i potrebom za sprečavanjem širenja zaraznih bolesti.

Prva moderna krematorijumska peć izgrađena je 1873. godine u Milanu, a ubrzo nakon toga krematorijumi su počeli da se pojavljuju širom Evrope i Severne Amerike. Ovaj trend je pratio rastući pokret sekularizma i racionalizma, koji je težio ka reformisanju tradicionalnih društvenih praksi u skladu sa naučnim i higijenskim standardima.

Počeci kremacije u Srbiji

Na prostoru Srbije, prvi koji je ozbiljnije razmatrao ideju kremacije bio je srpski lekar i književnik Jovan Jovanović Zmaj. U članku pod naslovom „O spaljivanju mrtvaca”, objavljenom u ilustrovanom kalendaru „Orao” 1875. godine, Zmaj je izložio prednosti kremacije kao načina sahranjivanja, naglašavajući njene higijenske i praktične aspekte. On je isticao da kremacija sprečava širenje zaraza, štedi prostor i predstavlja dostojanstven način oproštaja od preminulih.

Dve decenije nakon ovog Zmajevog članka, 1904. godine, u Beogradu je osnovano Društvo krematista „Oganj”. Osnivač društva bio je dr. Vojislav Kujundžić, ugledni lekar i društveni radnik, ujedno i osnivač Rotari kluba u Beogradu, koji je zajedno sa grupom istomišljenika promovisao ideju kremacije kao savremenog i racionalnog načina sahranjivanja. Društvo „Oganj” je organizovalo predavanja, izdavalo publikacije i lobiralo kod vlasti za legalizaciju i izgradnju krematorijuma u Srbiji.

Društvo krematista „Oganj”

Delatnost Društva „Oganj” bila je usmerena na podizanje svesti javnosti o prednostima kremacije, kao i na razbijanje predrasuda i otpora koji su postojali u tadašnjem društvu. Uprkos naporima, prvi krematorijum u Srbiji izgrađen je tek mnogo kasnije, usled različitih društveno-političkih okolnosti i snažnog uticaja tradicionalnih verovanja.

Veliki doprinos radu Društva dao je u to vreme član uprave Društva Pavle Blažić koji je od 1970. godine bio i direktor beogradskih grobalja. On je na zahtev vernika – članova Društva „Oganj” 1973. godine bio u poseti kod Patrijarha Germana, obnavljajući razgovore koje je Dr. Kujundžić vodio sa njegovim prethodnicima, o tome da se dozvoli vršenje verskog obreda prilikom ispraćaja za kremaciju. Patrijarh je pokazao razumevanje za vernike koji se za kremaciju opredeljuju iz humanih razloga u cilju očuvanja zdrave životne sredine za budućnost i zaustavljanja širenja grobalja na uštrb poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Istakao je da je to istorijski trenutak jer će on na sebe preuzeti odgovornost da se pred crkvenim forumima zauzme da Crkva bude na strani kremacije. Uz sve pokušaje, do današnjih dana Sveti sinod Pravoslavne crkve zvanično nije odobrio kremaciju, mada se od 1973. godine tokom ispraćaja za kremaciju održavaju opela.

Razvoj kremacije u savremenoj Srbiji

Prvi krematorijum u Srbiji otvoren je 1963. godine na Novom groblju u Beogradu. Otvaranje ovog objekta predstavljalo je značajan korak napred u modernizaciji pogrebnih usluga u zemlji. Krematorijum je projektovan prema savremenim standardima tog vremena i omogućio je građanima da biraju između tradicionalnog sahranjivanja i kremacije. Od tada, broj kremacija u Srbiji postepeno raste, iako je sahranjivanje u zemlju i dalje dominantno. Porast interesovanja za kremaciju može se pripisati različitim faktorima, uključujući urbanizaciju, nedostatak prostora na grobljima, ekonomske razloge, kao i promenu društvenih stavova prema ovoj praksi. Takođe, ekološki aspekti kremacije postaju sve važniji, s obzirom na brigu o očuvanju životne sredine. Danas u Srbiji postoji nekoliko krematorijuma, a usluge kremacije su sve dostupnije i prihvaćenije među stanovništvom.

Društvo krematista „Oganj” i dalje deluje, promovišući ideje racionalnog i ekološki prihvatljivog sahranjivanja, organizujući edukativne programe i učestvujući u javnim raspravama o pogrebnim praksama. Štaviše, ove godine, ovo Društvo obeležava veliki jubilej – 120 godina od osnivanja.

Na globalnom nivou, kremacija je postala široko rasprostranjena i prihvaćena praksa. U zemljama kao što su Japan, Švedska i Velika Britanija, kremacija je dominantan oblik sahranjivanja, dok se u drugim zemljama njen udeo stalno povećava. Razlozi za to su mnogostruki i uključuju praktičnost, ekonomičnost, ekološku svest i promene u religijskim i kulturnim stavovima. Moderne tehnologije su takođe doprinele razvoju kremacije, omogućavajući efikasnije i ekološki prihvatljivije procese.

Pored tradicionalne kremacije, razvijaju se i alternativne metode poput alkalne hidrolize i promesije, koje imaju za cilj da smanje uticaj na životnu sredinu. Evolucija pogrebnih običaja, uključujući kremaciju, odražava promene u društvenim, kulturnim i religijskim stavovima kroz istoriju. Od drevnih civilizacija do savremenog doba, način na koji se ljudi opraštaju od svojih najmilijih pruža dubok uvid u vrednosti i verovanja društva. Društvo krematista „Oganj” igra značajnu ulogu u promociji modernih i ekološki odgovornih praksi sahranjivanja u Srbiji, nastavljajući tradiciju započetu pre više od jednog veka.

Upitan o smrti, reditelj Mladen Đorđević je u jednom intervjuu iz 2009. godine rekao da

postoje dva načina da se od smrti i destrukcije pobegne - ili ići u suprotnom smeru, baviti se lakim temama, komedijama i melodramama, što je, koliko vidim, uglavnom slučaj u savremenoj srpskoj kinematografiji, ili se suočiti s njima. Mene više zanima ovaj drugi način – produbljivati i nasilje i destrukciju i smrt toliko da se na taj način na kraju sve to obesmisli, razori. Kao u onoj završnoj sceni Maratonaca, kada bes na platnu postane toliko jak da od njega na kraju izgori i istopi se i sama filmska traka.

U svom filmu Život i smrt porno bande (2009) Đorđević od smrti ne beži. Ona tu pokazuje svoje najstrašnije lice – grupa otpadnika od pozorišta i od pornografije dolazi na ideju da napravi putujuće porno-pozorište i svoje veštine demonstrira po srpskim selima. Kad se pronese vest o neobičnoj putujućoj trupi, od misterioznog gastarbajtera dobijaju ponudu da učestvuje u snuff performansima u kojima će za bogate gledaoce iz belog sveta organizovati samoubistva i ubistva stanovnika okolnih sela pred kamerama.

Smrt je u Porno bandi nepredvidiva, prljava, organska. Oni koje vreba su na prvi pogled odustali od života, ali joj ipak izmiču – život je moguć i u nemogućim uslovima, čak i onda kad se čini da razloga za njega uopšte nema. Kad se eros uhvati u koštac s tanatosom, telo dobija još veću želju da opstane, da se produži i da ostane ubeleženo. Tako je bilo kroz čitavu ljudsku istoriju.

Memento mori

Smrt je jedna od najupornijih tema u istoriji umetnosti – u želji da je savlada, čovek je oduvek pokušavao da je ulovi i bolje razume. U toj jurnjavi protegla se kroz celu večnost – negde je bila zver, negde opet prilika s ljudskim likom. Smatrali su je boginjom, ali i robinjom podzemnih demona. Stalno se menjala, kako bi održala korak s ljudskim strahovima, ali i onim što je bilo najpopularnije u trenutno modernim religijama.

Na jednom egipatskom pergamentu prikazana je sahrana sveštenice. Na crtežu se vidi prilika koja u dlanovima drži svoje oči i srce, dok je okružuju bogovi Izis, Anubis i Oziris. U konačnoj presudi mere njeno srce – ako bi se pokazalo da je organ lakši od pera, duša je mogla u raj, da tamo „živi“ s Ozirisom.

U starogrčkim mitovima smrću su se bavili Had i Haron, ili Mojre, ali je za otelotvorenje smrti smatran baš Tanatos. Nežnim dodirom krila je i najžilavije heroje terao u grob, a umetnici su tim prizorima dalje davali život. Egipatska i grčka kultura su postavile vitalne temelje za dalje razumevanje i prikazivanje smrti.

U zapadnjačkim umetnostima smrt je često prikazana kao skelet, a s tim se počelo između XII i XIV veka. Posle velikih gladi, kuge i ratova smrt je počela da liči na čoveka. Njen lik je bio svuda – mogla je da se vidi na brojanicama, jednako kao i na slikama velikih dimenzija. Odatle je počela da dominira popularnom kulturom.

Od sredine XIX veka, pa nadalje, smrt se ubrzano razvijala. Zbog velikih ratova privatne sahrane su postale javna stvar, a groblja su počela da zauzimaju sve veće komade zemlje. Smrt je tako postala važni vizuelni momenat koji guta čitave pejzaže.

Smrt u srpskoj mitologiji

O smrti možemo mnogo da saznamo i iz stare srpske religije i mitologije. Mrtvi su okruživali naše stare – pokojni preci su nastanjivali ćoškove kuća, a tragovi o tim verovanjima su sačuvani u najstarijim pričama. U bajci Usud domaćica posle večere pokupi sve kosti i baci ih iza peći. Dve stare, sasušene aveti grabe ostatke hrane. Antropolozi ističu da je narodni pripovedač priču malo izmenio – te prilike u originalu nisu bili domaćinovi roditelji, već pokojni preci.

U jednoj drugoj starinskoj priči (Etnografski zbornik, 1913) se pripoveda da su ljudi pre prizivali mrtve na zadušnice, i kroz grob razgovarali s njima. S tim se prema predanju prestalo kad je jedan upokojeni sin majci prorekao da će idućeg dana umreti.

Bili smo opsednuti mrtvima – u narodnoj pripoveci o „zahvalnom mrtvacu“ se pripoveda o pokojniku koji je na ovom svetu bio siromašan, pa nije ostavio ni novac za sahranu. Ležao je tako nepokopan dok se neki mladić nije sažalio i sahranio ga o svom trošku. Mrtvac je na onom svetu osećao ogromnu zahvalnost, pa je svog dobročinitelja odbranio od razbojnika, a posle i od aždaje. Onda mu je sredio veliko bogatstvo i brak sa carevom ćerkom.

U bajci Pepeljuga Mara, koju je Vuk Karadžić zabeležio 1821. godine (samo u obrisima podseća na originalnu verziju), majka glavne junakinje se pretvori u kravu, pa joj pomaže da ispuni teške zadatke koje joj zadaje zla maćeha. Kada sazna ko je krava, maćeha naredi da je zakolju. Majka nastavlja da pomaže i iz groba, sve dok se Mara ne uda za carevog sina.

Veselin Čajkanović piše da je primitivan čovek toliko verovao u smrt, da je bio spreman da se ubije ako nije mogao da se osveti jačem neprijatelju. Na onom svetu bi postajao snažniji, pa je odatle izvršavao osvetu. Verovalo se da duše umrlih poseduju neobičnu snagu i živi su ih zbog toga poštovali. Duhovi predaka su postajali kućni demoni – otuda običaj da se u ćoškove na Badnje veče bacaju orasi, kao žrtva.

Verovanja koja su u vezi s mrtvima su toliko opšta da su ušla i u pop kulturu – mlada posle venčanja preskače prag, ili je prenose, jer se verovalo da ispod žive duše predaka koje mogu da budu neprijateljski nastrojene. To nije neobično, budući da su se u najstarija vremena mrtvi sahranjivali baš na tom mestu. Duše su i na tavanu i na krovu kuće, pa zato nevesta tamo baca jabuku ili sito kao žrtvu precima.

Vladar tih mrtvih je u staroj srpskoj religiji Dabog. Živi u planinama, ili s druge strane reke, na samom ulazu u donji ili „onaj“ svet. Njegova ženska verzija je Dajbaba, u kasnijoj tradiciji Ognjena Marija. Kult mrtvih je među svim kultovima dakle najstariji i najkonzervativniji. U osnovi je vrlo prost i počiva na verovanju, koje je zajedničko indoevropskim i drugim narodima, da pokojnik produžava da živi s one strane groba, i da je stanje posle smrti takođe život.

Iz tog verovanja su nastali svakojaki rituali, koji su kao stvoreni za horor – pokojniku se vezuju usta da neka zla duša ne uđe u njega i natera ga da se povampiri, oči mu se zatvaraju da ne bi video kuda ga nose, pa se posle vratio da povede još nekoga sa sobom. Čuvari paze na mrtvaca da ga neka životinja ne preskoči, jer bi i od toga mogao da postane vampir. Najopasnija je kokoška, onda pas, mačka i miš. Svako baca po grumen zemlje u grob, a to se prvobitno radilo da pokojnik ne bi znao kome da se osveti što ga je stavio pod zemlju.

Danas se mrtvi i dalje najčešće sahranjuju, ali se postavlja pitanje da li je i u dalekoj prošlosti to bio običaj? Kod mnogih, pa i kod starih Slovena, je postojao običaj spaljivanja. Ukoliko je živima bio cilj da se zaštite od povratka pokojnika, spaljivanje je bilo sasvim pouzdan način. Dok se glogovim kocem, dračom, kamenjem koje se stavljalo u grob ili na grob, i drugim magičnim sredstvima, umrli samo vezivao za određeno mesto, vatrom se potpuno uništavao. To se najpre radilo s onima čijeg se povratka zajednica najviše plašila. Postoje dokumenti još iz XIV veka (odredba u Dušanovom zakoniku, član 20) koji govore o tome da su sumnjivi mrtvaci, oni za koje se verovalo da mogu da se povampire, bili naknadno spaljivani. Poslednji poznati slučaj ovakvog spaljivanja desio se 1923. godine u Vlasenici u Bosni, a opisan je u beogradskom Vremenu (broj 511, 23. maj 1923).

Fenomen vatre je dakle takođe jak, a tu je i živa vatra koja je sačuvana u brojnim legendama – ljudi i domaća stoka su čišćeni njom, naročito u vreme širenja bolesti. U kasnijim predanjima piše i da su pojedini svetitelji pre nego što će se posvetiti sagoreli u vatri koja ih je očistila od svakog greha.

Nije vatra čistila samo svece, već i monstrume. Verovalo se da loš mrtvac, vampir, spaljivanjem može da se učini potpuno bezopasnim. Mogli su da se povampire nepošteni, nevaljali ljudi, grabljivci, ali i pošteni preko kojih je preletela neka ptica ili ih je preskočila životinja, onaj koji je umro bez sveće, koji nije okađen, onaj kojeg je ubio grom. Drugim rečima, svaki čovek je mogao da se povampiri ako su se za to stekli uslovi. Oni su bili kandidati za spaljivanje.

Antropolozi ističu da starinsko spaljivanje ipak ne bi trebalo izjednačavati sa kremacijom, čak se ni staro spaljivanje bogatih ljudi na lomači ne bi trebalo dovoditi u vezu s tim. Od spaljenih mrtvaca ostajale su kod starinskih spaljivanja kosti, čak su leševi često više nagorevani nego spaljivani. Paljenje je dakle bilo sasvim površno, i to na samom grobu, tako da između spaljivanja i sahranjivanja nije bilo neke razlike.

Jedan od poslednjih „srpskih vampira“, Paja Tomić, je onaj koji je spaljen te 1923. godine. Prvo je proboden glogovim kocem, pa onda zapaljen, a ugljenisane kosti su vraćene u grobnicu. To podseća na slučaj vampira Save Savanovića u Glišićevoj pripoveci Posle devedeset godina: prvo su ga iskopali iz groba, onda su ga proboli glogovim kocem i na kraju su na njemu naložili vatru da spale leptiricu kad mu izađe na usta (zla duša). Smrt je iz stvarnosti prelazila u bajke i pripovetke i lako se vraćala nazad.

Film „Kičma“ (1975)

Na samom početku filma Kičma (1975) reditelja Vlatka Gilića čujemo monotoni glas koji kaže: „Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda… raste procenat samoubica u svetu…“ Skoro pola veka kasnije zvuči gotovo proročki – Srđan Vučinić u svom eseju koji je objavljen u knjizi Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma piše da Gilić fenomen ekološkog zagađenja uzdiže na nivo univerzalne metafore koja odjekuje i danas.

Glavni junak, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da izdvoji misteriozni sastojak iz krvi samoubica. Želi da pronađe protivotrov kojim će zaustaviti epidemiju samoubistava. Oko njega se širi smrad, a vonj je savladao čitav grad. Dolazi iz krematorijuma u kojem se leševi spaljuju bez prestanka, a toliko je nepodnošljiv da izaziva nova samoubistva.

Građani su zarobljeni u tom začaranom krugu, a soliteri u kojima provode dane i sami podsećaju na džinovske, betonske kovčege. Tu se javlja misao o ultimativnom strahu od smrti koji je strah od uništenja čovečanstva, od nestanka vrste. Danas je još jači – Vučinić piše da sat sada brže otkucava, jer je preostalo još malo vremena da se zaustave posledice globalnog zagrevanja.

Svi likovi u ovom filmu žive u stanju tog straha, kao nekakvi vesnici budućnosti iz koje ih gledamo. Duše su im već mrtve, a smrad uništava preostalu želju, ukida životnu energiju. Svi oni su već zaraženi smrću. To pomalo liči na onaj citat iz filma Maratonci trče počasni krug: "Dalje od mene s mrtvacem! Smrt je prelazna bolest".

Krematorijumska peć se, piše Vučinić, izjednačava sa ognjem apokalipse, a tako se ukidaju granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – vreme postaje vreme smrti. Početak propasti je neuhvatljiv: „Sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek kad je našao vatru“, kaže zaposleni u krematorijumu, a to znači da je kataklizma od samog početka upisana u kod naše civilizacije.

Roman „Zadušnice“ (2023)

Apokalipsa u romanu Zadušnice Dejana Ognjanovića pomalo podseća na one iz američkih filmova, samo što je smeštena u Nišku Banju i okolna planinska sela (zadesila je samo Srbiju). Već na samom početku božjak Velizar, koji se odmetnuo od društva i živ preselio među grobove, artikuliše strah od smrti koji je obično u temelju ovakvih priča: „…šta ga znaš, ne bi se toliki ljudi plašili od groblje da tu nema – nešto. Neki đavo“.

I drugi likovi brzo za njim prosipaju svoje misli o umiranju. Doktor Milan Stojanović gleda u leš koji je spreman za obdukciju i kaže: „Ova stvar što mrtva leži ovde bila je, još koliko prekjuče u ovo vreme, živ čovek. Možda je brinuo oko drva za zimu. Sekirao se zbog računa za struju. Brojao dane dok mu se ne ukiseli kupus. Nije ni slutio da taj kupus neće ni probati“. Profesorka Jela tvrdi da „smrt ne postoji. Smrt je samo prelazak iz jednog postojanja u drugo, kao preobražaj gusenice u leptira. U cikličnim kretanjima prirode ništa ne nestaje zauvek“. Ostali ne razmišljaju puno o tome, žive svoje živote bez života, umiru i onda se vraćaju kao živi mrtvaci.

Iz zemlje se ne izlazi lako. Da se iz groba može tako lako ispuzati, piše Ognjanović u pogovoru, ne bi u prethodnim vekovima jedan od najvećih strahova bio upravo onaj od prevremene sahrane – probuditi se živ u sanduku, dva metra pod zemljom, to je strašna stvar. Zato je apokalipsa ovde svedenih razmera: većina oživelih ostaje ispod zemlje.

Mrtvi proizvode i soundtrack za Zadušnice. Njihovo mumlanje je jeza koja dolazi iz dubine – oni koji su ostali zarobljeni u sanducima grgolje, urliču. Ti su glasovi strašniji od svakog zombija, jer nagoveštavaju da je monstrum samo dva metra ispod, ali i podsećaju na iskonski strah od sahranjivanja živih. Zombi huk je u blizini svakog groblja, ali i u krematorijumu – oni koji ne budu spaljeni na vreme, mogu da se probude za vreme spaljivanja. Taj urlik ostaje upisan u kostima prisutnih.

Osim što je jeziv, ovaj roman je i duhovit. U želji da se što pre naviknu na „novu normalnost“ živi se šale na račun živih mrtvaca. Podsećaju na one likove sa starih nadgrobnih spomenika o kojima piše Čajkanović – često su imali smešak koji naziva „magijskim“, jer znači odbranu života pred smrću. I u epitafima je bilo tog starog optimizma, koji verovatno potiče od veselog verovanja u zagrobni život. „Rodimo se da mremo, a mremo da živimo večno“ samo je jedan od primera. Verovalo se da smrt nije kraj života, već njegov početak, doduše niko u to vreme nije ništa znao o zombijima.

„Mi smo na strani mrtvaca“, kaže lekar na samom kraju filma Kičma i dodaje: „Mrtvi imaju obaveze“. Prvo smo ih sahranjivali ispod pragova kuća, a vremenom smo ih nosili sve dalje. Smrt se i danas menja, a s njom i mrtvi i njihove „dužnosti“.

Nedavno se na društvenim mrežama pojavio video u kojem kreatorka koja se bavi pripremama za umiranje (death.care.coach) kaže da njena porodica već zna da da ona ne želi da bude kremirana. Objašnjava da kada pomislimo na kremaciju, najčešće mislimo na spaljivanje leševa, i dodaje da sagorevanje samo jednog tela oslobađa iste količine ugljen-dioksida kao vozilo na fosilna goriva koje prevali oko 800 kilometara. Ističe da postoje drugi načini da se telo kremira, na prvom mestu vodena kremacija ili aku-kremacija u okviru koje se za razlaganje tela koristi voda. Ova praksa nije dopuštena u svim zemljama – trenutno je moguća u Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Južnoj Africi, a uskoro i u Irskoj, Belgiji i Holandiji.

Budući mrtvi danas dakle ne misle o zagrobnom životu (bar ne svi), već o životu koji ostaje iza njih. Optimizam ne crpe iz večnosti koja počinje u grobu, već iz nade da će se čovek opametiti i da vrsta na kraju neće propasti zatvorena pre smrti i ugušena sopstvenim gasovima.