Poseta Muzeju ratnog detinjstva je temelj mira za našu decu

„Naravno da sam, kad sam se upisala na balet, htjela stajati na prstima. I ne znam kako sam uopće dočekala desetu godinu i svoje prve špic-patike! Dobila sam ih od pozorišta, kao i sve ostale balerine u mojoj klasi. Sve su dobile “prave roza špic-patike”, osim mene. Ja sam dobila bijele. Zbog toga sam bila tužna. I ljubomorna. A onda mi je nastavnica objasnila kakve su to špice. Rekla je da su to sarajevske špice. One koje su se proizvodile u našem gradu, do rata. Da su namijenjene učenici baleta koja će vježbanjem u njima postati prima balerina Narodnog pozorišta u Sarajevu. Špice koje više nikada neće biti napravljene. Nisam postala primabalerina Narodnog pozorišta u Sarajevu. Život me odveo u drugu stranu. Ostala je u meni velika ljubav prema baletu. Ostale su na posebnom mjestu sačuvane moje sarajevske špice.“

Mela, 1984.

Ovo je tek jedno od svedočenja iz Muzeja ratnog detinjstva koji se nalazi u Sarajevu. U pitanju je jedini muzej na svetu koji je posvećen detinjstvima obeleženim ratom, a svake godine oko pet hiljada dece i mladih učestvuje u edukativnim programima i radionicama. Eksponati i sećanja se prikupljaju bez prestanka, pa ova velika priča stalno raste, razvija se kao eho prošlih vremena, kao važan podsetnik da se rat ne dešava samo odraslima.

Učenici iz Srbije u poseti muzeju

Grupa učenika iz osnovne škole Dragiša Luković Španac iz Kragujevca je u pratnji direktora i nastavnica posetila Muzej ratnog detinjstva u martu 2024. godine. Dočekala ih je grupa vršnjaka iz osnovne škole Alija Nametak iz Sarajeva, pa su zajedno posetili stalnu muzejsku postavku i uz pomoć interaktivnih vodiča razmenjivali razmišljanja o predmetima i ličnim pričama dece koja su odrastala u ratu.

Jedna od nastavnica je kasnije rekla: „Postavili smo kamen temeljac u arhitekturi mira jednog novog doba“, a potom dodala „Doneli smo dušu ispunjenu razumevanjem, empatijom, pružili ruku prijateljstva, otvorili um. Neka naše zajedničke ideje idu ruku pod ruku, jer samo tako možemo preko svih prepreka do harmonije i ljubavi“.

Prema rečima koordinatorke edukativnih aktivnosti Muzeja, Merime Ražanice, učenici iz Kragujevca i Sarajeva su nakon obilaska učestvovali u radionici posvećenoj izgradnji mira, gde su pričali o tome koliko im je bitno učenje o istorijskim događajima iz ličnih iskustava.

Nešto slično je moglo da se čuje i u dokumentarnom filmu koji su snimili novinari Al Jezeere: „Kroz svoju jedinstvenu platformu Muzej ratnog detinjstva uspeva da adresira traumu na individualnom nivou, kako za učesnike čije lične priče i predmeti čine muzejsku kolekciju, tako i za posetioce, a time doprinosi sveukupnom boljem razumevanju u društvu“.

Podcast i intervju

Da se neki događaj ne bi ponovio potrebno je da ga sagledamo sa svih strana, da o njemu slušamo iz intimnih priča onih koji su ga preživeli. Na inicijativu koleginice Anise Šerak iz Sarajeva započeli smo ovu priču, a iz saradnje je nastala jedna podcast epizoda koja će premijerno biti emitovana na njenom YouTube kanalu Kolektiv znanja podcast 3. novembra, i intervju sa Sofijom Todorović, direktorkom Inicijative mladih za ljudska prava koja je vodila posetu Muzeju ratnog detinjstva.

Ovih dana je na društvenim mrežama aktuelna anketa s pitanjem „Da li biste iz požara pre spasili svog kućnog ljubimca ili tuđe dete“. Pojedini su odgovorili da bi izabrali svog psa, pa se javnost zapitala gde je nestala empatija. Izgleda da je naše društvo spremno da diskutuje o empatiji kada se radi o nekoj hipotetičkoj situaciji. Kad se u stvarnosti dešava neki problem tišina je uglavnom nepodnošljiva. Mislite li da građani i građanke u Srbiji i regionu imaju sposobnost da saosećaju s drugima?

Naravno da imaju, svaki čovek to ima u sebi samo je pitanje da li želi to da podstakne ili ne, i šta je ono što ga u tome sprečava. Ljudi neretko pronalaze razne izgovore za izostanak saosećanje, jer baš uvek jednostavno saosećati se, međutim ja mogu da razumem manjak kapaciteta u datom trenutku, to je ljudski ali ne mogu da razumem potpuno anuliranje i relativizaciju tuđe patnje.

Kada se radi o onima koji su „s druge strane“ saosećanje je poslednja stvar o kojoj se diskutuje. U tom smislu je od neprocenjivog značaja projekat, ili poduhvat, koji je nastao iz saradnje Inicijative mladih za ljudska prava i Muzeja ratnog detinjstva. O čemu se tu radi?

Jeste, ovaj projekat, mada bih ga ja pre nazvala poduhvat, nastao je sam od sebe iz jedne divne saradnje na projektu sa grupom nastavnica iz Srbije koje su se tim putem upoznale sa radom Muzeja a potom su izrazile želju da organizujemo posetu njihovih đaka Muzeju. I eto, tako je nastala poseta, upravo iz čiste empatije i potrebe da naša deca u okruženju i na način koji im je apsolutno pedagoški prilagođen upoznaju priče druge dece i da se sa njima povežu, jer nove generacija treba da teže miru.

O događajima iz devedesetih godina prošlog veka se u školama skoro uopšte ne uči. Čini mi se da su ovakvi projekti i edukacija zbog toga još važniji. Da li je poseta kragujevačkih đaka Muzeju ratnog detinjstva prva tog tipa?

Tako je, mi smo kao Inicijativa mladih za ljudska prava prošle godine uradili analizu svih udžbenika istorije koji su u upotrebi u osnovnim i srednjim škola, postoje određeni pomaci ali oni su daleko od onoga što je dovoljno za razumevanje. Ova poseta jeste bila prva jedne škole iz Srbije Muzeju ratnog djetinjstva i zbog toga je ona važna. Iskustva su bila zaista neprepričljiva, kragujevački đaci su Muzeju na poklon doneli sliku na kojoj su prikazani simboli njihovog grada a jedan od njih je spomenik iz spomen-parka „Kragujevački oktobar“ namenjen civilnim žrtvama streljanim u Šumaricama tokom Drugog svetskog rata. Za mene je taj trenutak nekako bio veoma emotivan, pomislila sam koliko smo svi uskraćeni u regionu što ovakve vrste poseta i razmena nisu naša svakodnevica.

Posle ratova ostaju podele, između ostalog i zbog toga što se o stradanjima ne razgovara. Posebno se ne razgovara o pojedinačnim iskustvima, ne pričaju se lične priče. Knjiga „Detinjstvo u ratu“ koja je prethodila osnivanju Muzeja ratnog detinjstva sadrži baš takve priče. Kratka svedočenja su vrlo upečatljiva – upitani šta je za njih bilo odrastanje u ratu ispitanici su davali različite odgovore. Jedan od možda najupečatljivijih je „Detinjstvo u ratu je kad imaš simpatiju i ona pogine od granate“. Čini mi se da ova rečenica sadrži više informacija od bilo koje lekcije iz istorije. Šta vi mislite o tome?

Ja sam uvek mislila da su ljudska svedočanstva o ratu ponekad važnija od neke sad velike istorijske istine, ona nas podsećaju da su u ratu stradali ljudi a da su mnogi životi njime trajno obeleženi. Svedočanstva ljudi nas vade iz udobne zone neodgovornosti u kojoj o žrtvama mislimo kao nekim brojevima, pa se onda njima frljamo kako nam padne na pamet. Ova rečenica upravo sadrži ono čega su lekcije iz istorije najčešće lišene a to je mogućnost povezivanja i saosećanja.

Sličan efekat imaju i eksponati iz Muzeja ratnog detinjstva. Kako su učenici reagovali na postavku?

Imaju i deca jesu to prepoznala, s tim što je celokupna postavka i način vođenja bio u potpunosti prilagođen deci tog uzrasta. Deca su sve vreme bila u pratnji učiteljica i vodičica iz Muzeja koje su sa decom brižno i pažljivo prolazile kroz svaki segment Muzeja, kombinujući razgovor i igru.

Reakcije učenika i njihova pitanja za mene kao posmatračicu bila su neprocenjiva. Neka te iznenade jer ne možeš da veruješ šta sve deci prolazi kroz glavu i koliko su zapravo čudesni procesi koji se odvijaju u njihovim glavama, deca su puna sadržaja, spontana i direktna.

Jedna devojčica me je čak i rasplakala jer se povezala sa pričom jednog dečaka kome je nedostajala mama jer bio sam i podelila je svoju priču kad je njena mama počela da radi pa je ona bila sama često i to joj je jako teško palo... Deca mogu sve, a često su hrabrija i neposrednija nego odrasli ljudi, odrastanje nekako pokvari čoveka, to je moj zaključak.

To nije bila obična ekskurzija? Pored toga što su mogli da vide muzej, posetioci su mogli i da diskutuju s vršnjacima, da razmene utiske. Kako je to izgledalo?

Tako je, nama su se pridružili učenici iz osnovne škole iz Sarajeva i njihova nastavnica, pa smo zajedno posetili Muzej a nakon toga smo se družili. Nakon posete Muzeju, imala sam tu privilegiju da decu vodimo kroz grad i na kolače, da ćaskamo o utiscima. Nastavnici/e susreli su sa kolegama koje se bave mirovni obrazovanje u Sarajevu i koji rade sa nastavnicima u Bosni i Hercegovini, to je takođe bio deo posete Sarajevu.

Šetnja pored Miljacke i šetnja po Baščaršiji bili su zabavno iskustvo, deca su imala milion pitanja, najrazličitijih, priznajem da na neka nisam bila sigurna šta uopšte da odgovorim, ali smo se jako lepo proveli. Poslednjeg dana otišli smo i na Vrelo Bosne, deca su uživala a i mi svi zajedno sa njima u divnoj prirodi.

Da li je u planu da u Muzej ratnog detinjstva odu i učenici iz drugih srpskih škola?

To jeste ideja, za budućnost ali ni ova poseta nije bila deo nekog pretencioznog plana ona je došla upravo od nastavnica i ja u tome vidim njenu najveću vrednost, ona je bila rezultat izgrađenog poverenja. Jedan deo medija, doduše mahom neprijateljski nastrojenih prema civilnom sektoru, objavilo veoma zlonamerne tekstove o poseti koji su nas sve jako uznemirili.

Međutim pozitivne reakcije su dolazile sa svih strana, tako je ipak onog lepo bilo puno puno više. Ja se nadam da će za ovakve posete biti više sluha i da će institucije prepoznati vrednost ovakvog ulaganja u našu dobrosusedsku budućnost.

Rekao bih da je jedna od važnijih stvari u vezi sa ovim projektom i to što je potrebno da se društvo podseti da čak i u najstrašnijim okolnostima čovek živi. DA bi se neki rat dogodio neophodno je da se normalizuje mržnja, da se nasilje opravda i relativizuje. Propagandna mašinerija tu igra najvažniju ulogu. Da li su lične priče onih koji su preživeli rat neka vrsta protivotrova za to?

Mogu biti, ali to je samo ako im u medijskom okruženju damo mesto koje zaslužuju i ako ih ne tretiramo kao oružje protiv priče „onog drugog“. Mnogo nam je važno obrazovanje i da se kroz obrazovanje prepozna važnost izgradnje mira, mi imamo puno dobrih praksi koje civilni sektor može preneti na institucije ali važno da za to bude sluha, važno je da mir zaista ima političku podršku i podršku institucija.

Društvene mreže takođe mogu da pomognu – živimo u trenutku kad se sve više ljudi informiše preko TikToka. Tradicionalni mediji polako odlaze u senku. Tako možemo da čujemo i priče kojih u medijima nema. Jedna od onih koje su odjeknule u poslednje vreme je slučaj Meda Halimija koji je s pratiocima delio kako izgleda život u Gazi. Postao je simbol nade i otpora, a njegova akcija je bila da do kraja rata svaki dan posadi jednu biljku. Poginuo je u izraelskom napadu, što je izazvalo more reakcija na društvenim mrežama. Dok je bio živ mnogi komentari na njegove video snimke su bili negativni, ljudima nije bilo jasno kako neko može da se smeje dok genocid traje. Čini mi se da tu društvene mreže zakazuju – ipak je potreban lični susret da bi se razumelo da se ljudi smeju i tokom najvećih užasa. Da li možemo da kažemo da saradnje kao što je ova sa Muzejom ratnog odrastanja mogu tu mnogo da pomognu, da spoje ljude i pomognu im da što ranije shvate da rat nikada nije rešenje?

Apsolutno, to se videlo i tokom same posete i kada su deca delila svoja razmišljanja i zapažanja, znate u tom Muzeju se nalaze priče dece različitih nacionalnosti. Vizija Muzeja je da na individualnom nivou pomogne u prevazilaženju traume i sprečavanju traumatizacije drugih, a na kolektivnom da podstakne međusobno razumevanje, s ciljem da se podrži lični i društveni razvoj.

Čini mi se da je važno i to da se razume da se u ovakvim poduhvatima ne radi o utvrđivanju krivice, već o tome da se sačuva sećanje na žrtve, da se kroz lična iskustva sluša o posledicama rata i da se te posledice dobro zapamte. Ali mnogi mediji se fokusiraju upravo na krivicu, a u maniru „oni su krivi“ ili i „oni su to radili“. Da li je neko od učesnika u projektu imao problema s medijima zbog posete Muzeju?

Bilo je medija koji su veoma zlonamerno izveštavali o ovoj poseti a negativno izveštavanje započeo je mediji Russia Today, to stvorilo jednu bespotrebnu nelagodu kod svih nas, ali pozitivne reakcije su zaista nadmašile sva očekivanja. Komentari ljudi na mrežama bili su veoma dirljivi, a ljudi su najčešće govorili kako im je ova poseta „vratila nada u bolju budućnost“, ljudi su delili svoje emocije u komentarima, sve to je bilo veoma moćno. A govorimo o samo jednoj maloj poseti, zamislite kada bi naše države zapravo ulagale i podsticale ovakve stvari, gde bi nam kraj bio...

Da li vi imate problema zbog ovog i drugih projekata koji rade na pomirenju?

Imamo razne probleme, ali to nije zbog projekata, to je zbog uslova u kojima ih radimo, ali ljudi zaslužuju da imaju slobodu da grade veze među sobom. Ti razni problemi ne mogu imati primat nad transformativnim iskustvima koja su ljudi stekli na različitim projektima Inicijative.

I za kraj – da li mislite da ovaj tip razmene i edukacije može da se primeni i u drugim situacijama, na primer da učenike informiše o tome kako žive njihovi vršnjaci koji pripadaju različitim manjinama? Da li možete da zamislite taj tip edukacije u srpskim školama?

Da, mi dosta radimo sa manjinskim zajednicama u Srbiji a imamo i projekte koji upravo bavi time. Ja mogu sve da zamislim, jer verujem da samo dok smo sposobni da nešto zamislimo samo tada možemo i da to sprovedemo u delo. Da li mislim da bi takvi poduhvati naišli na razne opstrukcije? Mislim da bi, ali prepreke su tu da ih prevazilazimo.